Virdžinija Vulf

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Virdžinija Vulf,
Rođena je 25. januara 1882. u Londonu. Otac Lesli Stiven, istaknuti književni kritičar, bio je odgovoran za njeno rano kućno obrazovanje. Snažan uticaj, takođe, su imala i braća koja su se obrazovala na Kembridžu, i velika kućna biblioteka iz klasične književnosti i engleske književnosti osamnaestog veka. Ipak, odrastanje je bilo zamračeno emotivnim šokovima koji će ostaviti trajnu povredu u njenom biću. Virdžinija je bila seksualno zlostavljana od strane polubrata u detinjstvu. Ona kasnije piše o tome u Skeču prošlosti, 1932. godine: „Mogu da se setim njegovih ruku koje idu pod moju odeću, idu odlučnije i grublje, dalje i dalje, sećam se kako sam se nadala da će se zaustaviti, ali nisu stale “. Ali patnja se ne završava tu, majka joj umire 1902., otac dve godine kasnije, a brat Tobi, za koga je bila snažno vezana, 1906. Ovo su počeci nervnih slomova ali i razvoja stvaralačke strane njene prirode. Od tada smrt se trajno uvlači u njenu dušu i njeno stvaralaštvo. Seksualna ukočenost i strahovi, takođe. Počinje borba sa maničnom depresijom, snažna borba kojoj će dugo odolevati, ali koja će se, na žalost, tragično završiti.
Untitled-design-1.png
 
Virdžinija se 1912. godine udala za Leonarda Vulfa, ekonomistu i političkog teoretičara koji će imati izuzetno značajnu ulogu u njenom zivotu. On će joj pružiti razumevanje, brigu i intelektualnu stimulaciju i podršku. Poznato je da ovaj brak nikada nije uspeo da bude apsolutno funkcionalan, jer zapravo i nije bio telesan. Kako je Leonard pristao na tako nešto ostaje tajna, ali taj odnos je bez obzira na to bio ispunjen velikom brigom i ljubavlju. Međutim prava strast došla je tek sa čarobnom Vitom Sakvil-Vest. Upoznale su se 1922. godine i smatra se da je ovo jedina fizička veza koju je Virdžinija ostvarila. Ona je tada imala četrdeset, a Vita je imala trideset godina, ali ipak je bila daleko iskusnija u ovoj vrsti ljubavi. Bila je dovoljno mudra da odigra prave korake. Razumela je, čekala prave trenutke strpljivo. Spoznala je njenu krhkost, nije želela da je slomi. Već da je oslobodi. I uspela je... I da postoji neka fantastična mogućnost putovanja u prošlost, ja bih izabrala taj trenutak, kraj vatre, kada Virdžinija drhti. I kada je Vita čeka da bude spremna... Ako nekoga to više zanima, potrebno je da se posveti njihovim pismima i knjizi Portret jednog braka koju je napisao Vitin sin N. Nikolson. Ova knjiga govori i o Vitinoj dugogodišnjoj ljubavi sa Vajolet Trefjuzis. O ovom strasnom i izuzetno intenzivnom odnosu Virdžinija piše u svom delu Orlando, čineći od njega fantastično putovanje kroz vreme i rodove. Stvarajući neobičnu biografiju duha Engleske kroz vekove. I ovo je prelomno delo u njenom stvaralaštvu. Jer Gospođa Dalovej nije uspela u potpunosti da pobegne konvencijama. Mada bunt počinje smelo da je pokreće u drugom pravcu... Virdžinija piše u svom dnevniku: “Klarisa Dalovej će voleti ženu, ona i žena će se poljubiti, jednim poljupcem, poput jedinstvenih zažarenih poljubaca u bajci i Klarisa će celog života nositi sećanje na taj poljubac, žudeći da se ponovi. Ona nikada neće pronaći takvu ljubav koju izgleda nudi usamljeni poljubac...“
 
ORLANDO

Maruška Stanilovska Dagmar Nataša Iliana Romanovič ... Dinja, smaragd, lisica u snegu... Ljubav koja će zavrteti plemića Orlanda, kao “hiljadu upaljenih sveća“. Ali ljubav koja će izneveriti. Virdžinija je znala sve pojedinosti. Vita joj je pričala. Vajolet je u jednom hotelu izdala, što baš i nije bila istina, ne potpuna. I sada Vita obučena u Orlanda oseća ponovo gorčinu, mrmlja: “Neverna, prevrtljiva, varljiva...“ I nastavlja svoj put. Piše. Pokušava da je nađe, svoju Sašu-Vajolet. Luta. Kroz vekove. Kulture. Menja pol. Udaje se... Ali kao i Klarisa, nosi sećanje na jedan poljubac.
 
SOPSTVENA SOBA
Razmatra problem žena i književnosti... Pokušava da nas provuče, da se sa nama ušunja u intelektualni svet engleskih institucija, jer je to tada bio jedini prolaz za ženu. Pokazuje nam poziciju žene u tom vremenu, njenu nemoć da se izrazi i izbori za svoju ličnost. Takođe nalazi i njeno vekovno opravdanje, opisuje tu zavisnost koja je stvorena, ekonomska - muž je taj koji drži finansije samim tim i jedan određen vid slobode, prostorna - za pisanje i stvaranje potrebna je intima, sopstvena soba. Zavisnost od uloge koja se nameće društvom - žena je ta čija je obaveza da održi dom, rodi decu, mesi kolače, ušiva čarape... To može biti lepa obaveza, ali ovde se teško može govoriti o izboru i slobodi... Divna je parabola o Šekspirovoj sestri. Ženi koja je u Šekspirovo doba imala Šekspirov duh. O ženi koja bi sa takvim darom tada sigurno poludela, ili bi se ubila ili sklonila na neko osamljeno mesto na kraju sela kao poluveštica ili polučarobnica. Ili bi njena dela ostala nepotpisana. “Anonimnost im je ušla u krv!“ kako kaže Virdžinija. I kao neki vizionar predviđa slobodu koja dolazi za ženu, ali i veća odgovornost koja ta sloboda podrazumeva. Sopstvenu sobu bi valjalo nečim ispuniti...
 
TALASI

Najzrelija, verovatno i najbolja knjiga Virdžinije Vulf. Knjiga koja najdirektnije govori o smrti, samoubistvu i kraju... Roda je „uplakana nimfa fontana“ ona ide do kraja samoće i bola. Ona je melanholija i depresija u Virdžiniji, ona oseća najtananije, ona je najslabija, ali niko ne može da je zagrili. Luj je tuđinac, stranac. On ima snage, krut je, materijalan... On ima ruke za ovaj svet. On je ona snaga u Virdžiniji koja tera na rad, na pisanje, na ciljeve koji održavaju. Nevil je biće nadahnuća. On stvara poeziju. Kompleksan, zgrožen ljudskim niskostima nikada potpuno ne živi. Džini je srećno i lepršavo biće. Do kraja neguje svoju spoljašnjost, njeni nokti su podrezani i sređeni, ona se promišljeno osmehuje muškarcima. I zavodi, stalno... Njoj zavidi Suzana jer je uvek dama, a njene su ruke ispucale, kukovi su se raširili, ona ima dvoje dece, vrednog muža i selo. Ona se sklonila, uprostila. Bernard je najsamosvesniji. Njemu je suđeno da sve vidi. Ponekad je Bajron, pokušava da piše, ali reči često izmiču ali on razume... Sve su ovo delovi ličnosti, ili kako već vi želite da shvatite, pokušaj da se objedini i poveže sve što u nama postoji. Persivalom!

Ovo su, naravno, samo neke od knjiga Virdžinije Vulf. Treba pomenuti još: Godine, Tri gvineje, Između činova...
 
BORBA SA DEPRESIJOM

"Najdraži, uverena sam da ponovo gubim razum. Osećam da ne možemo da prođemo kroz još jedan od ovih strašnih perioda. Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Zato ću uraditi ono što deluje kao najbolja stvar koja može da se uradi. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Ti si u svakom pogledu bio sve što neko može da bude. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo da bude srećnije, sve dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti uništavam život, mada bi bez mene mogao da radiš. I znam da hoćes. Vidiš da ne mogu čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam.
Ono što želim da kažem je da svu sreću mog života dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to da kažem - a svi to znaju. Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene sem uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje da nastavim da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi nije moglo biti srećnije nego što smo mi bili."
Ovo je poslednje pismo upućeno Leonardu Vulfu, pre smrti. Izraz velike ljubavi i zahvalnosti. Posle dugogodišnjih borbi sa maničnom depresijom i dva pokušaja samoubistva, smrt je kao i leptirice (što je inače bio radni naziv Talasa) posle dugog privlačenja, sagorela… 24. marta 1941., na obali je ostao samo štap i šešir koji je najčešće nosila. Telo nikada nije nađeno.



labris.org.rs
 
28. marta 1941. Virdžinija Vulf je izvršila samoubistvo. Obukla je mantil, napunila džepove kamenjem, i otišla do obližnje reke. Njeno telo su našli 21 dan docnije. U svom oproštajnom pismu mužu Leonardu objašnjava svoj čin bolešću koja je sve više obuzima i sprečava je da radi.

O njenome životu, i o smrti, napisano je mnogo, od psihoanalitičkih studija do optuživanja njenog muža da ju je takoreći doveo do samoubistva: njeno psihičko stanje, manična depresija, uistinu je obeleženo samoubilačkim željama. Nemam nameru da se guram među ugledne vulfologe, niti uopšte da se bavim uzrocima i povodima. Samoubistvo Virdžinije Vulf je izvesno kontekstualno povezano sa mnogim samoubistvima intelektualaca na početku Drugog svetskog rata i posle rata: samoubistva za vreme rata opredeljuje volja da se očuva ljudsko dostojanstvo, dok ona pre ili posle odlikuje potpuno očajanje pred nacizmom i svetom koji je za sobom ostavio. Kuća Virdžinije Vulf je porušena u vazdušnom napadu, njen muž bio je Jevrejin, oboje su bili na Hitlerovoj crnoj listi onih koje treba istrebiti kada Engleska bude osvojena. I bez toga, zorno prikazan novi svet bio je dovoljan da se ozbiljan posmatrač sveta odluči na takav korak. Ako ništa drugo, kombinacija psihičke iscrpljenosti dugotrajnom bolešću je samo mogla pomoći odluci.

No Virdžinija Vulf je svome samoubistvu dala ključni kulturni upis: umrla je kao feministkinja. Kamenje u džepovima je savršeni trik da se mršavo telo potopi brzo i konačno. No u kamenju je tekst, tekst o ženama, tekst o kulturnoj antropologiji, koji je Virdžinija Vulf izvesno poznavala. Reč je o verovanju da je žensko telo lakše od muškoga, a posebno da žensko telo lebdi u vodi i teže se potapa od muškoga. Virdžinija Vulf nije htela da bude Ofelija. Da se podsetimo: Ofelija skoči u reku da bi se udavila, ali njeno telo još izvesno vreme lebdi u vodi, dok Ofelija peva pesmice, a cveće iz venca koji je pravila plovi oko nje.

Verovanje koje je Šejkspir preuzeo je verovatno evropsko i srednjevekovno. Tekst koji je Virdžinija Vulf poznavala je Deklamacija o plemenitosti i izvrsnosti ženskoga roda Henrika Kornelija Agripe od Neteshajma iz 1529. Ovaj alhemičar, lekar, okultni pisac, čarobnjak i vojnik bio je prisutan u mnogim književnim imaginarijima, sve do Getea (u Faustu), Džojsa, Borhesa, do Havela – da o upotrebi u elektronskim igrama i ne govorimo. U Deklamaciji… Agripa od Neteshajma dokazuje da je žena superiorna nad muškarcem, i to u okvirima teološke sholastike i čitanja Biblije: žena je poslednje što je Bog napravio, dakle mora biti njegov najsavršeniji proizvod, ne nekakav dodatak muškarcu. Adam je načinjen u divljini, žena u Raju: Adam je načinjen od gline, Eva od ljudskoga tela. Ženino telo je lepše, njen glas prijatniji, njen govor bolji. Ženino telo je lakše, zato je bliža nebesima, a ženska kosa je nalik anđeoskim krilima. Žena svoje polne organe skriva u telu, dok ih muškarac nespretno pokazuje. Žena je mudrija, jer je sklona miru. Ženino mleko je najbolja hrana na svetu, ženina menstrualna krv moćan lek. Žena je blaga i mila, muškarac grub i agresivan. Žena poučava decu i voli ih više od oca. Deca poštuju oca, a vole majku. I konačno, briljantni obrat: dokazano je – na primeru Marije – da žena može zaneti bez pomoći muškarca! I to nije sve: Adam je grešnik, jer ga je Bog obavestio o grehu, dok Eva nije znala za greh. Zato je Hrist morao biti muško, jer su muškarci nosioci pragreha. Hrista su na krstu napustili svi, sem žena oko njega. Muškarci su svet napunili nepravednim zakonima. Muškarac i žena su doduše poreklom jednaki, ali je muškarac sprečio izvođenje jednakosti u životu zato što je žena u svemu superiorna. Ona, opet, nema želju za vlašću, već pre svega želju za harmonijom u zemaljskom životu – što izražava njenu nebesniju prirodu.

Agripa od Neteshajma je svoju deklamaciju namenio Margareti Austrijskoj, još 1509. godine. Knjigu je objavio tek dvadeset godina kasnije, kada je ona praktično zavladala Habsburškom Holandijom u ime svoga nećaka, budućeg cara Karla V. Tada je Agripa postao dvorski holandski istoričar. Pisao je, dakle, za pare. Za koga – za ekstremnu feministkinju? Ili je možda svoju deklamaciju napisao kao savršeni paradoks. Za koga? Za zlobnoga patrijarhalnoga muškarca? Margareta Austrijska, učena i mudra žena, udavana dva puta i svaki put ostala uskoro udovica, rodila je jedno dete, i ono je odmah umrlo. Više se nije udavala, već se posvetila odgajanju i savetovanju Karla. U njenoj biblioteci su između ostalog, bile i knjige Kristine de Pizan (Grad žena). Erazmo Roterdamski je bio gost na njenom dvoru. Opis ne odgovara nijednoj ekstremnoj varijanti. Zašto onda ne bismo pretpostavili da je među intelektualnim elitama Evrope toga vremena razmišljanje o položaju žena bilo jedno od tekućih pitanja? Čitali su Aristotela, tvorca ideje da su žene manje ljudski rod od muškaraca, ali i druge autore, Platona i hrišćanske autore, lekare i srednjovekovne naučnike, koji su slobodno raspravljali – bar u svojim krugovima – o odnosu među polovima. Istorija feminizma obično počinje od druge polovine osamnaestoga veka, a stvari su daleko dublje upisane u istoriju. Feminizmi pre feminizma bi morali biti deo opšte istorije žena, jer donose neočekivano sveže, premda starije ideje i svedoče o neočekivanim prostorima slobode.

Najzad, Agripa od Neteshajma raspravlja i o lakoći ženskoga tela u vodi. Njegov primer je obojen savremenošću: ne samo da su lakše, nego i odeća pomaže ženama da se zadrže na površini, dok muškarci, sa sve oklopima i metalnim ukrasima, tonu odmah. Skriveni smisao ovog opisa možemo čitati kao optužbu protiv suđenja vešticama. Suđenje vodom je podrazumevalo da je osumnjičena žena sigurno veštica ako ne potone, nego lebdi na vodi, i tada joj sledi smrtna kazna. Ako potone, nije veštica – ali nije ni živa… Možda treba podsetiti da je u Srbiji ranog devetnaestog veka bilo potrebno najstrožije, dakle istom kaznom, zapretiti onima koji su po svome sudili vodom osumnjičenim “vešticama”.

Virdžinija Vulf je odlučila da umre kao feministkinja, i da ne podlegne mogućnim zahtevima svoga roda, čak ni kada su oni obećavali spasenje: pohvale Agripe od Neteshajma je ozbiljno uzimala za života, sada ih je morala isključiti, jer je uistinu želela smrt. “Savršena smrt” Virdžinije Vulf podrazumeva simbolički prelazak u drugi rod, muški, koji označava smrt. U senci te smrti je najkobniji patrijarhalni, dakle muški greh, rat. Nema tog psihičkog stanja koje se može podnositi i još manje uspešno lečiti, u doba rata. Virdžinija Vulf u svom oproštajnom pismu govori o svojoj bolesti, koja više nema nikakve nade za lečenje: suočena sa strahotama masovnih arbitrarnih ratnih smrti, Virdžinija Vulf odbija da se ratu i smrti prikloni. Ženskoj budućnosti i miru ona žrtvuje svoju ženskost. Ostaje razumnost odlaska kada se više ne može sačuvati ženski razum i njegova briga za čovečanstvo.

Virdžinija Vulf je znala za Agripu od Neteshajma. On bi možda najuspešnije tumačio ovaj primer, među mnogima za koje je on znao i umeo da ih opiše.

Peščanik.net
 
Virdžinija Vulf (25. januar 1882. – 28. mart 1941.) – odlomci iz knjige u nastajanju –

Piše: Milan Balinda

 Virdžinija Vulf imala je i privlačnost i pamet. Njena majka, Julija Dukvort, bila je čuvena po svojoj lepoti, a njen otac, Lesli Stiven, dominirao je kao jedan od vodećih literarnih figura Engleske. Bila je visoka i vitka a njene duboko usađene oči dopunjavale su izgled klasične lepote. Odrasla je u okruženju vrhunskih intelektualaca i postala je jedna od najznačajnijih pisaca 20. veka na engleskom jeziku. Poznate knjige su joj Ka svetioniku, Gospođa Dalovej, Svoja vlastita soba… Patila je od povremenih napada ludila (manična depresija) tokom kojih su joj se javljali slušne i vizuelne halucinacije kao i duboka potištenost. Ti napadi skoro da su bili pravilo nakon što bi završila s pisanjem neke od svojih knjiga. Izbijanje Drugog svetskog rata bilo je više nego što je njena krhka psihička struktura mogla da podnese – napunila je džepove svoga mantila kamenjem i skočila u reku Uz, koja je proticala neposredno uz imanje na kome je živela. Imala je 59 godina.

Virdžinija je imala dva polubrata, Džeralda i Džordža, koji su je kao šestogodišnju devojčicu upoznali sa svetom seksualnosti. Džerld, koji je tada imao nešto više od 20 godina, redovno je ispitivao njene genitalije. Tokom njene mladosti Džordž bi tokom noći ulazio u sobu u kojoj je ona spavala, uvlačio se ispod čaršafa, ljubio je, grlio i mazio. Virdžinija je užasnuto ćutala i trpela zlostavljanja sve do svoje 22. godine.

Iako je imala mnoge udvarače i prosce, nije se udala sve do svoje 30. godine, a udala se za Leonarda Vulfa i otkrila da je frigidna. Seksualni odnosi u tom braka prestali su nakon medenog meseca, mada su u mnogim pogledima bili srećni bračni par tokom 26 godina. U svom oproštajnom pismu Leonardu napisala je: „Ne mislim da su dvoje ljudi mogli biti srećniji nego što smo to mi bili“.

Iako je kao devojka flertovala sa muškarcima, po prvi put kada se zaljubila zaljubila se u jednu devojku. Zvala se Medž Von, lepa crnokosa žena koja je s Virdžinijom delila ljubav ka književnosti. Gajili su intimno prijateljstvo bez seksualnih odnosa, ali se Medži ubrzo udala. U dvadesetoj godini započela je strasno dopisivanje sa 37. godina starom Violetom Dikinson, prijateljicom familije. Pisma su bila puna strasti, ali se fizički kontakt nikada nije uspostavio. Desetogodišnje druženje bila je platonska, emotivna veza.

Nakon deset godina braka Virdžinija, tada 40 godina stara, upoznala je tridesetogodišnju Vitu Saksvil-Vest. Zaljubile su se jedna u drugu. Vita je bila veoma lepa i književnik, a njeno književno poreklo dosezalo je 400 godina unazad. Virdžinija i Vita bili su u vezi pet godina i spavale su zajedno najmanje desetak puta. To je bio jedini homoseksualni fizički kontakt koje je Virdžinija imala. Odnosi sa Vitom bili su najduži seksualni odnosi u Virdžininom životu. Njen muž Leonard nije mario za odnos svoje supruge s drugom ženom jer u njima nije video opasnost za svoj brak. U jednom pismu Virdžinija piše Viti: „dobra je stvar biti evnuh kao što sam ja“.

Sumiranjem Virdžijinog seksualnog života može se reći da je kasnije u životu izgubila devičanstvo, znatno više je bila naklonjena ženama nego muškarcima i seksualno je zlostavljana kao dete.
 
Sadašnjost mora biti glatka


19. jul 1939.Opet sam bila primorana da prekinem i sasvim sam sumnjala kako će to biti kraj ovim sećanjima. Mislila sam o Steli dok smo prelazili Kanal pre mesec dana. Od tada na nju nisam ni pomislila. Prošlost se vraća jedino kada sadašnjost juri toliko glatko kao da je klizava površina duboke reke. Tada se kroz površinu vidi do dna. To su trenuci jednog od mojih najvećih zadovoljstava, ne zato što mislim o prošlosti; već zato što tada najpunije živim u sadašnjosti. Jer je sadašnjost, kad ima prošlost kao zaleđinu, hiljadu puta dublja nego kad sadašnjost pritisne tako blizu da ne možeš da osetiš ništa drugo, kad film u fotoaparatu seže samo do oka. Ali da bi se osetilo kako sadašnjost klizi preko dubina prošlosti, potreban je mir. Sadašnjost mora biti glatka, uobičajena. Iz tog razloga — zato što razara punoću života — svaki prekid — kao preseljenje — izaziva u meni krajnji duševni bol; on raskida; čini plitkim; pretvara dubinu u tanku, tvrdu krhotinu. Kao što kažem Leonardu: »Šta u ovome ima stvarno? Hoćemo li ikada ponovo živeti stvaran život?« »U Monks Hausu«, kaže on. Tako ovo pišem, uzimajući slobodno jutro od punjenja i sklapanja reči što moj Rodžerov životopis znači — ja ovo delom pišem da bih povratila osećanje sadašnjosti uzimajući prošlost da zatamnim ovu rasprslu površinu. Pustite me onda da kao dete bosom nogom kroz hladnu reku opet zagazim u taj tok.

... Džim Stiven bio je zaljubljen u Stelu. On je tada bio lud. Bio je u egzaltiranom stanju svog ludila. Banuo bi u čezama; ostavio da ih moj otac plati. Čeze su ga vozile po Londonu ceo dan. Čovek je možda tražio i zlatnik. Isplaćen je. Jer »dragi Džim« je bio veliki miljenik. Jednom je, kao što kažem, upao u dečju sobu i proburazio hleb. Drugi put smo išli u njegovu sobu u Divajn Gardenz i on me je naslikao na malom komadu drveta. Neko vreme je bio veliki slikar. Pretpostavljam da ga je ludilo teralo da veruje da je svemoćan. Jednom je ušao za doručkom, »Sevidž mi je upravo rekao da mi preti opasnost da umrem ili da poludim«, smejao se. I uskoro je trčao go kroz Kembridž; odveden je u azil; i umro je. Ova velika ludačka pojava sa širokim ramenima i veoma jasno srezanim ustima, sa dubokim glasom i moćnim licem — i veoma plavim očima — taj ludi čovek bi nam recitovao poeziju; »Sahrana ser Džona Mura«, sećam se; i posle njega mi na pamet uvek pada raspeti bik; i Ahil — Ahil koji leži na svojoj niskoj postelji ričući kroz jak aplauz. On je bio zaljubljen u Stelu — sasvim disparatno. A nama su naređivali da mu kažemo, ako ga sretnemo na ulici, da ona nije tu, da je sa Lašingtonovima u Piportsu. Tada je oko ljubavi bila velika misterija.

Džim je bio jedan od zaljubljenih. Drugi — to jest, najvažniji, bio je Džek Hils. U St. Ajvzu ga je odbila; kasnije smo je jedne noći kroz zid u potkrovlju čuli kako jeca. On je smesta otišao. Odbijanje je u to vreme bilo katastrofalno. Značilo je potpuni raskid. Međuljudski odnosi, barem među polovima, odvijali su se kao sada odnosi među državama — sa ambasadorima i ugovorima. Zainteresovane stranke sretale su se najviše prilikom prosidbe. Ako se odbije, objavljivao se rat. To objašnjava što je ona tako gorko plakala. Jer učinila je nešto praktično i emocionalno veoma važno. On je smesta otišao — u Norvešku u ribolov; kasnije su se možda susretali na sasvim formalan način na prijemima. Pregovori su pomalo održavani u životu preko moje majke; bio je potreban tumač. Od cele ove procedure ljubav je postajala svečana. Osećanja su bila zapretana; među njih stavljeno ćutanje; u svakoj porodici postojao je kod, religiozni kod, koji je prodirao, na ovaj ili onaj način, do dece. Bio je tajan; ali mi smo pogodili.

Tako, kad je umrla moja majka, Stela je ostala bez ijednog pregovarača, jer moj otac nije ispunjavao ulogu. Mora da se on vratio — to dokazuje kako je bilo duboko to osećanje da se on da na takav povratak — noć pre nego što je majka umrla. Bio je očajan ali ne bez nade.

Prevela: Slavica Stojanović
 
Virdžinija Vulf – citati jedne buntovnice


Od
Nevena Batinić


Romane Virdžinije Vulf odlikuju bogati opisi psihološkog života, ali i suptilno osvetljavanje problema tadašnjeg društva, kao što su neodgovarajuća nega prema duševnim bolesnicima i rodna (ne)ravnopravnost.
Do kraja života Virdžinija Vulf je ostala kritički nastrojena buntovnica, te su i danas mnogi njeni stavovi u korak sa modernim svetom.
virdžinija vulf


„Što si stariji, to ti je draža nepristojnost.”
„Primiti vlasti, bez obzira kako ogrnute i obučene, u naše biblioteke i dozvoliti im da nam govore kako da čitamo, šta da čitamo i kako da vrednujemo ono što smo pročitali, znači uništiti duh slobode koji je sam dah tih svetilišta.”
„Oni mogu, zato što misle da mogu.”
„Fatalno je biti čisto i jednostavno muškarac ili žena: treba biti žena-muškarac ili muškarac-žena.”
„Istorija muškog opiranja emancipaciji žena zanimljivija je, možda, od priče o samoj emancipaciji.”
„Žena mora imati novac i sopstvenu sobu, ukoliko želi da piše fikciju.“
„Jedino je važno da pišete ono što želite da pišete, a da li će to vredeti vekovima ili samo satima, to niko ne može da kaže.“
„Nikada se ne pretvaraj da stvari koje nemaš nije vredno imati.“
„Kada zna da čita, postoji samo jedna stvar koju je možete naučiti, a to je da veruje u sebe.“
„Ako ne pričaš istinu o sebi, ne možeš je pričati ni o drugim ljudima.“
„Nameravala sam da pišem o smrti, ali je, kao i obično, odnekud banuo život.“
„Tokom velikog dela istorije, Anonimni autor je bila žena.“
„Ne možete pronaći mir ukoliko izbegavate život.“
„Svetlo ovde zahteva senku onde.“
„Kao žena, ja nemam zemlju. Kao žena, moja zemlja je ceo svet.“
„Tokom svih ovih vekova, žene su služile kao ogledalo koje poseduje magičnu i privlačnu moć da reflektuje dva puta uvećanu figuru muškarca.“
„Imam duboko skrivenu i neartikulisanu želju za nečim većim od svakodnevnog života.“
„Zaključajte svoje biblioteke ako želite; ali ne postoje ni jedna vrata, ni jedna brava, ni jedna reza kojom možete zarobiti slobodu u mom umu.“
„Nema potrebe da žurite. Nema potrebe da blistate. Nema potrebe da budete bilo ko osim sebe.“
 
Poslednje pismo Virdžinije Vulf
Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne uspevam da se skoncetrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem, a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo mi bili.
 
KAKO BI, PO VIRDŽINIJI VULF, TREBALO ČITATI KNJIGU?
  • u čitanju ne treba prihvatati savete
  • moramo se oslanjati na vlastito rasuđivanje
  • nezavisnost je najvažniji kvalitet čitaoca
  • u čitanju nema zakona ni konvencija
  • knjizi treba pristupiti bez unapred stvorenog mišljenja o njoj
  • treba biti saradnik pisca
  • treba otvoriti um najviše što možemo
  • trebalo bi da probamo i da sami pišemo
  • znamenite knjige nas čupaju iz korena i stvaraju različite svetove
  • čitanje romana je teška i složena veština koja zahteva istančanost opažanja i hrabrost zamišljanja
  • ono što nije „umetnost“ ne treba odbaciti (npr. autobiografije i biografije)
  • „neumetnička“ književnost može da nas iznenadi, uzbudi, a onda i umori – tada se rađa želja za boljom književnošću
  • trenutak da se čita poezija je kad smo spremni da je pišemo
  • pesnik je uvek naš savremenik
  • dve su faze u čitanju – prva je primanje utisaka sa razumevanjem, a kada se prašina slegne onda sledi složenija faza upoređivanja knjiga i procenjivanja
  • nakon što pročitamo knjigu nismo više piščevi prijatelji nego sudije (kao prijatelji ne smemo biti previše saosećajni, a kao sudije ne smemo biti previše strogi)
  • knjigu treba upoređivati sa najboljom iz njene vrste
  • ukus se može izvežbati
 
Žena mora imati novac, i sopstvenu sobu, ukoliko želi da piše fikciju.”

O, da. Otkako je Vulfova objavila svoj poznati esej, 1929. godine, “Sopstvena soba” postala je bojni poklič feminizma. Prisvojena od strane publike kojoj je i bila namenjena, umetnica, jednostavan zahtev za nezavisnošću i privatnošću sada deluje kao najosnovnije - mada ponekad i najteže ostvarivo - pravo žena svuda.
 
“Jedino je važno da pišete ono što želite da pišete, a da li će to vredeti vekovima, ili samo satima, to niko ne može da kaže.”

Virdžinija Vulf pisala je o svakoj temi o kojoj joj se pisalo, svakim stilom kojim joj se pisalo. Dnevnici, tok svesti, “ružičasta” proza - Vulfova je odbijala da bude etiketirana. O, da, i nije nikome pružila priliku da odbije njen rad, tako što je odmah sama počela da objavljuje svoja dela.
 
Što si stariji, to ti je draža nepristojnost.”
Zaboravite na pristojnost i očekivanja. Možemo da pokušamo da okrivimo burne ‘20-e, ali Vulfova nije volela da uskraćuje sebi određena zadovoljstva, bez obzira da li je u pitanju dobra knjiga, dobra debata, ili vanbračna veza sa drugom ženom.
 
“Nikada se ne pretvaraj da stvari koje nemaš nije vredno imati.”

Virdžinija Vulf nije bila samozadovoljna žena. Radila je za stvari koje je želela neumornim entuzijazmom, bez obzira na to da li je težnja bila politička, romantična, profesionalna ili intelektualna. Zaista kul za ženu koja je praktično odgajena za privilegije.
 
“Primiti vlasti, bez obzira kako ogrnute i obučene, u naše biblioteke, i dozvoliti im da nam govore kako da čitamo, šta da čitamo, i kako da vrednujemo ono što smo pročitali, znači uništiti duh slobode koji je sam dah tih svetilišta.”

Vulfova je bila član intelektualne klase, ali nije bila snob. Pisala je dosta o knjigama i čitanju, i bila je nepopustljiva u tvrdnji da je pristup, a ne osuda, ono što čitaoci zaslužuju. Bilo bi zabavno znati šta ona misli o Pedeset nijansi sive.
 
“Oni mogu, zato što misle da mogu.”

Virdžinija Vulf nije volela ograničenja, i dala nam je snažne, misleće protagonistkinje, od domaćice zabava Klarise Dalovej, do slikarke Lili Brisko. Ali, naravno, osoba koja je probila najviše barijera, i dorasla većini izazova, bila je upravo sama Virdžinija.
 
“Kada zna da čita, postoji samo jedna stvar koju je možete naučiti, a to je da veruje u sebe.”
Vulfova je verovala da žene treba da poseduju inteligenciju i nezavisnost, i sledila je to kako u svom životu, tako i u svom pisanju. Većina njenih protagonista bori se sa željom da postigne jednu, ili obe ove stvari.
 
. “Istorija muškog opiranja emancipaciji žena zanimljivija je, možda, od priče o samoj emancipaciji.”

Virdžinija Vulf nije bila dovoljno naivna da poveruje da su, samo zbog toga što su dobile pravo glasa, žene uspele da postignu jednakost. Što se stvari više menjaju...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top