Hodala je kao pauk
Moja intuicija je — ona je tako instinktivna da izgleda da mi je data a ne da je ja stvaram — dala svoju meru mom životu sigurno onda kad sam videla cvet u leji kod ulaznih vrata u St. Ajvzu. Kada bih sebe slikala, trebalo bi da nađem neku — meru, mogu li da kažem — nešto, što će stajati kao koncepcija. To dokazuje da čovekov život nije poveren čovekovom telu i onom što kaže i čini; čovek sve vreme živi u vezi sa izvesnim okolnim merama i koncepcijama. Moja je da postoji obrazac sakriven iza vate. I ta koncepcija deluje na mene svakoga dana. To dokazujem provodeći prepodne pišući, a mogla bih da šetam, vodim radnju ili da naučim nešto što bi bilo korisno ako dođe do rata. Osećam da pisanjem radim ono što je potrebnije od bilo čega drugog.
Svi umetnici, pretpostavljam, osećaju tako nešto. To je jedan od opskurnih elemenata u životu o kome se nikada nije dovoijno raspravljalo. On je izostavljen u skoro svim biografijama, čak i umetnika. Zašto je Dikens ceo svoj život proveo pišući priče? Šta je bila njegova koncepcija? Navodim Dikensa delom zato što u ovom trenutku čitam
Nikolasa Niklbija; delom zato što mi je juče u šetnji palo na pamet da su ti moji trenuci bića bili skele u pozadini; bili su nevidljiv i nečujan deo mog života u detinjstvu. Ali u prvom planu su naravno bili ljudi; a ti ljudi su bili veoma nalik na likove kod Dikensa. Bili su karikature; bili su veoma jednostavni; bili su beskrajno živi. Mogli bi se napraviti sa tri poteza pera, kad bih ja to mogla. Dikens duguje svoju zapanjujuću moć oživljavanja likova činjenici što ih je video kao što dete vidi; kao što sam ja videla g. Vulstenhouma; g. C. B. Klarka i g. Gibza.
Ova tri čoveka pominjem po imenu jer su umrli kad sam bila dete. Tako se nikad nisu promenili. Vidim ih tačno onakve kakve sam ih onda videla. G. Vulstenhoum je bio jedan veoma stari gospodin koji je dolazio da svako leto provede sa nama. Bio je smeđ; imao je bradu i veoma male oči u debelim obrazima; i pristajao je u pletenu, kao košnica, stolicu kao da je njegovo gnezdo. Imao je običaj da sedi u toj košnici-stolici pušeći i čitajući. Imao je samo jednu karakteristiku — da kad jede pitu sa šljivama štrca sok kroz nos od čega se pravila ljubičasta mrlja na njegovim sedim brkovima. Izgleda da je to bilo dovoljno da neprestano izaziva naše oduševljenje. Zvali smo ga ‘Smušeni’. Senčeći ga malo, sećam se da smo morali da budemo ljubazni prema njemu jer nije bio srećan kod kuće; da je bio veoma siromašan, pa ipak je Tobiju jedanput dao pola krune; da je imao sina koji se utopio u Australiji; i još znam da je bio veliki matematičar. Nikad nije rekao ni reč za sve vreme što sam ga znala. Ali mi ipak izgleda potpun lik; i kad god ga se setim ja počnem da se smejem.
G. Gibz je, možda, bio manje jednostavan. Nosio je prsten na kravati, imao je ćelavu, dobroćudnu glavu, bio je suv; uredan; tačan; i imao je nabore kože na podbratku. Zbog njega je otac gunđao: »Zašto ne možeš da odeš — zašto ne možeš da odeš?« A Vanesi i meni je dao dve hermelinske kožice, sa prorezom u sredini iz koga je curilo beskrajno bogatstvo — potoci srebra. Još ga se sećam kako leži u krevetu, umirući; promukao; u noćnoj košulji; i pokazuje nam Rečove crteže. Lik g. Gibza takođe mi deluje potpun i veoma me zabavlja.
A g. C. B. Klark je bio stari botaničar; on je rekao mome ocu; »Svi vi mladi botaničari volite cvetnu paprat.« Imao je tetku staru osamdeset godina koja je išla peške na put u Nju Forest. To je sve — to je sve što imam da kažem o ova tri stara gospodina. Ali kako su oni bili stvarni! Kako smo im se smejali! Kakvu su ogromnu ulogu oni odigrali u našim životima!
Photo: dansleperadesatiricel
Još jedan lik mi dolazi na pamet; iako je u taj uneto sažaljenje. Mislim na Žistinu Nonon. Ona je bila strašno stara. Po koščatoj bradi su joj rasle dlačice. Bila je grbava; i hodala je kao pauk, pipajući sebi put dugim suvim prstima od jedne stolice do druge. Najveći deo vremena sedela je u naslonjači pored vatre. Imala sam običaj da joj sednem u krilo; na kolenima me je cupkala gore-dole i pevala hrapavim, napuklim glasom »Ron, ron, ron — e plon, plon, plon — « njeno koleno bi popustilo i ja bih se skotrljala na pod. Ona je bila Francuskinja; bila je sa Tekerijevima. Kod nas je dolazila samo u posetu. Živela je sama u Šeperds Bušu i obično je donosila Edrijenu teglu meda. Shvatila sam da je ona krajnje siromašna; i bilo mi je nelagodno što je donosila taj med, jer sam osetila da je to činila da bi njena poseta bila prihvatljiva. Još je rekla: »Došla sam svojim dvopregom« — što je značilo crvenim omnibusom. I zbog toga sam je žalila; i zato što je počela da sopće; pa su dadilje rekle da neće živeti još dugo; i uskoro je umrla. To je sve što znam o njoj; ali je se sećam kao da je bila potpuno stvarna osoba, da ništa nije izostavljeno, kao i kod tri starca.
2. maj
Pišem datum, jer mislim da sam otkrila moguću formu za ove beleške. To jest — da ih pravim tako da uključuju sadašnjost — makar onoliko sadašnjosti koliko je dovoljno da posluži kao platforma na koju bi se stalo. Interesovalo bi me da izvedem to dvoje ljudi u kontrastu, ja sada, ja onda. I još, na ovu prošlost je mnogo uticao sadašnji trenutak. Ono što danas pišem nisam mogla pisati tih godina. Ali ne mogu to da izvedem; bolje je to prepustiti slučajnosti, pošto pišem na mahove, kao odmor od Rodžera. Nemam u ovom trenutku energije koju bih upotrebila za užasan trud potreban da se napravi jedno uredno i ekspresivno umetničko delo; kad jedna stvar sledi drugu i sve je obuhvaćeno celinom. Možda ću jednog dana, kad ne budem pod pritiskom stvaranja umetničkih dela, ovo pokušati da uobličim.
Ali da nastavim — tri starca i jedna starica su potpuni, kao što sam rekla, zato što su umrli kad sam bila dete. Nijedno od njih nije dalje živelo da se promeni kao što sam se ja promenila — kao što su drugi, kao Stilmanovi ili Lašingtonovi, dalje živeli, na koje se dodavalo i koji su se punili i konačno ostali nepotpuni. Ista je stvar i sa mestima. Ne mogu da vidim Kenzington Gardenz, bašte, kao što sam ih videla kao dete zato što sam ih videla pre samo dva dana — u prohladno popodne, sve trešnje sablasne u hladnoj, žutoj svetlosti gradonosne oluje. Znam da su bile mnogo veće 1890. kad mi je bilo sedam godina nego što su sada. Za početak, nisu bile povezane sa Hajd Parkom. Sada šetam iz jednog u drugo. Ulazimo autom; i ostavljamo ga kod novog kioska. Ali tad je postojao Široki put, Okruglo jezero i Cvetni put. Onda — pokušaću da se vratim u onda — bile su tamo dve kapije, jedna ka Gloster-Roudu, druga prema Kvins-Gejtu. Na svakoj kapiji sedela je po jedna starica. Starica na Kvins-Gejtu bila je izdužena, izmučena, sa kozjim licem, žuta i boginjava. Prodavala je lešnike i pertle, mislim. A Kiti Maks je za nju rekla: »Jadnici, takvi su od pića.« Uvek je sedela, nosila je šal i meni je pomalo ličila na istrtu, umanjenu baku, čije je lice isto bilo izduženo, ali ona je na glavi nosila veoma mek šal, kao puding od tapioke, i on je bio pričvršćen brošem sa ametistom umetnutim u bisere. Druga starica je bila okrugla i zdepasta. Za nju je bila zakačena cela nepostojana vazdušasta lopta balona. Ona je na jednom koncu držala tu ustalasanu, stalno u pokretu, tako poželjnu masu. Uvek su mi žarili u očima, crveni i plavi, kao cveće koje je nosila moja majka; i uvek su se penili u vazduhu. Za novčić bi otkačila jedan iz trbušaste meke mase i ja bih s njim otplesala. I ona je nosila šal, a lice joj je bilo zborano kao što bi se baloni zborali u dečjoj sobi, ako prežive da stignu kući. Mislim da su dadilja i Suni s njom razgovarale, ali nikad nisam čula šta je govorila. Anemone, plavi i ljubičasti buketi koje prodaju sad, uvek vrate sećanje na ovu treperavu hrpu balona pred kapijom Kenzington Gardenza.
Photo: thequeerfrontier
Zatim bismo išli dalje, Širokom stazom. Široka staza je imala čudno svojstvo — kad bismo prvi put krenuli njome po povratku iz St. Ajvza uvek smo je grdili; to uopšte nije brdo, govorili smo. Kako su nedelje prolazile, brdo je postepeno postojalo sve strmije dok do leta ne bi opet bilo brdo. Močvara — kako smo zvali prilično napušteno tlo iza Cvetne staze — imala je, barem za Edrijena i za mene, čar prošlosti. Kad su Nesa i Tobi bili vrlo mali to je takoreći bila, pričali su nam, prava močvara; tu su našli kostur psa. I mora da je bila pokrivena rogozom i puna bara mislili smo, jer smo verovali da je pas izgladneo i utopio se. U naše vreme je ona isušena, iako je još uvek bila muljevita. Ali za nas je uvek imala svoju prošlost. Poredili smo je naravno sa Hejlstaun močvarom blizu St. Ajvza. Hejlstaun močvara gde je rasla cvetna paprat; i one debele palme sa gomoljastim korenjem na kojem su, ako ih popreko presečeš, bili kao utisnuti znakovi drveća. Svake jeseni bih donela nekoliko kući da od njih napravim držalja za pera. Bilo je prirodno da se uvek Kenzington Gardenz poredi sa St. Ajvzom, uvek naravno na štetu Londona. Jedno od zadovoljstava je bilo krckanje školjki kojima je tu i tamo bila posuta Cvetna staza. Na njima su bila mala rebra kao i na školjkama na plaži. S druge strane, postojalo je i samo krokodilovo drvo; i još uvek je tu — drvo na stazi sa Spekovim spomenikom; koje je imalo veliki, ogoljen koren; a koren je uglačan delimično od trenja naših ruku jer smo se nekad verali po njemu.
Dok smo šetali da prekratimo dosadu bezbrojnih zimskih šetnji, izmišljali smo priče, duge, duge priče koje smo smišljali na licu mesta i koje su išle redom od jednog do drugog. Postojala je priča o Džimu Džou i Heriju Hou; o tri brata koja su imala krda životinja i avantura — zaboravila sam kakvih. Ali je priča o Džimu Džou i Heriju Hou bila isto tako i londonska priča; i inferiorna u odnosu na baštensku priču iz Taland Hausa o Bekkejdžu i Holivinksu; duhovima zla koji su živeli na gomili đubreta: i nestali kroz rupu u živici eskalonije — kako smo, sećam se, pričali majci i g. Louelu
5. Šetnje u Kenzington Gardenzu su bile dosadne. Ne-biće je činilo veliku proporciju našeg vremena u Londonu. Šetnje — svakodnevno dva puta u Kenzington Gardenz — bile su tako monotone. Da kažem u svoje ime, debelo ne-biće leži preko tih godina. Prolazili smo pored termometra — ponekad je bio ispod podeoka smrzavanja, ali ne često, osim velike 1894—5. zime kada smo se svakoga dana klizali; kad sam ispustila sat i onaj grubi čovek mi ga dao; pa je tražio novac i jedna ljubazna gospođa ponudila tri bakrenjaka, a on rekao da će primiti samo srebro; ona je odmahnula glavom i izgubila se — prolazili smo pokraj termometra, pored vratara u zelenoj uniformi i sa šeširom sa zlatnom čipkom, uz Cvetnu stazu, oko ribnjaka. Jedrili smo naravno. Bio je to veliki dan kad je moja kornvolska ribarska lađa savršeno odjedrila do sredine ribnjaka i na moje oči u nju uperene, zapanjene, iznenada potonula; »Jeste li to videli?« — vikao je moj otac, idući krupnim korakom prema meni. Oboje smo to videli i oboje smo bili zapanjeni. Da čudo bude veće, nedeljama kasnije, u proleće, šetala sam pored ribnjaka, a čovek na splavu je čistio ribnjak od sočivice i na moje neizrecivo uzbuđenje u mreži koju je vukao za sobom izvuče moju lađicu. Zatražila sam je; i on mi ju je dao; pa sam otrčala kući da ispričam tu prekrasnu priču. Onda je majka napravila nova jedra; a otac ih namestio i sećam se da sam ga gledala kako pričvršćuje jedra na krst jarbola posle večere; pa kako je postao zainteresovan i rekao, uz svoj mali šmrktaj, polu kroz smeh, nešto kao: »Apsurdno — kako je ovo zabavno raditi!«
Photo: Barbara Vidal
Mogla bih da sakupim mnogo više lebdećih događaja — scena u Kenzington Gardenzu; ako smo imali jedan peni, kako smo išli do bele kuće blizu dvora i kupovali slatkiše kod žene glatkog lica s rumenim obrazima, u sivoj pamučnoj haljini, koja je nekada tamo držala radnju; kako smo jednog dana u nedelji kupovali
Tit-Bits i čitali šale — ja sam najviše volela poštu — sedeći na travi, lomeći našu čokoladu u »sitiš«, kako smo to zvali, jer se tabla od penija delila na četiri; kako smo naleteli na jednu damu terajući naša kola na točkovima oko jedne oštre krivine, pa nas je njena sestra žestoko izgrdila; kako smo vezali Šega za prečku od ograde, a neka deca su rekla čuvaru parka da smo okrutni — ali tada te priče nisu bile mnogo uzbudljive; iako su pomagale da se razbije večno kruženje po Kenzington Gardenzu.
Fusnote:
5) Džejms Hasel Louel, pesnik i kritičar, prijatelj Lezlija Stivena, bio je Virdžinijin kum.
Prevela: Slavica Stojanović
