Violeta Božović

[Neno]

'Knjiga je najbolja biografija pisca, a vrednosni prikaz nje same jeste njena čitanost'' reči su Violete Božović koja ispisuje svoje trajanje, stvarajući svakom novom knjigom, novi dokaz da je literatura najbolji način da se pobedi prolaznost.
''Nukleus'' svega je reč iz koje je sve poteklo. Reč Violete Božović oživjela je kroz knjige poezije: ''Kandilo sećanja'' 2000. godine, ''Remenje monaških sandala'' 2003. i ''Kako se pravi nebo'' 2005. godine.
Od svih (u)druženja najviše voli (u)druženje sa prirodom, mada sa poštovanjem priznaje da je član Književne zajednice Jugoslavije, Udruženja književnika Crne Gore, Udruženje Književnika Republike Srpske, a od skora i Udruženja Književnika Srbije.
Živi i stvara u Beogradu.

 

[Neno]

 

[Neno]

Fotografija vremena

Doći će neka nova leta
Novi ljudi nove ljubavi
Tvoje male cipelice
Stajaće negde duboko u nekom ormaru.
Na dnu.
U sećanju.
Doći će nove cipele.
Novi koraci.
Nove bore na tvom dlanu.
Novi tragovi suza
I fotografija mene
Koja ti mašem
Iz večnosti

 

[Neno]

Pusti me ponekad

Pusti me ponekad da budem sama
ne pitaj šta mi se u srcu skriva,
Koja to nežna neprebolna rana
po duši mi novu orgulju svira.

Ne pitaj zašto se kamene u meni
nečujni tragovi dragog mu glasa,
šta se to zbiva kad sve zazeleni
i proleće prospe milion visibaba...

Pusti me ponekad da odem daleko
u susret pesmi koja se plavi,
ti ne znaš da tamo čeka me neko
čija sam ljubav u snu i na javi..

Ti si moj prijatelj koji me ljubi
unatoč oluji suza i dana
ne diraj srce- što peva- kad gubi,
Pusti me ponekad da budem sama...

 

[Neno]

Šta ću noćas imati na sebi



Na sebi ću noćas imati tišinu,
tvoju ruku koja haljinu mi svlači,
Usnama ćeš vrelo skidat mesečinu,
iz koje ću celu sebe-Tebi dati...


Po telu mi Duge poljubaca pršte,
kao plime tvojih uzdrhtalih reči,
Dok me strasno želiš, zvezde tiho drhte...
....u tišni dugo ostaješ u meni
,
Oči u očima se pretvaraju u svemir
Srce u mom srcu duše snažno spoji
Ova tiha strepnja,jecaj tihi nemir
Razdire nas,ljubi,igrom strasti želi..

Zato me ne pitaj zašto oči gore,
pred tvojom senkom i mesec ubledi,
Obnažena gledam,usne da ti gore
To ću noćas imati na sebi

 

[Neno]

Zabrinuta za daljine

Ko li će noćas moju suzu da prosi
Na muška pleća da svali teret
moje gorčine.
Kome će biti duboke i tople
moje oči
kad iz njih plam ljubavi razgori
srce tišine.

Ko li će moje noći da teši
i crpi život iz moga bedra,
kome će biti topla i jedra
moja njedra
kad iz njih ljubav zablista,
sjaj sunca, pev ptica.

Da li će ga prepoznati moja nestalna duša
kad stigne sudbinom vođen
uronjen u suton šutljivog brega.
Da li će mu srce poput brze vode
biti puno za me igara i smeha.

Da li će umeti da razume u snu
moju suzu kad tiho kane,
da li će u zagrljaj da me uzme
Začaravši ljubavlju dane
zanesen i brižan za moje srce
koje se iznova rađa
iz svakog drhtaja zvezda.

Hoće li umeti da prašta
sva moja leta, moje zime,
moje oseke i moje plime.

I kad mi srce od nepravdi sveta
strada i gine
da li će svoje rame
pod moj teret da savije,
da usnem,
lakše prebolim rane
Da ustanem brže
i da se nasmejem.

Kroz okna doleću ptice
iz moje duše nestalne
u kojoj stanuju priče,
dok nalakćena zovem
njegovo neznano ime
zabrinuta za daljine.

 

[Neno]

Ti koja pratiš njegove dane

T i koja pratiš
njegove dane
kao što mesec
prati oblake,
koja ga bolje
od mene lažeš
i zbunjuješ
njegovo
uplašeno srce

U zmi moj miris
iz njegove šake
i pusti ga nazad
da me nađe.

Ako su tvoja bedra bol
što hrani mesečinu
i slap tvoje kose
uspavanka za svice
ako je tvoja ćutnja led
njegovom osmehu
tvoj ležaj spremište
za njegove tuge

Uzmi moj glas iz večeri kasne
i pusti ga nazad, da me nađe…

Niz vreme putuju misli
teskobne od ljubavi njegove
u čijim virovima utopih suze
kao što to učiniše ptice
umorne od obmane…

A ti pratiš njegove dane
poput ljubavnice
koje zaklonila je lice
isto i od suze
isto i od kiše…

Ispijmo vino istine
iz krčaga tajne
krenimo skupa
ženo suđenice
drumom
po kojem gazile nisu
njegove stope
od sna uplašene,
od jave umorne.

Na grančici vremena
prhuću ptice dvije
dok pijani dani
najavljuju
ljubavi naše,
tiho umiranje…

 

[Neno]

Tango pod kišobranom

( decembar,kiše..

Rekao si
da ceo svet stane
u jedno tvoje oko,
da bez mene u drugom
ne postoji Ljubav,

Da su mi trepavice zastor
iza kojeg krijem zoru
koju sii slikao poljupcem
umesto kista...

Da To što smo pronašli
uopšte ne liči na maglu,
podseća više na nebo
prepuno ptica,

kad smo pod kišobranom
očima ljubav dotakli,
i nežnim dodirom
se zbili
vrelinom jagodica..

Najednom kroz kišu
nam se sudariše oči ,
nastade blesak u srcu
pa mlada nesvestica,

pod kišobranom zatim
se ljubiše- poljupci
dok niz kaplje na nosu
je klizala besanica..

Tad ispisa Reč po pločniku
viteže dragi,
da svet je postao trena
kad smo se sreli,

kad mesto ludaka
kojima bejasmo dragi
sa nama je kisnula noć
sa krovova i ulica...

I ništa ne umeh reći
sem da čekah te dugo,
da odavno prestah da gledam
u onaj vremenski sat

Kad si mi taknuo usne
-usnama ljubivši dugo
veru, da ovo je stvarnost
da ništa ne vredi -sem nas!

Vetar je svirao Tango
lišće je letelo svodom
po koji čas u nama
pretvarao se u pesmu,

Kad si mi uzeo prste
zakletvu davši pred svodom
i poveo korake naše
ka najlepšem ljubavnom nesnu...

I dalje- Vetar je svirao Tango
iz vremena divnog oboje čuli smo glas,
lišće je letelo svodom i sve bilo je stvarno
java je ličila bajci, a snu je ličio san...

 

[Neno]

SVE ŠTO STIHOM SVETLI U MENI TE PEVA



Sve što stihom svetli u meni te peva
Postaješ u meni od svih tajni Tajna
Kad zatvorim oči, san te sa mnom sneva
Sa rukom u ruci u buđenju dana.


Sve što sreću zbori u meni te čuje
Odjekuješ ko cimbal u dnu moga srca
Kovitlaš u meni oluje i bure iz pomrčine
svetliš zrakom svoga sunca.

Moćan kao ljubav koja plodi veru
Utiskuješ u mene sve nemire ljute
Kad približiš usne poboźno, mom čelu
Anđeli mi nežno dodiruju skute.


Zatim ide ples dve poboźne tišine
To Preda mnom klečiš ko nada, ko vera
Naše žudnje pršte od oseke do plime
Sve što stihom svetli u meni te peva.

 

[Neno]

Što je Novak Đoković u bijelom sportu, to je Violetu Božović u poeziji. Ona je u jakoj konkurenciji sa pjesmom “Sve što stihom svetli u meni te peva“ pobjedila na Svjetskom šampionatu za poeziju u Rumuniji 2018.

Violeta Božović je član Udruženja književnika Srbije, Crne Gore i novosadske Matice Srpske, a živi na relaciji Beograd – Prijedor. Rođena je u Prijedoru gdje je i započela svoj književni rad. U svojoj širokoj paleti umjetničkog stvaralaštva ona je objavila brojne knjige poput – “Kandilo sećanja”, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo”, “Dnevnik Slađane Kobas”, “U vihoru ljubavi i smrti”, “Antologijski izbor najznačajnijih autora Potkozarja”, “Da sam te srela pre proleća”, “Sveštenik”, “Ljubav je velika Tajna”.

 

[Neno]

 

[Neno]

 

[Neno]