Vislava Šimborska – najveća dama poljske poezije

[Baudrillard]

Uz vino

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.
Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.
Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačaka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.
Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.
Eva od rebra, Venera iz pene
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivno stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

 

[Lada]

AJNI RAZGOVORI S MRTVIMA


U kojim prilikama sanjaju se mrtvi?
Misliš li često na njih pre nego što zaspiš?
Ko javlja ti se prvi?
Da l uvek jedan isti?
Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?

Na šta se pozivaju?
Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu?
Kažu li otkud idu?
I ko za njima stoji?
I ko ih još sem tebe istog časa sanja?

A lica - jesu l nalik na fotografije?
Ostareše li tokom godina?
Sveža? Ispijena?
Ubijeni, jesu li preboleli rane?
Sećaju li se sad još ko ih je ubio?

Šta drže u rukama - opiši predmete.
Gnjili? Ugljenisani? Zarđali? Truli?
Šta im je u očima - pretnja? molba? Kakva?
Da l samo o vremenu zborite međ sobom?
Ptičicama? Cvetićima? Leptirićima?

 

[Lada]

Мало о души

Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамѕивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.

 

[Baudrillard]

Nebo

Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaznesena
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi
ushit i očaj.

 

[Lada]

Sta citanje znaci za ljudsku dusu

“Knjiga je srce koje kuca samo u grudima drugog”, napisala je Rebeka Solnit o tome zašto čitamo. Za Galileja “knjige su način na koji možemo steći nadljudske moći”; za Kafku to je “sekira za smrznuto more u nama”; za Karla Sagana “dokaz da su ljudska bića sposobna za magiju”, za Džejmsa Boldvina “način da promenimo našu sudbinu”.

Kao i većina veličanstvenih ljudskih iskustava, čitanje nam donosi nešto neizmerno važno i neverovatno nagrađujuće, pa ipak teško za iskazivanje rečima. Opisati jezikom neizrecivo zadatak je pesnika, naravno, tako da je u potpunosti za očekivati da nam velika poljska pesnikinja i nobelovka Vislava Šimborska (1923 – 2012) pruži jednu od najiskrenijih i najlepših artikulacija onoga što knjiga čini za ljudsku dušu.

Neobavezno čitanje: prozni delovi zbirka je tekstova u kojoj nam Šimborska pruža uvid u to kako činjenica da smo sami u univerzumu treba da nas učini boljim nadzornicima čovečanstva, a odatle potiče i ovaj pasaž:

Ja sam staromodna i mislim da je čitanje knjiga najveličanstvenija razonoda koju je ljudska vrsta do sada osmislila. Homo Ludens pleše, peva, izvodi smislene pokrete, zauzima poze, sređuje se, otkriva i izvodi složene obrede. Ne želim da umanjim značaj ovih distrakcija – bez njih bi ljudski život proticao u nezamislivoj monotoniji i, verovatno, disperziji i porazu. Ali ovo su grupne aktivnosti, nad kojima se nadnosi manje ili više primetan dašak kolektivne gimnastike. Homo Ludens sa knjigom je slobodan. Slobodan makar onoliko koliko je sposoban da to bude. On sam osmišlja pravila igre, koja su potčinjena samo njegovoj znatiželji. Dozvoljeno mu je da čita inteligentne knjige, od kojih će imati koristi, kao i one glupe, iz kojih će takođe možda nešto naučiti. Može da prekine čitanje knjige, ako zaželi, počevši čitanje neke druge s kraja, napredujući nazad prema početku. Možda će se smejati na pogrešnim mestima ili će zastati kod reči koje će mu ostati zauvek. I, na kraju, slobodan je da – a ovo mu nijedan drugi hobi ne može obećati – prisluškuje Montenjove razgovore ili skokne do mezozoika.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

 

[Lada]

Beleška – Vislava Šimborska
Život – jedini načun
da se obraste lišćem,
dođe do daha pesku,
uzleće krilima;
da se bude pas,
ili da se miluje po toploj dlaci;
da se razlikuje bol,
od svega što to nije;
da se smešta u događaje,
gubi u pejzažima,
traži najmanja greška.
Izuzetna prilika
da se, na trenutak, pamti
o čemu se razgovaralo
kraj ugašene lampe;
I bar jednom spotakne o kamen,
ukvasi na nekoj kiši,
izgube ključevi u travi;
i pogledom prati
iskra na vetru;
i neprestano
nešto važno ne zna.

 

[Baudrillard]

PRILOG STATISTICI

Od sto ljudi

koji znaju sve bolje
- pedeset dvoje;

nesigurnih u svaki korak
- gotovo svi ostali;

spremnih da pomognu,
ukoliko to dugo ne potraje
- čak četrdeset devetoro;

uvek dobrih,
jer ne mogu drugačije
- četvoro, a možda i petoro;

sklonih da se bez zavisti dive
- osamnaestoro;

dovedenih u zabludu
mladošću koja prolazi
- plus minus šezdesetoro,

sa kojima nema šale
- četrdeset i četvoro,

onih koji žive u neprestanom strahu
od nekog ili nečeg
- sedamdeset sedmoro;

sposobnih za sreću
- najviše dvadeset i nekoliko;

pojedinačno bezopasnih,
koji divljaju u gomili
- sigurno više od polovine;

okrutnih
kad ih primoravaju okolnosti
- bolje je ne znati
čak ni približno;

mudrih nakon štete
- neznatno više
nego mudrih pre štete;

onih što od života ne uzimaju ništa osim stvari
- tridesetoro,
iako bih volela da grešim;

pogrbljenih, obolelih
i bez baterijice u pomrčini
- osamdeset troje,
pre ili kasnije;

pravednih
- prilično, to jest celih trideset petoro,

ako je ta crta povezana
s naporom razumevanja
- troje,

dostojnih saučešća
- devedeset devetoro;

smrtnika
- sto posto.
Brojka, koja se, kao ni dosad, nija menjala.

 

[Lada]

Pod istom zvezdom


Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.

Oprosti, sudbino, ako se možda varam.

Nek' se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.

Nek' mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.

Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.

Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.

Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.

Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.

Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.

Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.

Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.

Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,

I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,

Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,

Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.

Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.

Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.

Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.

Veličino, ukaži mi velikodušnost.

Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.

Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.

Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.

Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.

Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim

Jer samoj sebi stojim na putu.

Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči

A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

 

[Lada]

TAJNI RAZGOVORI S MRTVIMA


U kojim prilikama sanjaju se mrtvi?
Misliš li često na njih pre nego što zaspiš?
Ko javlja ti se prvi?
Da l uvek jedan isti?
Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?

Na šta se pozivaju?
Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu?
Kažu li otkud idu?
I ko za njima stoji?
I ko ih još sem tebe istog časa sanja?

A lica - jesu l nalik na fotografije?
Ostareše li tokom godina?
Sveža? Ispijena?
Ubijeni, jesu li preboleli rane?
Sećaju li se sad još ko ih je ubio?

Šta drže u rukama - opiši predmete.
Gnjili? Ugljenisani? Zarđali? Truli?
Šta im je u očima - pretnja? molba? Kakva?
Da l samo o vremenu zborite međ sobom?
Ptičicama? Cvetićima? Leptirićima?

 

[Lada]

SRETNA LJUBAV


Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti - kao nagrada za što?
Ni za što. Svjetlost pada niotkud -
Zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju - uvredljivo.
Kakvim jezikom govore - tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode -
tačno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
ko bi htio ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

 

[Lada]

ZAHVALNOST


Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

"Ništa im nisam kriva" -
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.

 

[Baudrillard]

Monolog psa utopljenog u istoriju

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku. (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)

Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.
Imao sam dobre papire i u žilama vučju krv.
Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
na livade u suncu, na smreke na kiši
i grudve zemlje pod snijegom.

Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
Hranili su me, prali, četkali,
izvodili u lijepe šetnje.
Doduše, poštujući me, ali bez povjerenja.
Nitko nije zaboravljao čiji sam pas.
Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
Ali, pažnja – marš, kloni se usporedbi.
Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste..
Posjedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
gledajući ga s bojažljivim divljenjem.
Meni su upućivali osmijehe
s loše skrivenom ljubomorom.
Jer, samo sam ja imao pravo
dočekivati ga skačući u zrak,
samo ja – opraštati se vukući ga zubima za hlače.
Samo je meni dozvoljeno bilo

S glavom na njegovim koljenima
primati milovanja i češkanja iza ušiju.
Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

Na druge se srdio često i glasno.
Režao je na njih, ujedao,
trčao od zida do zida.
Mislim da je volio samo mene
i više nikada, nikoga.
Ali, imao sam i obaveze: čekanje, vjerovanje.
Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
Što ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.
Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
barem toliko važne
kao što je za mene borba s mačkama
i svim što se nepotrebno miče.
Postoji sudbina i sudbina.
Moja se najednom promijenila.
Stiglo je jedno proljeće,
A njega nije bilo kraj mene.
Nastala je u kući čudna strka.

Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobuile.
Vozila su se trubeći spuštala dolje
i gubila se iza okuke.

Na terasi su gorjele nekakve skule, krpe,
žute bluze, povezi s crnim znakovima
i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
iz kojih su ispadale zastavice.
Motao sam se u toj zbrci
više začuđen nego ljut.
Osjećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
Kao da sam ničiji pas,
nametljiva prišipetlja
koja se već sa stubišta nogom goni.
Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
Neko je šutnuo moju zdjelicu danima praznu.
A onda, zadnji neko, prije no što je krenuo na put,
provirio je kroz okno automobila
i pucao u mene dva put.
Čak nije umio ni pogoditi kako valja,
jer sam umirao još, dugo i bolno,
u zujanju raspomamljenih muha
Ja, pas svoga gospodara.

 

[Lada]

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledećereči:
"Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo.
Stojim na obali, očekujuci pomoć. Požurite. Ovde sam!"

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.


"Priča", Vislava Simborska

 

[Baudrillard]

Nekada smo svet znali nasumice:
beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
tako lak da se mogao opisati osmehom,
tako običan – kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
sunula nam je u oči prljavi pesak.
Pred nama behu putevi daleki i slepi,
zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:
on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
tako težak da se može opisati osmehom,
tako neobičan – kao u molitvi odjek starih istina.

 

[Baudrillard]

NEKO, KOGA POSMATRAM OD IZVESNOG VREMENA

Ne dolazi grupno,
Ne okuplja se masovno.
Ne učestvuje brojno.
Ne slavi bučno.

Ne pušta iz sebe
zborni glas.
Ne obelodanjuje svima.
Ne posvedočuje u ime.
U njegovom prisustvu nema
raspitivanja –
ko je za, a ko protiv,
hvala, ne vidim.

Nedostaje njegova glava,
kad je glava uz glavu,
kad je korak uz korak, rame uz rame
i napred ka cilju
s lecima u džepovima
i proizvodom od hmelja.

Gde je samo na početku
idilično i anđeosko,
jer će se ubrzo jedna gomila
pomešati s drugom
i neće se znati,
čije je, ah, čije je
ovo kamenje i cveće,
živeli i štapovi.

Nespomenut.
Nespektakularan.
Zaposlen u Gradskoj čistionici.
U praskozorje,
s mesta događanja
skuplja, iznosi, baca u prikolicu,
ono što je kukama za poluživo drveće pričvršćen
što je u izgaženoj travi utabano.

Pocepani transparenti,
razbijene flaše,
spaljene lutke,
oglodane kosti,
brojanice, pištaljke i prezervativi.

Jednom je u žbunju našao kavez za golubove.
Poneo ga je sa sobom
i držao ga,
tako prazan.

Vislava Šimborska

 

[Baudrillard]

Ništavilo se preokrenulo i za mene

Ništavilo se preokrenulo i za mene.
Prevrnulo na drugu stranu.
I gde se ja nađoh –
od pete do glave usred planeta,
čak i ne pamteći kako mi je bilo ne budući.

O, moj ovde sretnuti, ovde zavoljeni,
već samo slutim, s rukom na tvom ramenu,
koliko od one pustoši pripada nama,
koliko je tamo tišine na jednog ovde cvrčka,
koliko je tamo nemanja livade za jedan ovdašnji listak kiseljaka,
sunce je nakon mraka kao obeštećenje
u kaplji rose – za nekakve tamo preduboke suze?

Nasumice zvezdane! Naopako ovdašnje!
Razapete na krivinama, teretima, hrapavostima i pokretima!
Pauza u beskraju neizmernog neba!
Olakšanje posle neprostora u vidu nesigurne breze!

Sad ili nikad vetar goni oblak,
jer vetar je baš ono što tamo duva.
I balegar na stazu stupa u svečanom odelu svedoka
zbog dugog čekanja u odnosu na kratak život.

Tako ispade da sam pokraj tebe.
I ne vidim u tome ništa
obično.

Vislava Šimborska