Витезови београдског неба

[proka]

VITEZOVI BEOGRADSKOG NEBA Ovo su neustrašivi piloti koji su dali živote za odbranu prestonice od Hitlerove ESKADRILE SMRTI


D. Tulimirovic | 06. 04. 2017 - 07:00h





Svako se za nešto rodi, a mi smo se rodili za pilote - imali smo sve potrebno - odvažnost, borbenost, spretnost i bili smo vitezovi – pričao je pilotski as Đorđe Stojanović (1911-2001), koji je tokom bombardovanja 6. apila oborio tri nemačka "meseršmita" i preživeo da ispriča priču.

​

- Šestog aprila oko sedam sati dat je znak "vazdušna opasnost", jer su se Beogradu približavale dve velike formacije nemačkih bombardera i lovaca sa severa. Potrčali smo ka avionima, čiji motori su već bili zagrejani. Komandir Miloš Žunić je viknuo: "Za mnom! Pali i poleći po patrolama!". Poleteo sam za vođom patrole i komandirom Milošem Žunićem. Posle pet minuta, na visini od 3.000 metara, između Batajnice i Pančeva, primetio sam Nemce – opsivao je Stojanović, jedan od vitezova beogradskog neba.rad 1941.

​

Komandira nije mogao da opomene, jer mu nije radila radio-stanica.

- Povećao sam brzinu, prestigao ga i krilima dao znak. Otpočela je borba sa nemačkim lovcima, koji su pratili bombardere. U vazduhu je bila cela grupa po patrolama... Iz naše eskadrile su u vazduhu bile sve četiri patrole sa osam aviona. Komandir Žunić je nastavio u istom pravcu i napao jedan bombarder "hajnkel 111", pa je odmah bio izložen napadu lovaca "ME-109 F" i borio se sa njima. Nemci su bili nadmoćniji, pogođen je, ali je uspeo da iskoči, no kružeći oko njega kao lešinari, fašističke zveri su ga ubile mitraljeskim rafalima. U Tamiš blizu Pančeva, u plamenu je pao hrabri komandir elitne 102. lovačke eskadrile – svedočio je Stanojević.

Na Beograd i Jugoslaviju tog kobnog dana sručio se sav Hitlerov bes u vidu 234 bombardera i 120 lovaca, pod komandom generalpukovnika Aleksandra Lera. Operacija uništenja Beograda nosila je naziv "Strašni sud". Grad je bombardovan u četiri naleta, a bezumno uništavanje nastavljeno je 7, 11. i 12. aprila.

​

Kao bedem između nenaoružanog naroda i tada na svetu najmoćnije avijacije stajao je elitni Šesti lovački puk i jedinice protivvazdušne odbrane Vazdušne zone Beograd. Puk je imao moderne avione i dobro obučene, neustrašive pilote, koji su kao orlovi branili svoj grad od najezde crnih jata hitlerovih "lug-cojg"- formacija.

​

​

U tim neravnopravnim borbama u vazduhu su poginula jedanaestorica naših pilota - desetorica iz Šestog puka i kapetan Živica Mitrović iz 31. grupe Drugog vazduhoplovnog puka, ali ne pre nego što su sa neba skinuli između 42 i 48 nemačkih letelica, dok sudbina još 19 aviona nikada nije utvrđena.
Ovo su bili vitezovi beogradskog neba:
Miloš G. Žunić, kapetan I klase, pilot lovac, rođen 1907. u Valjevu.

Foto: Wikipedia / RAS Srbija
Mil​

​

Rat 1941. zatekao ga je na dužnosti komandira 102. eskadrile, 31. grupe, Šestog lovačkog puka na zemunskom aerodromu. Prvog dana rata, 6. aprila 1941, poleteo je na čelu svoje eskadrile da se suprotstavi nemačkoj formaciji aviona koja je napadala Beograd. Oborio je jedan nemački avion, a zatim i sam pada u vazdušnoj borbi. Žunić je uspeo da iskoči iz zapaljenog aviona, ali je bio smrtno ranjen od strane nemačkih lovaca, koji su ga ubili dok se spuštao padobranom. Pao je u reku Tamiš, blizu Pančeva, gde je kasnije pronađen i sahranjen, a tokom okupacije njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd.
Živica J. Mitrović, kapetan, pilot lovac. Rođen je 1912. u Kaluđerovu kod Bele Crkve.

​

Prilikom napada 6. aprila, Mitrović je samoinicijativno poleteo u pratnji potporučnika Bojovića. Odmah je stupio u borbu sa nadmoćnim neprijateljem i na nebu iznad Beograda izgubio svog pratioca. Uspeo je da obori dva neprijateljska aviona, da bi i sam potom bio oboren.
Uveče 6. aprila u štab Prve vazduhoplovne brigade stigao je sledeći izveštaj: "Danas oko 11 časova, jedan naš pilot u "ME-109" je, progoneći grupu od 18 neprijateljskih "štuka" oborio dve "štuke", ali je i sam pao u plamenu kod sela Krčedina u Sremu." Pao je u reku Tamiš, blizu Pančeva, gde je kasnije pronađen i sahranjen, a tokom okupacije njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd.

Miho F. Кlavora, vazd. kapetan I klase, pilot lovac. Rođen je 1905. godine u Mariboru.

​

Poginuo je 7. aprila 1941. kod manastira Кrušedol u Sremu. Кapetan Miho je ispoljio izuzetno umeće i hrabrost sa nadmoćnim neprijateljem, oborivši dva nemačka lovačka aviona ME-109 F. Oboren je tek pošto mu je nestalo municije. Pao je u zapaljenom avionu nedaleko od svoga aerodroma kod Кrušedola, izazivajući divljenje svih očevidaca.


Jovan B. Кapešić, vazd. potporučnik, pilot lovac. Rođen je 1911. u Podgorici.

​

​

Poginuo je u vazdušnoj borbi za odbranu Beograda, 7. aprila 1941, u borbi sa nadmoćnim neprijateljem kod Beške, pošto je prethodnog dana oborio dva nemačka aviona.


Dušan R. Borčić, vazd. potporučnik, pilot lovac. Rođen je 1910. u Bosanskom Petrovcu kraj Banja Luke.

​

​

U vazdušnim borbama sa nemačkim napadačima na Beograd 6. aprila hrabro se borio i uspeo da obori dva neprijateljska aviona. Zatim je i sam pogođen. Pao je u Sarajevsku ulicu u poginuo istoga dana.


Dobrica R. Novaković, vazd. potporučnik, pilot lovac.

​

Rođen je u selu Trnavi. U vazdušnim borbama sa daleko brojnijim nemačkim napadačima 6. aprila hrabro se borio i uspeo da obori dva neprijateljska aviona. Ubrzo je oboren i poginuo istoga dana kod Beograda.


Branislav S. Todorović, n.v.t. činovnik IV klase, pilot lovac.

​

​

Rođen je 1910. u Šabcu. U vazdušnim borbama sa nemačkim napadačima 6. aprila hrabro se borio i uspeo da obori dva neprijateljska aviona. Sutradan je i sam oboren i poginuo je istoga dana. Njegovi posmrtni ostaci se i dan danas nalaze, sa njegovim ME-109 E, na dnu Dunava kraj Ade Huje.


http://www.blic.rs/riznica/vitezovi-beogradskog-neba-ovo-su-neustrasivi-piloti-koji-su-dali-zivote-za-odbranu/vgr2gxv

 

[snoshaj efendija]

da li iko od njih ima neki spomenik, da li se neka ulica naziva po njima?

 

[proka]

Milutin A. Petrov, narednik-vodnik, pilot lovac. Rođen je 1908. u selu Uljmi, kod Vršca.

​

Oboren je 7. aprila u borbama za odbranu Beograda, kao pratilac poručnika pilota-lovca Borisa Presečnika. Zajedno sa ruševinama njegovog ME-109, nalaze se njegovi posmrtni ostaci, nedaleko od Ratnog ostrva.


Кarlo B. Štrebenek, narednik-vodnik, pilot lovac. Rođen je 1907. u Zagorju ob Savi, u Sloveniji.

​

Poginuo je 6. aprila 1941. prilokom odbrane Beograda, kada je sa meseršmitom komadanta brigada po drugi put stupio u borbu, izazivajući povećanu pažnju nemačkih lovaca. Pre nego što je oboren, uspeo da obori jednu nemačku "Štuku".


Vladimir Z. Gorup, narednik-vodnik, pilot lovac. Rođen je 1908. u Mariboru.

​

Poginuo je slavno u vazdušnoj borbi sa nemačkim napadačima prilikom odbrane Beograda 7. aprila 1941, boreći se do kraja na svom avionu ME-109 E.


Milivoje M. Bošković, narednik, pilot lovac. Završio je vazduhoplovnu podoficirsku školu u Novom Sadu, a zatim i Pilotsku i Lovačku pilotsku školu.

​

Poginuo je prilikom odbrane Beograda. Njegov avion, zajedno sa njim, pao je nedaleko od bačkog sela Кovilj.
Poslednje veče pre odlaska u slavu, 5. aprila 1941. ovi ljudi su proveli zajedno u kafani "Zora" u Makedonskoj ulici. Znali su kakva im opasnost sledi, ali priča kaže da su pevali cele noći, smejući se sudbini u lice. Sa pićem nisu preterivali, jer su znali da će ranom zorom morati pred Nemce. U ponoć je zazvonio telefon, a glas sa druge strane tražio je kapetana Žunića. Mnogih od njih već sutradan više nije bilo - postali su istinski vitezovi beogradskog neba. Sećanje na njih živi, a tradicija se prenosi pokoljenjima, kako na nas na zemlji, tako i na nove generacije pilota-lovaca, koji danas lete tim istim prostranstvom iznad Srbije.

 

[quentin]

U mučenom Blicu pokušali da napišu adekvatan članak o ovim hrabrim pilotima, pa izvalili gaf.

Poslednje veče pre odlaska u slavu, 5. aprila 1941. ovi ljudi su proveli zajedno u kafani "Zora" u Makedonskoj ulici. Znali su kakva im opasnost sledi, ali priča kaže da su pevali cele noći, smejući se sudbini u lice. Sa pićem nisu preterivali, jer su znali da će ranom zorom morati pred Nemce. U ponoć je zazvonio telefon, a glas sa druge strane tražio je kapetana Žunića. Mnogih od njih već sutradan više nije bilo - postali su istinski vitezovi beogradskog neba. Sećanje na njih živi, a tradicija se prenosi pokoljenjima, kako na nas na zemlji, tako i na nove generacije pilota-lovaca, koji danas lete tim istim prostranstvom iznad Srbije.

Ako su znali da će "ranom zorom morati pred Nemce" zašto nisu javili jadnom narodu koji se uspavao nedjeljom ujutro i izginuo, a da nije ni znao šta ih je snašlo.
Srpsko novinarstvo je jadno.

 

[proka]

zanimljiva statistika, po nacionalnosti, od njih 11 , 6 je bilo srba, 3 slovenca, i po jedan bosanac i crnogorac

- - - - - - - - - -

jugoslavija u malom je branila nebo iznad beograda

- - - - - - - - - -

Slava ovim junacima i istinskim herojima.

 

[Grof Vronski]

E, to je bilo vreme...
Takvo se ne vraća.
Srbi, Crnogorci, Slovenci, Lale, Bosanci...
Istinski rodoljubi.
Rame uz rame.
U smrt.
I legendu....

 

[vathra]

Слава херојима!

Кога занимају детаљи ваздушних борби у Априлском рату, прошле године је изашла књига ”Me-109 The Yugoslav story", аутора Бориса Циглића.
Упоређивањем докумената и изјава са обе стране, дошло се до прилично прецизног описа ко се са ким борио и који су били губици на обе стране.

 

[Koča]

Слава им!

Ово си проко могао да поставиш на cвојој чувеној теми о "изградњи Београда" од стране Немаца...али ниси...ти си последњи који има право да спомиње имена ових јунака

Kako su komunisti streljali 72 pilota Kraljevine Jugoslavije

Isa Mandarić, jedan od ubijenih pilota

Krajem oktobra 1944. u selu Jabuka kod Pančeva partizani su streljali 72 pilota vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Dušan Mandarić, sin Ise Mandarića, jednog od ubijenih pilota, nada se da će formiranje vladine Komisije za pronalaženje masovnih grobnica u kojima se nalaze žrtve komunista iz vremena Drugog svetskog rata doprineti da se konačno sazna istina o sudbini njegovog oca.

Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, Isa Mandarić, stariji vodnik I klase pilota lovca kraljevskog vazduhoplovstva, uspeo je posle mnogih peripetija da se nastani u Zemunu, samo dan pre nego što ovaj grad postao deo Nezavisne države Hrvatske. Tu su Mandarići preživela četiri teške godine okupacije i dočekali oslobođenje Beograda. A samo tri dana kasnije, 23. oktobra 1944, partizanska komanda je pozvala sve stare pilote kraljevskog vazduhoplovstva da se jave u komandu u Pančevu i pomognu u oslobađanju zemlje od okupatora.

– Kao čovek koji je čitav život posvetio avijaciji, otac je bio presrećan. Posle četiri godine ponovo mu se pružala prilika da leti. Bio je 25. oktobar kada smo ga majka, brat i ja ispratili za Pančevo, ne znajući da odlazi u smrt. Nedelju dana kasnije saznali smo da su otac i još 71 pilot u noći između 29. i 30. novembra sa rukama vezanim žicom odvedeni na Stratište kod sela Jabuka, spušteni do Tamiša i tu streljani. Dakle 72 pilota, sve bolji od boljeg, streljani su bez ikakvog razloga, samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini – seća se Dušan Mandarić, koji je tada imao osam, a njegov brat deset godina.

Dušanova majka Desanka tri puta je odlazila u Pančevo, ali za partizansku komandu piloti kao da nikada nisu postojali. A onda je u kuću Mandarića došao jedan čovek i rekao:
„Nemojte više tragati za mužem. Te noći kad je odveden na streljanje, bio sam s njim u sobi. Bio je uplašen i uplakan jer kod kuće ima ženu i dvoje male dece. Ja sam se preko veze spasao.“

Više od šest decenija kasnije, jula 2007, Dušan Mandarić je posetio Istorijski muzej u Pančevu i podneo zahtev da mu se omogući uvid u svu dokumentaciju iz oktobra 1944. Rečeno mu je da Muzej o slučaju streljanih pilota kraljevske avijacije ne poseduju nikakvu dokumentaciju. A nakon formiranja vladine komisije koja treba da pregleda arhive i utvrdi spiskove ubijenih bez suđenja od 1944. do 1946, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je da određeni spiskovi i podaci za oko 80 odsto lokacija na kojima su vršena streljanja u ovom periodu već postoje. Homen je istakao da sve bivše jugoslovenske republike već imaju slične komisije, a najdalje u istraživanjima je odmakla Slovenija gde je otkriveno više od 200 masovnih grobnica kojih u Srbiji, po rečima Homena, verovatno ima i znatno više.

Jedna od njih, zasigurno, nalazi se na Stratištu, na istom mestu gde je od 1941. do 1944, u vreme dok je selo Jabuka nosilo ime Apfeldorf, po naredbi šefa policije Pančeva ubijeno više od deset hiljada Srba, Roma i Jevreja. Žrtvama fašizma odavno je podignuto spomen-obeležje, dok streljani piloti još čekaju javno priznanje da više nisu među živima.

Za utvrđivanje pune istine o sudbini 72 pilota zalaže se i predsednik Vazduhoplovnog saveza Srbije Labud Bulatović. A inicijator čitave akcije, padobranac i novinar Danko Vasović, apeluje na Komisiju za pronalaženje masovnih grobnica da joj slučaj pilota streljanih u selu Jabuka bude jedan od prioriteta.

– Pozivam Vladu i Parlament da učine sve da se ovim čestitim ljudima barem obeleži grob i posmrtno vrate profesionalna i građanska prava. Da bi stvorili jednog pilota potrebno je 24 godine. A ovde je likvidirana čitava klasa. To nijedna zemlja nije u stanju da nadoknadi – kaže Vasović.

Likvidacije bez suđenja
U knjizi „Između srpa i čekića“, Srđan Cvetković, saradnik Instituta za savremenu istoriju, navodi da brojni podaci pokazuju da je od 1994. do 1946. bez suđenja likvidirano između 60.000 i 80.000 ljudi. Cvetković navodi i knjigu bivšeg oficira kraljevske vojske Miloša K. Aćina „Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945“ (objavljena u Vašingtonu 1975.) u kojoj piše da su krajem 1944. oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, odakle su prebačeni na pomoćni aerodrom Lisičji jarak gde su saslušavani i streljani u blizini Jabuke kod Pančeva.

Ko je odlučivao o njihovom životu ili smrti opisuje pilot Kosta Aćin u svom
delu “Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945” strana 262. izdato
u Vašingtonu godine 1975. To je bilo Veće u sastavu:

Franjo Pirc, pukovnik Kraljevskog vazduhoplovstva, kasnije general
Pavelićeve NDH a potom general i prvi komandant vazduhoplovstva Titove
Jugoslavije.

Boža Lazarević, pilot, kasnije Titov general.

Milan Simović Zeka, vazduhoplovni narednik, kasnije general.

Izvesni Gavra Škrivanić.

20. oktobra prošle godine gospodin Božić drži dirljiv govor u slavu oslobodilaca
Beograda bez reči o hiljadama Beograđana koje su oslobodioci oslobidili od imovine i
života.

Prilikom proslave prodora Sremskog fronta visoki predstavnici gradske vlade nisu se
setili hiljada mladih Beograđana koji su bedno opremljeni i vojnički neobučeni izginuli
kao topovsko meso.

18. aprila ove godine, ista uvažena gospoda su održala komemoraciju povodom
savezničkih bombardovanja Beograda 1944. godine ne pomenuvši da su napadi na
gradove u Srbiji izvođeni na zahtev Vrhovne komande Narodnooslobodilačke vojske.
Dobija se utisak da pojedini predstavnici gradske vlade ili ne poznaju “svijetlu prošlost”
ili je nerado pominju.
DIPL. INŽ. LJUBINKO JOVIČIĆ,
DR PREDRAG RISTIĆ,
SLOBODAN MAVRENOVIĆ, ADVOKAT,
BEOGRAD”

P.S: Iz gornjeg teksta može se reći da su komunisti ubili više pilota Vojnog Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije od Njemaca.

http://avijacija.com/?p=303

 

[Rasejani Prorok]

da li iko od njih ima neki spomenik, da li se neka ulica naziva po njima?

Ne dozvoljavaju falš četnici.
Koliko sam primetio samo imena sektaša i sektaških datuma, a to falš četnici ne primećuju

- - - - - - - - - -

„Да ли сте става да је „боље за отаџбину постићи гол, него положити живот. Дуже те памте.“

Kakva korist mrtvom od slobode?

srdačno vaš mendžment Er Srbija Al Itihad Al Nasr

 

[proka]

 

[proka]

Дан када смо бомбардовали Рајх

Објављено: 06.04.2017.год.






- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941

- - - - - - - - - -

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства?

Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији… Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.

фото:

- - - - - - - - - -

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Два Ивана полећу да освете Београд

У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.

- - - - - - - - - -

Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

- - - - - - - - - -

Панџин бомбардер

Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.

Поручник Иван Панџа

„Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Фото: Земаљски музеј Штајерске

- - - - - - - - - -

Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа. Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.

 

[proka]

Салевићев бомбардер

У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.

Поручник Иван Салевић
(колекција Александар Огњевић)

„У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.

 

[proka]

„Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

Вратили су се бришући преко врхова шума.

Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.

Фото: Политикин Забавник

Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото:Клајнезајтунг

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

фото: Клајнезајтунг

 

[proka]

Трећи бомбардер

По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби ачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајту

Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале.

Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

 

[proka]

Историјски и војни значај

На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност

(синовац пилота Ивана Салевића)

 

[proka]

Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941.

При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално.

На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Evo kako postradaše hrabro na braniku otadžbine, za čast i slavu našeg vazduhoplovstva neki od ovde pomenutih vazduhoplovaca.

Ferdo Gradišnik, pukovnik, komandant 1.vazduhoplovnog puka. Na dan 7.aprila 1941. puk Gradišnik je hteo lično da vodi jednu trojku aviona Blenheim u bombardovanju neprijatelja na pravcu Stracin-Kumanovo-Skoplje. Za pilota je uzeo narednika Živan Žiku Jovanovića. Desni pratioc mu je bio narednik-pilota Simin Milan sa izviđačem poručnikom Glumac Brankom. Levog pratioca se Vučković ne seća. Ponos mu nije dozvoljavao da osoblje njegovog puka leti a da on nijednom nad neprijateljem ne leti. Nije se vrati sa zadatka. Junački je poginuo u borbi sa neprijateljem. Po sećanju pratioca poručnika Glumca komandant je izbacio dve bombe, avion mu se upali od vatre sa zemlje ili od parčića svojih bombi i pri udaru u zemlju eksplodirao.

Nikola Ivančević, kapetan prve klase, komandir 204.bombarderske eskadrile. Na dan 6. aprila pred poletanje za bombardovanje ciljeva u Rumuniji a zbog pogrešnih upaljača stavljenih na bombe, komandant grupe major Lozić mu je strogo prebacio i to prebacivanje je mnogo zvučalo kao „saboter“. Kapetan Ivančević, ponosni Crnogorac bio je uvređen do dna duše. Uzbuđeno i ogorčeno je samo oštro odgovorio … „kapetan Ivančević će pokazati ko je on“. Junački je poginuo 7.aprila 1941. bombardujući neprijateljske motorizovane trupe u brišućem letu na položajima Stracina.

Kink Vladimir, poručnik, izviđač 204. bombarderske eskadrile. Poreklom Slovenac od dolaska u eskadrilu postao je nerazdvojan drug sa Velizarom Vučkovićem. Poginuo je u istom avionu sa komadirom eskadrile Ivančićem bombardujući nemačke trupe.

Odlomci iz knjige „Uspomene jednog vazduhoplovca” autora Velizara Vučkovića

 

[Ројалиста]

Зна ли се шта више о Ромеу Адуму, пилоту КЈРВ, који 6. априла није полетео на Немце, већ је прелетео у Загреб, где је четири године служио као пилот у ЗНДХ, да би се 25. септембра 1944. године, свечано обрео у НОВЈ?

 

[proka]

Adum Romeo je tokom Aprilskog rata imao čin majora i bio komandant 51. vazduhoplovne grupe, Šestog lovačkog puka, Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, koja je bila stacionirana na aerodromu Zemun i koja je bila sastavljena od 102. 161. i 162. lovačke eskadrile. Neposredno po izbijanju neprijateljstava pukovnik Dragutin Rubčić ga je zbog „odbijanja naređenja i kukavičluka smenio sa dužnosti komandanta 51. vazduhoplovne grupe. Nije učestvovao u vazdušnim borbama.

Nakon uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske stupio je u novoosnovano Zrakoplovstvo NDH. Nosio je čin bojnika. Leteo je na italijanskom tromotornom bombarderu Savoja Marketi SM.79 u sastavu bombarderske eskadrile. Tokom akcije bombardovanja štaba Druge brigade NOVJ u Novom selu, 30. avgusta 1942. godine njegov avion je oštećen vatrom sa zemlje zbog čega je bio prinuđen da se prizemlji u blizini Vukovskog.[3] Zarobljen je zajedno sa još trojcom hrvatskih avijatičara. Početkom 1943. godine zamenjen je za zarobljene partizane. Na dan 25. septembra 1944. godine prebegao je avionom Fizler Fi-167 na stranu jugoslovenskih partizana. Do kraja Drugog svetskog rata obavljao je razne vazduhoplovne zadatke.

 

[proka]

Dok je još trajala preobuka pilota na ove avione ,jedan od tih aviona (br.4807) je 25 septembra 1944g krenuo na zadatak dotura municije iz Zagreba za Bosansku Gradišku.

Posada je bila- bojnici Romeo Adum i Matija Petrović .Oni su skrenuli sa kursa i sleteli u okolinu Topuskog gdje se tada nalazio GŠ Hrvatske.Zanimljivo je da ,po hrvatskim dokumentima,Matija Petrović nije odredjen za posadu na ovim avionima,a Adum Romeo je posebnom naredbom 19 sep. odredjen za posadu.



Njih dvojca su bili povezani sa Partizanima od ranije,bojnik Adum je oboren avg.1942g sa Savoja Marketi 79 na Vukovskom Polju i ostao je u zarobljeništvu do proleća 1943g kada je “pobegao” i vratio se u Zrakoplovstvo.

Dok je bio u zarobljeništvu stalno je bio uz V.Š. a Aleksandar Ranković je sa njim najviše razgovarao. Posle rata je bio major-pilot u Jugoslovenskom ratnom vazduhopovstvu,a kasnije pilot u JAT-u,gde je i nastradao.Bojnik Petrović je bio šef odjela za tisak i promičbu u zapovjedništvu zrakoplovstva,saradnik NOP-a od 1941g,i ovom pokretu činio dragocene usluge,a posle rata je bio oficir JRV.

 

[Koča]

Слава им!

Ово си проко могао да поставиш на cвојој чувеној теми о "изградњи Београда" од стране Немаца...али ниси...ти си последњи који има право да спомиње имена ових јунака

Kako su komunisti streljali 72 pilota Kraljevine Jugoslavije

Isa Mandarić, jedan od ubijenih pilota

Krajem oktobra 1944. u selu Jabuka kod Pančeva partizani su streljali 72 pilota vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Dušan Mandarić, sin Ise Mandarića, jednog od ubijenih pilota, nada se da će formiranje vladine Komisije za pronalaženje masovnih grobnica u kojima se nalaze žrtve komunista iz vremena Drugog svetskog rata doprineti da se konačno sazna istina o sudbini njegovog oca.

Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, Isa Mandarić, stariji vodnik I klase pilota lovca kraljevskog vazduhoplovstva, uspeo je posle mnogih peripetija da se nastani u Zemunu, samo dan pre nego što ovaj grad postao deo Nezavisne države Hrvatske. Tu su Mandarići preživela četiri teške godine okupacije i dočekali oslobođenje Beograda. A samo tri dana kasnije, 23. oktobra 1944, partizanska komanda je pozvala sve stare pilote kraljevskog vazduhoplovstva da se jave u komandu u Pančevu i pomognu u oslobađanju zemlje od okupatora.

– Kao čovek koji je čitav život posvetio avijaciji, otac je bio presrećan. Posle četiri godine ponovo mu se pružala prilika da leti. Bio je 25. oktobar kada smo ga majka, brat i ja ispratili za Pančevo, ne znajući da odlazi u smrt. Nedelju dana kasnije saznali smo da su otac i još 71 pilot u noći između 29. i 30. novembra sa rukama vezanim žicom odvedeni na Stratište kod sela Jabuka, spušteni do Tamiša i tu streljani. Dakle 72 pilota, sve bolji od boljeg, streljani su bez ikakvog razloga, samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini – seća se Dušan Mandarić, koji je tada imao osam, a njegov brat deset godina.

Dušanova majka Desanka tri puta je odlazila u Pančevo, ali za partizansku komandu piloti kao da nikada nisu postojali. A onda je u kuću Mandarića došao jedan čovek i rekao:
„Nemojte više tragati za mužem. Te noći kad je odveden na streljanje, bio sam s njim u sobi. Bio je uplašen i uplakan jer kod kuće ima ženu i dvoje male dece. Ja sam se preko veze spasao.“

Više od šest decenija kasnije, jula 2007, Dušan Mandarić je posetio Istorijski muzej u Pančevu i podneo zahtev da mu se omogući uvid u svu dokumentaciju iz oktobra 1944. Rečeno mu je da Muzej o slučaju streljanih pilota kraljevske avijacije ne poseduju nikakvu dokumentaciju. A nakon formiranja vladine komisije koja treba da pregleda arhive i utvrdi spiskove ubijenih bez suđenja od 1944. do 1946, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je da određeni spiskovi i podaci za oko 80 odsto lokacija na kojima su vršena streljanja u ovom periodu već postoje. Homen je istakao da sve bivše jugoslovenske republike već imaju slične komisije, a najdalje u istraživanjima je odmakla Slovenija gde je otkriveno više od 200 masovnih grobnica kojih u Srbiji, po rečima Homena, verovatno ima i znatno više.

Jedna od njih, zasigurno, nalazi se na Stratištu, na istom mestu gde je od 1941. do 1944, u vreme dok je selo Jabuka nosilo ime Apfeldorf, po naredbi šefa policije Pančeva ubijeno više od deset hiljada Srba, Roma i Jevreja. Žrtvama fašizma odavno je podignuto spomen-obeležje, dok streljani piloti još čekaju javno priznanje da više nisu među živima.

Za utvrđivanje pune istine o sudbini 72 pilota zalaže se i predsednik Vazduhoplovnog saveza Srbije Labud Bulatović. A inicijator čitave akcije, padobranac i novinar Danko Vasović, apeluje na Komisiju za pronalaženje masovnih grobnica da joj slučaj pilota streljanih u selu Jabuka bude jedan od prioriteta.

– Pozivam Vladu i Parlament da učine sve da se ovim čestitim ljudima barem obeleži grob i posmrtno vrate profesionalna i građanska prava. Da bi stvorili jednog pilota potrebno je 24 godine. A ovde je likvidirana čitava klasa. To nijedna zemlja nije u stanju da nadoknadi – kaže Vasović.

Likvidacije bez suđenja
U knjizi „Između srpa i čekića“, Srđan Cvetković, saradnik Instituta za savremenu istoriju, navodi da brojni podaci pokazuju da je od 1994. do 1946. bez suđenja likvidirano između 60.000 i 80.000 ljudi. Cvetković navodi i knjigu bivšeg oficira kraljevske vojske Miloša K. Aćina „Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945“ (objavljena u Vašingtonu 1975.) u kojoj piše da su krajem 1944. oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, odakle su prebačeni na pomoćni aerodrom Lisičji jarak gde su saslušavani i streljani u blizini Jabuke kod Pančeva.

Ko je odlučivao o njihovom životu ili smrti opisuje pilot Kosta Aćin u svom
delu “Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945” strana 262. izdato
u Vašingtonu godine 1975. To je bilo Veće u sastavu:

Franjo Pirc, pukovnik Kraljevskog vazduhoplovstva, kasnije general
Pavelićeve NDH a potom general i prvi komandant vazduhoplovstva Titove
Jugoslavije.

Boža Lazarević, pilot, kasnije Titov general.

Milan Simović Zeka, vazduhoplovni narednik, kasnije general.

Izvesni Gavra Škrivanić.

20. oktobra prošle godine gospodin Božić drži dirljiv govor u slavu oslobodilaca
Beograda bez reči o hiljadama Beograđana koje su oslobodioci oslobidili od imovine i
života.

Prilikom proslave prodora Sremskog fronta visoki predstavnici gradske vlade nisu se
setili hiljada mladih Beograđana koji su bedno opremljeni i vojnički neobučeni izginuli
kao topovsko meso.

18. aprila ove godine, ista uvažena gospoda su održala komemoraciju povodom
savezničkih bombardovanja Beograda 1944. godine ne pomenuvši da su napadi na
gradove u Srbiji izvođeni na zahtev Vrhovne komande Narodnooslobodilačke vojske.
Dobija se utisak da pojedini predstavnici gradske vlade ili ne poznaju “svijetlu prošlost”
ili je nerado pominju.
DIPL. INŽ. LJUBINKO JOVIČIĆ,
DR PREDRAG RISTIĆ,
SLOBODAN MAVRENOVIĆ, ADVOKAT,
BEOGRAD”

P.S: Iz gornjeg teksta može se reći da su komunisti ubili više pilota Vojnog Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije od Njemaca.

http://avijacija.com/?p=303

Шта мислиш проко, да су преживели, да ли би завршили као и ови пилоти?