Odgajiti životinju koja sme obećati — zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatak koji
je priroda postavila sebi u odnosu na čoveka? Zar to nije pravi problem čoveka?... Da je taj
problem u velikoj meri rešen, mora utoliko čudnije izgledati onome ko u potpunosti ume da
ceni snagu koja deluje suprotno, snagu zaboravnosti. Zaboravnost nikako nije samo obična vis
inertiae, kako to veruju površni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstrožem smislu pozitivna
moć kočenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono što smo samo mi doživeli, iskusili, usvojili,
u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduševljavanje") stiže do svesti isto tako malo kao
ceo hiljadostruki proces u kome se zbiva naše telesno ishranjivanje, takozvano
"utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i
borbom uslužnih organa našeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih;
malo mira, malo one tabula rasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za
otmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predviđanje, predodređivanje (jer naš organizam
je oligarhijski uređen) —to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako reći,
čuvarke duševnog reda, mira, lepog ponašanja: iz čega se odmah može videti kako bez
zaboravnosti ne bi moglo biti nikakve sreće, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadašnjosti.
Čovek kod koga je ovaj aparat oštećen i prestane da radi može se uporediti sa dispeptičarom (i
ne samo uporediti), on ni sa čim ne izlazi "nakraj"... I baš ova nužno zaboravna životinja kod
koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkog zdravlja, obrazovao je u sebi i jednu
suprotnu moć, pamćenje, pomoću koga se zaboravnost isključuje u izvesnim slučajevima—
naime u slučajevima kad treba dati obećanje: dakle, nije to samo pasivno ne-moći-seosloboditi
jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate reči s kojom ne
može da se izađe nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje
onoga što se jednom htelo, jedno pravo pamćenje volje: tako da se između prvobitnog "ja
hoću", "učiniću", i pravog rasterećenja volje, njenog čina, može bez dvoumljenja umetnuti
svet novih, stranih stvari, okolnosti, čak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje.
A šta to sve pretpostavlja!
-Nice-
je priroda postavila sebi u odnosu na čoveka? Zar to nije pravi problem čoveka?... Da je taj
problem u velikoj meri rešen, mora utoliko čudnije izgledati onome ko u potpunosti ume da
ceni snagu koja deluje suprotno, snagu zaboravnosti. Zaboravnost nikako nije samo obična vis
inertiae, kako to veruju površni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstrožem smislu pozitivna
moć kočenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono što smo samo mi doživeli, iskusili, usvojili,
u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduševljavanje") stiže do svesti isto tako malo kao
ceo hiljadostruki proces u kome se zbiva naše telesno ishranjivanje, takozvano
"utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i
borbom uslužnih organa našeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih;
malo mira, malo one tabula rasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za
otmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predviđanje, predodređivanje (jer naš organizam
je oligarhijski uređen) —to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako reći,
čuvarke duševnog reda, mira, lepog ponašanja: iz čega se odmah može videti kako bez
zaboravnosti ne bi moglo biti nikakve sreće, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadašnjosti.
Čovek kod koga je ovaj aparat oštećen i prestane da radi može se uporediti sa dispeptičarom (i
ne samo uporediti), on ni sa čim ne izlazi "nakraj"... I baš ova nužno zaboravna životinja kod
koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkog zdravlja, obrazovao je u sebi i jednu
suprotnu moć, pamćenje, pomoću koga se zaboravnost isključuje u izvesnim slučajevima—
naime u slučajevima kad treba dati obećanje: dakle, nije to samo pasivno ne-moći-seosloboditi
jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate reči s kojom ne
može da se izađe nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje
onoga što se jednom htelo, jedno pravo pamćenje volje: tako da se između prvobitnog "ja
hoću", "učiniću", i pravog rasterećenja volje, njenog čina, može bez dvoumljenja umetnuti
svet novih, stranih stvari, okolnosti, čak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje.
A šta to sve pretpostavlja!
-Nice-