Violeta Milićević

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Rođena je 18. novembra 1968. godine u Petrovcu na Mlavi.
Ljubav ka pisanju ispoljava prvi put u osnovnoj školi, kada osvaja nagrade na konkursima časopisa «Male novine», «Dečje novine» i «Zmaj», ali literarni dar u njoj živi pritajen do sredine tridesetih godina života.
Godine 1987. postaje student Filološkog fakulteta u Beogradu (grupa: jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik), a nakon završenih studija pronalazi svoje mesto pod suncem u gradu koji smatra pupkom sveta, u kome jedino živi u pravom i punom smislu te reči, iako joj duh rado zalazi u neke vremenski i prostorno udaljene gradove.
Radi kao profesor književnosti i jezika u srednjoj školi.
Godine 1997. upisuje studije francuskog jezika i književnosti.
Prevodi sa italijanskog i francuskog, u nadi da je crvena nit maternjeg jezika koju drži u ruci, poput one Arijadnine, nit koja predvodi i prevodi preko svih Crvenih mora ljude koji znaju da na svetu postoji jedan suštastveni put koji se zove – stvaralaštvo, i jedan neprikosnoveni jezik koji treba naučiti, a koji se zove – ljubav.
Piše za svoju dušu o dušama onih koji vole, veruju i nadaju se, i za koje je život ono andrićevsko čudo koje se neprestano troši i osipa, ali i traje i voli se, tako trošno, prolazno i nepredvidljivo, kao i o onima koji su se mnogo puta u životu razočarali, ali nisu zaboravili da se očaravaju.
Zbirka «Trg čuda» je njena prva objavljena zbirka koja sadrži pesme pretežno ljubavne, nastajale od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2005-og leta gospodnjeg.
Zastupljena je i u knjizi „ Halo, Avala – pesnici za avalski toranj“, koju su priredili Branko O. Tomić i Nenad Živković, a objavio UKS.
Njene pesme objavljene su i na sajtovima kao što su: Tvorac grada, Hogarova arka, Snoviđenje, Poezin…
 
violeta-milicevic.jpg
 
Dodir


Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom...

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom...

Zar žive da bi bili mrtvi?
 
Ako

Ako me samo pogledaš,
razbiće se u komade
jedno stakleno zvono
što čuva moje srce.

Komadi rasutog straha
i narušenog ponosa
umiraće oko nas
u svome počasnom plesu

jer ne umiru svi snovi
onda kad postanu stvarnost:
u njima ima snage
da prevaziđu sebe.​
 
Ruža

Hoću da me pamtiš
onako
kako se pamti cveće
neubrano,
čiji te miris opijao
izdaleka,
kao ružu
čije bi trnje ranilo
svaku ruku,
osim one za kojom čezne.

Ako te ikad ubode
trn sećanja na mene,
neka ti, umesto bola,
procveta pupoljak ljubavi.
 
Ka čemu idem

Ne sanjaj
da ću te ljubiti
jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj
moje usne
sa ukusom svoje želje
dok sumrak pada lagano
na tvoje zene usnule.

Ne pitaj
da li ću poželeti
nečiji tuđi dodir
uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,
jer sve na svetu
ka čemu idem, snena,
i što dotaknem, tužna,
samo je deo tebe.
 
Ka čemu idem

Ne sanjaj
da ću te ljubiti
jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj
moje usne
sa ukusom svoje želje
dok sumrak pada lagano
na tvoje zene usnule.

Ne pitaj
da li ću poželeti
nečiji tuđi dodir
uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,
jer sve na svetu
ka čemu idem, snena,
i što dotaknem, tužna,
samo je deo tebe.
 
Ослушните!...Тихо, једва чујно, као да на прстима иде, неко се искрада од своје стварности – крвника, надајући се да ће је неко, на спавању, једном изненадити и разнети у парампарчад.
Тај бегунац иде вама у сусрет.Бежао би главом без обзира да зна куда треба бежати и може ли се уопште игде побећи...А не зна...И не зна хоће ли му ико пружити руку...Мрак је...Читав свет му сада изгледа као тамни вилајет, јер је несигуран и неоткинут од свега што чини његов досадашњи живот...
“Драга“..,.“Ана“...,“Александре...“,“ Јоване“,“ Усуде мој..!- дозивају се нека имена, као у молитви...“Кога да волим? Коме да будем веран?Куда ћу? Обележен сам...“
...Ту је...неко ко је обележен...душом...љубављу... тугом... болом... надом...неко вама сродан...
( „Месечева соната“ просипа се по калдрми...)

Виолета Милићевић
 
VO8Wuvs.png


POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Poslednja zelja tog leptira
bese da strasno, kao cigra,
jos jedan ples sa svetloscu svece
u magnovenju bar odigra.

Al kad se priblizi sveci sasvim,
i kad zaigrase, meka ko svila,
sva ustreptala, njegova krila,
plamen se razvi, i sva ta sila

izvi se u trenu, a zatim zgasnu…
O, zeljo, iskro vecnog nemira,
svojom si snagom ugasila
iskru zivota tog leptira!

Violeta Milicevic
 
ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ​
МОЈА КЊИГА​

RADOVI​
Циклус: И небо и земља​
Цуклус: Само храбре срећа прати​

Свемир​

Туга​
Дозивали те...​
Среда​

Словенска​

Храбра​

Човек што увек воли сам​

Злато​

Зашто баш ти?​

Треба оставити стопе на песку​

Marcia funebre​

Ти си ми​

Они​

О, младости​

Блато и звезде​

Предај се​

Моје чудо​

Дан и ноћ​

Војсковођа​

С (-унц) у​

Рекла сам​

Дан када сам те угледала​

Теби у част​

Замисли да сам умрла​

Parisienne​

Моја рука на твом рамену​

За сва неба и за Зо​

Ликови из романа​

Циклус: Путеви и људи

Сасвим обична пема​

Опело једном пријатељству​

Све и да​

Ни снегови ни шаш​

Нове песме

Ponte vecchio​

Жудња за лепотом​

Ombellico del mondo​

Стварност​

Путеви​

Играли се коњи врани​
 
I ti bi morao znati

Laura je sigurno znala
da mora postojati neko
ko će je voleti ko Petrarka

I Francuska je morala znati
Da će se za nju boriti neko
Kao Jovanka od Arka.
I Zemlja bi morala znati
Da će od sunca ugaslih
Do nje, kad-tad, stići poneki zraci

I svemir bi morao znati
Da ga jos vecim cine
Svaka mrva, senka i oblacak.

Tako bi i Ti morao znati
Da postoji ja
Da bihTe volela
Sve dok me ima.

Makar se zauvek sretali
Samo cudesnim putevima
Koje gradimo od zelja
Neostvarljivih.
 
Теби у част

Сву моју љубав баци
у море своје равнодушности,

и видећеш:

птице неће више никада
теби у част
освајати небеска пространства,

и видећеш:

рибе неће више никада
теби у част
певати своју нему песму,

и видећеш:

траве се неће више никада
зањихати
теби у част.

Одбаци моју љубав,

и видећеш:

никада више нећеш постојати.​
 
Опело једном пријатељству

Као да нисмо од нити сагласја
ћилим лепоте ткале,
као да нисмо имале исте,
достижне идеале,
као да нисам ти,
као да ниси ми
одраз у огледалу,
срце у срцу
била...
Не заборављам,
али све остављам,
моја мила:
некоме другом
да дане дугом
шарном ти краси;
некоме другом
ко неће тугом
да радости гаси;
некоме другом
ко ће ти певати
ма где да си

о сунцу, нежности и пролећу
док стопа ти урања у снежни смет,
о небу, слободи и победама,
док ти се спремаш за нови лет,
о вечној љубави коју светкујеш
јер ово овде није твој свет...

А ја ти кажем:

Тај други свет је
тек шарена лажа која те мами;

И ја ти кажем:

Сви дођу и оду,
на крају останемо тужно сами.

И ја ти кажем:

Тешко је наћи
у пустињи воду,
у другом себе,
светлост у тами...

Ми све то нађосмо
и остависмо
као да никада ништа нисмо
о себи и другима заиста знале,
верујућ` да ни због ког више на свету
не бисмо горко заплакале,
као да нисам ти,
као да ниси ми
одраз у огледалу,
срце у срцу
била.
Не заборависмо
(од свега што имасмо)
једино тугу, мила.

Казаљке на сату нису стале,
ни усне нису задрхтале
у данима дугим, сивим.
Једино речи су отежале
и, бремените, прећутале:
Нема нас, а ипак живим
као да ниси ми,
као да нисам ти
ко сестра рођена била...

Не заборављам:
човек је увек тужно сам,
моја мила...​
 
Они

Они који су дно морско дотакли,
сачували су мало соли у срцу
да твом животу дају укус…

Они који су испод дуге протрчали,
сачували су њене бoје у себи
да твом животу дају разноликост.

Они који су мислима досегли сунце,
рукама ће ти пренети топлоту
ако их додирнеш.

Они који су те прижељкивали,
знали су да мораш постојати,
и пружиће ти срце
ако ка њима кренеш…​
 
Моје чудо

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо рат -
ти да си краљ, а ја земља:
ти да ме освајаш
стопу по стопу,
део по део,
а мене има изнова много
неосвојене.
И кад се умориш,
да своје тело предаш
мени на власт,
па да земља влада краљем.

Ако изгубиш,
да не изгубиш ме.

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо мир -
ти да си Бог, а ја небо:
ти да си дозиван, а недозван,
порицан, а непоречен,
свуда присутан.
И кад се нађосмо,
овако освајани, а неосвојени,
завођени, а незаведени,
љубљени, а недољубљени,
на овој земљи,
да се овако вољени, а недовољени
предамо једно другом.

Ако изгубим,
да не изгубим те.
Доста је било кривудања!
Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо - љубав!
Ти да си Човек, а ја Жена.​
 
СВЕ И ДА…

Све и да ме никад не погледаш,
заслепљујућа светлост твојих очију
једина биће коју видим.
Радост коју у мени будиш,
све и да ти нисам драга,
једина остаће за којом чезнем.
Ђердан твог осмеха,
све и да се
у парампарчад разбије,
једини је који бих
баснословно платила
и којим бих овенчала
све своје дане.
Амбис у који
незаустављиво тонем,
све и да могу,
једини је који
не бих никад напустила.
На крају крајева,
све и да се помирим
с тим да те немам,
зар је то важно?
Кажу: имамо само оно
што смо другима дали.
Ја сам теби дала – себе,
све и да ме никад не погледаш.

Виолета Милићевић
 

Back
Top