Vile

N

Neprilagođena

Leptirica
Banovan
Poruka
95.555
O vilama
stars.jpg

Za vile se priča da žive u divnom cartsvu i da je njihova vladarka veoma, veoma stara... Vile su najneobičnije čarobnice na svetu, postoje u pričama i predanjima svih kultura i naroda, a njihove moći su poznate širom sveta. Ljudi obično zamišljaju vile samo kao lepe devojke, malog rasta, čak sasvim majušnog, kojima iz ramena izbijaju ljupka prozirna krila slična krilima leptira ili vilinog konjića! Istina, to jeste jedan od oblika koji vila može da poprimi.

Takođe je veoma izvesno da se obično zamišljaju sa njihovim čuvenim čarobnim štapićem iz kog neprestano vrcaju sitne varnice... I to je tačno! Ne razdvajaju se od njega jer bez njega ne bi mogle da izvedu ni jednu svoju čaroliju, niti da prenose na druge svoje čarobne moći. Ali manje je poznato da neke vile vole da nose malecne praporce prišivene za svoje haljine. Nežno zveckanje zvončića koje se nekad čuje u gluvoj noći siguran je znak da je neko jato vila u blizini... Kažu da tada, ako čovek brzo, vrlo brzo trepće... može čak i da ih vidi! A tako je teško videti vile! Obično se kriju od bića koja su drukčija od njih, naročito od znatiželjnih ljudi. Ima vila koje se, da bi se pritajile, pretvaraju u razne životinje,
recimo u slatke ptičice ili tanane košute. Vile vrlo rado lepršaju kroz olistale šume, igraju se u vodama brzih potoka i u krošnjama stoletnih stabala, ali im se više svidja skupljanje bobica i ispijanje cvetnog nektara.

Iznad svega uživaju u šumskim plodovima kao što su sitne jagode, mada ne beže ni od meda, koji uzimaju pravo iz košnica. Najradije piju rosu i bistru izvorsku vodu. Kako predanja kažu, postoje četiri vrste vila: vile samotnice, vile družbenice, vodene vile i vile zaštitnice (ili "dobre vile").
stars.jpg
Vile samotnice

1613751060068.png

S ovim nestašnim, vragolastim vilama smo se već sreli! Bije ih glas da su neugodne i uznemirujuće. Mada su vrlo male, mogu da menjaju veličinu dok ne dosegnu razmere ogra! Te malene vile! Žive ispod panja i debla posečenog i osušenog drveta, u ruševnama starog dvorca, na usamljenim mostovima ili u nepristupačnim pećinama. Uz to su veoma neuredne i raščupane. Čovek mora biti vrlo pažljiv sa vilama samotnicama, naročito ako ga presretnu na zabačenom putu.
stars.jpg
Vile družbenice

1613751165233.png

Ove vile vole da žive u jatima. Prica se da su vrlo lepe i malenog rasta... jedva porastu desetak centimetara. Žive u procepima brda i urvina gde često održavaju pirove na kojima neumorno plešu, plešu, jašući malene bele konje. Veruje se da se u odredjenim noćima ove vile mogu videti kako zaneseno plešu ali samo na "vilinskom guvnu". Budite sigurni da ćete ih tada videti ali se čuvajte da ih ne uznemirite! Ako se rasrde, mogu biti vrlo opasne.
stars.jpg
 
Vodene vile



1613751446919.png





Ove vile su takodje veoma lepe, ljupke i imaju divnu ridju kosu. Najviše vole vodu, u kojoj se rado kupaju i u kojoj razdragano rone. Žive u rečnim dubinama, jezercima i ribnjacima okruženim bujnom vegetacijom u kojoj se skrivaju. A iznad svega vole da žive, pričaju pomorci koji su imali tu privilegiju da ih vide, u začaranim jezerima čarobnih ostrva, tako često nevidljivih za ljudske oči.

stars.jpg

Vile zaštitnice



bbb06d0252f1ed06dff781f34aadbf8b.jpg


Ove vile su najpoznatije od svih, i ljudi ih često zovu "dobre vile" jer rado kumuju dečici, koju onda štite čitavog života. Ako se u kakvoj pristojnoj kući dobrih ljudi - što ove vile lako mogu da procene, živeći u njihovoj blizini - rodi beba, dolazi im dobra vila koja je daruje vrlim osobinama kao što su lepota, sreća ili dobra duša koja će je krasiti tokom celog života... čime postaje detetova kuma i zaštitnica.
 
VILE

Dok su vile odale po svetu bila su bolja vremena nego sad što su. Beše prava blagodet i sreća, rodna polja i vinogradi, sve napredno i svega dosta…
Stari su znali šta vile vole, a šta ne mogu da podnose, pa su im ugađali. Znali su da mnogo vole gusle, da miluju i usrećuju onoga ko ume lepo guditi. Кad je nastao novi ljudski naraštaj, on je vile sve više vređao. Sve je više gudio baje i klanaret, pastiri su ceo dan oko vilinska stana nesnosno pištali u svoje piske. Vile najzad to više nisu mogle podnositi i – odoše za uvek. Sa njima i sreća narodu.
Dobro je po onaj kraj gde se vile zadržavaju, zato što ljudima pomažu i donose sreću. I danas su gdegod vile po gorama i vodama, ali od kako je došla na svet puška i druge makine, ne izlaze van.
A gospodarile su prostranstvima. Morima, jezerima, rekama, izvorima, šumama, pećinama, planinama, dolinama, ravnicama… Primorkinje, vodarkinje, jezerkinje, brodarice, nagorkinje, planinkinje, belogrlke, pešterkinje, oblakinje. U belim haljinama ili nage, gojne i snažne, dugačkih zlatorunih kosa koje pokrivaju čitavo telo, vitka i visoka stasa, provodile su svoj čudni život daleko od ljudi, na usamljenim mestima, u punoj slobodi. Mada su se sa smrtnima sretale i u mnoge odnose stupale, uvek su nad njima pokazivale i dokazivale svoju nadmoć. Po dobru ili po zlu. Кo je njima mio i prijatelj bio, video je mnogo dobra i sreće; vile bi ga mogle ozdraviti, obogatiti, pomoći u kući i polju, poučiti mnogom poslu; udovcu bi decu čuvale, pravom junaku u borbi pomagale, zaljubljenima kad u pomoć dozivaju priskočile.
Bile su pravične, ali i sasvim svirepe. Osetljive, ali i opake kad ih neko slučajno ili namerno uvredi. Neki su ljudi verovali da su vile po prirodi rđave, drugi da su po prirodi dobre i ne žele zla ljudima. Ipak, svi su znali – mogu da oproste i pomognu, da zapamte i kazne. Кo bi na njihovo kolo ili večeru nagazio; usudio se da ih u noge pogleda i primeti ono što ih ruži – konjska kopita ili kozje noge; osetio kako njihove divne, bujne kose zaudaraju, jer su volele uljima i drugim nekim mastima da ih mažu, pa se još tome začudio ili nasmejao; ako bi za njima tragao, posmatrao ih ili im se nekim čudom usprotivio – tome ne bi bilo leka.
Plahovite, kakve behu, mogle su se iz čistog mira naljutiti, a onda bi i pogled bio dovoljan da ustrele čoveka.
Sujetne, kakve behu, gledale su, ako bi koja devojka lepotom odskakala, da je na svaki način naruže kako ih ne bi nadmašila.
Zavidne, kakve behu, kažnjavale su one koji bi se drznuli da pevaju kroz njihove planine i još lepše od njih.
Rađane iz rose, na nekakvom čudnovatom drvetu odgajane, kao voćke ili cvetovi, hranjene medom, mlekom, maslom i mladim jaganjcima, u svake je bilo tri srca junačka. Snažne i jake, ničega se i nikoga nisu plašile. Volele su sve što je slobodno, razbludno i lepo – lepe ljude, lepu decu, igru, veselje, pesmu. A pevale su, kažu koji su čuli, tako milo i zanosno, da srce od miline boli i od tog časa više ne možeš slušati ljudskog glasa. Svojom pesmom mogle su potpuno da omaju i od čoveka rade šta hoće. Кraj voda, izvora, na stablima, u pećinama, pa čak i u oblacima behu vilinska saborišta, tu su one pevale i u kolu igrale do iznemoglosti. Vilinsko igrište moglo se, naročito na još nepokošenoj livadi, poznati. Na njemu je trava uvek zelena ili uvek utabana, a u sredini mesto gde je stajao gajdaš. Кatkad bi onoga ko slučajno nabasa na njihovo igrište izazivale na plesni dvoboj – ako bi ih uspeo da nadigra, pokoravale su mu se, obećavale i pružale pomoć u svakoj sreći i nesreći i počesto se sa njim se bratimile.
Ako bi vili kakvu dobrotu ili uslugu učinili, odmrsili im kosu kad se gde zaplete ili im načinili hlad dok spavaju, ljudi i žene zaista bi im postali bliski, sa njima prijateljevali, bratimili se i sestrimili.
Više od prijateljstva, želele su i ludovale vile za mladim i lepim ljudima. Toliko, da bi ponekada uhvatile i zarobile mladića, pa ga odnele u šumu ili u pećinu, živele i sa njim poroda imale.
Više od svega volele su da primame lepog, nevinog i čestitog momka, ali su takvu ljubav najbrižljivije krile i strogo naređivale svojim ljubavnicima da čine isto. Ovakvu, slobodnu ljubav cenile su iznad svega, a prema braku, koji lišava slobode osećale najveću odvratnost.
Vilu je mogao čovek da oženi samo nasilno, ako bi joj uspeo, dok se kupa ili kojom drugom prilikom, da ukrade krila i okrilje. Izgubivši tako svoju snagu i natprirodnu silu, ona bi postajala naizgled obična, kao i sve druge žene, a muž – njen gospodar. Naizgled samo, jer vila nikako običnom ženom ne može postati. Čim bi joj krila i okrilje oduzeli i tako je zarobili, postajala bi nevesela, gubila volju za životom i stalno čeznula za slobodom. Makar se prilagodila, radila, rađala i silno volela decu svoju, godinama i godinama mogla je da živi i živela bi sa jedinom željom – da se opet domogne svoje moći i ode za drugaricama. Prevarila bi na koji način muža da joj vrati ono što je oduzeo, pa kad se dokopa krila i okrilja, ništa je više nije sprečavalo da leti.
Deci svojoj vila, napustila ih ili ne, ostavlja od sebe u nasleđe. Muški vilinski potomci su najveći među junacima, najsnažniji među ljudima. Ženska deca najlepša. Ne samo svoju decu, nego koga god bi zadojila, darovala mu je vila nadljudsku snagu, sreću i radost u svemu.
Bili su ljudi sa vilama srodnici po mleku, pobratimi, posestrime. Mnogi je zvao majkom i pomajkom, a ona njega sinom i posinkom, pa su jedni drugima darovali ljubav, prijateljstvo, zaštitu i pomoć u svakoj nevolji.
Tako je bilo kada su žene mogle biti veštice i vile, kada su umele i smele da lete, kada su svetom hodali junaci, kada se znalo da prirodom ne gospodari čovek.
Vile nisu večne, mnoge pesme pominju smrt njihovu, ali nisu zato iščezle. Uplašile su se buke, struje, pušaka, novih makina. Možda i novih ljudi. Zato ne izlaze.
Ima i danas šuma, planinskih pećina, jama, izvora, jezera, reka, mora i oblaka, ali retko ko vile viđa, a još ih ređe traži. Možda će se same pojaviti. Кad svet opet bude bolji.

Ivana Vesić
 
Legende o šumskim vilama


1613754930180.png




Ejra i Lucius
U ona davna vremena dok u šumama još obitavahu vile i svakojaka druga bića, a noći behu opasne i tajanstvene, mlad vojnik jahao je kroz šumu. Vraćao se on u svoj logor iz grada. Imao je nešto slobodnog vremena i nekoliko bakrenjaka u kesi, pa odlučio proveseliti se malo sa drugim vojnicima u krčmi. Zaređali pehari vina, orila se pesma, a bakrenjaka bivaše sve manje.

Kad je noć zacrnila, krene on natrag. Mesečina obasjavaše put i polja, ali u šumi guste krošnje sprečile joj prolaz i beše mračno. Promaši vojnik put i zaluta. Ni ne znajući odlazio je sve dalje od staze, a šuma bejaše sve tamnija i sve gušća. Stegne mu se oko srca, jer čuo je puno puta ljude govoriti kako ne valja po noći naći se duboko u šumi, daleko od svega poznatog sveta.

Odjednom začu umilnu pesmu koja dopiraše iz tame. Začudi se i sve nekako i ne htejući sasvim, krene prema njoj. I ugleda proplanak mesečinom posrebren, a na proplanku vile se uhvatile u kolo i plešu. Sve devojke mlade i ljupke, a duge kose vijore za njima koliko se brzo okreću. U sred kola najlepša među njima stoji i peva, a glas joj zvonak i mio kao u slavuja. Zlatne joj kose dopiru do uzanoga struka, a u ruci drži tamburin kojim plesu daje ritam. Oko gležnjeva zveckaju joj srebrni praporci.

Očaran, vojnik zaboravi na oprez i opaziše ga vile. Pesma zamre, kolo se zaustavi. Pobegnu vile, a ostade samo ona što je pevala. Priđe ona njemu i upita ga:

- Ko si ti junače i šta te dovede u šumu u to gluvo noćno vreme?

Ispriča joj kako beše u gradu, kako je ispio nekoliko pehara slatkog vina, kako je pevao vesele pesme u gostionici sa ostalim vojnicima. I sad ga prevari noć pa je izgubio put u mračnoj šumi. Vrlo mu se svidela njena pesma te je upita za ime.

- Zovem se Ejra, reče vila, a kako je tebi ime, junače?

- Ja sam Lucius, odvrati vojnik. Pomislih, možda mi možeš pomoći da pronađem put prema logoru.

- Ako mi otpevaš one pesme što si pevao u gradu, pokazaću ti put, prihvati ona.

Vojnik pristade i otpeva joj sve vesele i pomalo raskalašene pesme koje se pevaju u veselom društvu kad se već popije pehar - dva vina. Svidele se vili pesme i ona pozva svoje prijateljice koje se opet uhvatiše u kolo i zavrtiše oko njega dok je pevao. Vila Ejra stajala je uz njega i pratila ga na tankoj svirali. Kolo se okretalo sve brže i brže... Zavrti se mladiću u glavi, zacrni mu se pred očima i on izgubi svest.

Probudio se u zoru koja beše već zarudila. U blizini njegov konj pasao sočnu travu, a u daljini video se logor u jutarnjoj izmaglici. Uzjaha vojnik konja i krene put logora, prevrćući po mislima sve što je doživio te noći. Pri dolasku u logor kleo se svojem starješini Duccusu kako se izgubio u šumi i našao vile koje su ga odvele na pravi put, ali mu i odzele oružje i štit. Duccus ga je pustio, jer je razumeo kako vino može pomutiti mlad mozak.

Od tada, mnogi se seljani, a i poneki vojnik, zakleše kako se u noćima punog Meseca iz vinarije često čulo veselo pevanje onakvih pesama kakve se inače pevaju u gostionicama uz poneki pehar vina.


images (8).jpg
 
1609062676593.png






Zaljubljena Luba


U ono davno vreme podno mrke planine stajaše utvrđeni logor. Rata već dugo nije bilo i mnogi su vojnici slobodno vreme kratili bacajući kocku ili ga provodili u gostionicama nedalekog grada. No, jednome od njih više se mililo odlaziti u goru, lutati crnim šumama i na proplancima brati mirisne gljive koje bi onda uveče pržio nad žeravicom. Hodajući šumom, umorio bi se pa bi često zastao kod bistrog planinskog potoka, kako bi se napojio svežom vodom ili samo malo posedeo u gori i slušao ptičji poj.

Jednog dana umivaše se tako u potoku i spiraše znoj sa lica, kad ugleda prekrasnu devojku kako stoji i posmatra ga. Na blistavoj joj crvenoj kosi upletenoj vrpcom, venac od divljeg cveća, a u rukama kotarica puna šumskog voća. Duga bela haljina opasana joj srebrnim pojasom. Začudi se vojnik i upita:

- Ko si ti, lepa devojko?

- Ja sam Luba, šumska vila, odgovori ona. Odavno te opazih u planini i pratih te skrivena među šumskim senkama. Vidim da ljubiš divljinu i njena stvorenja pa si vrlo omilio mome srcu. Hoćeš li biti mojim draganom?

Poveseli se momak jer i ona se njemu baše jako svidela. Ali imao on u gradu verenicu koju je vrlo voleo i odlazio k njoj s vremena na vreme, pa odgovori vili kako ne želi prekršiti zadatu reč i ne može biti njenim draganom. Čuvši to, ražalosti se vila i ode tužna natrag u šumu.

Prošlo nekoliko dana i vojnik se opet pope u goru, sve se nadajući kako će opet ugledati lepu crvenokosu vilu, ali svejednako se toga i pribojavajući. Čekala ga ona kraj potoka.

- Dođoh se oprostiti s tobom, mili moj. Donesoh voće i vino da se bar pogostimo na rastanku. Više me nećeš viđati u šumama i gori, reče mu vila.

Njemu to ne beše sasvim po volji, jer mu je godilo njeno društvo, ali nije imao kud već pristade. Ponudi mu vila slatke šumske maline iz kotarice i rujno vino iz mešinice što je imade za pojasom. Sedoše zajedno na meku travu i momak pojede sve voće i popije vino. I tad mu se pomuti pamet i on pristane biti vilinim draganom.

Od toga dana provodio on sve slobodne trenutke u gori sa vilom. Verenici više nikako ne beše odlazio. Nju to zaboli, jer volela ga je svim srcem i ona odluči saznati šta se dogodilo sa njim. Jednog dana došla ona izjutra rano do logora i čekala kad će ga ugledati pa ga kradom izdaleka pratila u goru. Opazi ga kako zagrljen sa prekrasnom vilom leži zagrljen na mekoj šumskoj mahovini. Oboje spavahu.

Prepukne devojci srce i ona gorko zajeca nad njima. Njene vruče suze kapahu na lice njenog verenika i probude ga. On otvori oči, ugleda je i pamet mu se povrati. Skoči na noge, zagrli verenicu koju je voleo i jecajući zajedno sa njom, zamoli je za oproštaj. I ona mu oprosti. Tada oboje, držeći se za ruke, požure niz planinu.

Kažu ljudi da se od tada u gori i podrumu vinarije čuje gorko jecanje, kao da kakva jadna duša žali za izgubljenom ljubavlju.
 
11abd270cc9899e5a3d3f850636cd406.jpg



Вилински свет нам помаже да научимо како да поново успоставимо изгубљени контакт са природом, са светом Дуина, са основним елементима и елементарним бићима.
Ово нас царство учи како се забављати, јер су забава, радост и срећа једна од кључних порука која су нам пренела вилинска бића.
Виле нас уче да је контакт са Мајком Земљом кључан за наш раст и духовни развој. Интуиција као пут разумевања Интуитивно разумевање околине било је код наших предака много интензивније него у наше време.
Њихова дубока свест о животној средини темељила се на њиховој зависности од дрвећа, река и животиња које су ловили за храну, заштиту, лечење и склониште које пружају природни елементи.
И управо због тога имали су дубоку свест о томе како играти активну, али пријатељску улогу у природном свету.
Знали су невидљива бића природе и ово древно понашање које носимо у ћелијској меморији може нам помоћи да успоставимо нови однос чуђења, уважавање, поштовање и захвалност према великој заједници живота која чини наш планетарни дом.
Изгубљену везу са планетарним знањем и саосећањем можемо поново успоставити на практичној, свакодневној основи.
Кључ је у проналажењу контакта са нашом „родбином“ на суптилним нивоима биосфере.


2482084-bigthumbnail.jpg



Погледајте како ваша деца сатима могу да буље у лептира, колону мрава или шарену бубу која пузи по земљи. Изгледају као да виде много више од нас. У детињству је наша интуиција отворенија и зато смо пријемчивији за невидљиве стварности.
Код одраслих је пажња више усмерена на материјални свет, па више не опажамо невидљиве светове.
Међутим, како каже Молли Схеехан, машта је мост, „Ствари које мислите да су само ваша машта праве поруке. Што више обраћамо пажњу на поруке, то смо свеснији чињенице да смо увек повезани. “Важно је бити свестан чињенице да је интуиција вештина, а не дар, што значи да је морамо развијати. У ствари, већина људи је онолико интуитивна колико и најинтимнија, али не следи њихова интуитивна упутства. Пошто смо се толико пута издали и нисмо послушали, овај тихи глас постаје све тиши у нама, а истовремено са својим слабијим гласом, сумњом и потребом да се провери, докаже и да се на крају повери другима више него што ми сами долазимо у првом плану.
 
Vilinski svet Šekspira

San letnje noći


Pretpostavlja se da je komedija nastala oko 1595, kao prigodna zabava za svadbeno slavlje u nekom velikaškom domu.
Priča o venčanju atinskog vladara Tezeja i kraljice Amazonki predstavlja okvirnu radnju komedije „San letnje noći".
Ovo delo predstavlja malo čudo kompozicije. Radnja se odigrava na dvoru, a potom u šumi, gde na scenu stupaju razne natprirodne sile, koje u svoj vilinski svet uvlače i mlade atinske ljubavnike, Hermiju i Lisandra, Helenu i Demetra, kao i vilinskog kralja Oberona i kraljicu Titaniju.
Posebnu draž komediji daje grupa zanatlija koja u šumi priprema predstavu o Piramu i Tizbi, koju treba da prikažu na atinskom dvoru.
Komičnom efektu drame doprinosi to što i ove zanatlije bivaju uvučene u vilinski svet prepun čarolija i fantastičnih preobražaja.
A za ove čarolije dobrim delom zaslužan je šumski đavolak Puk, koji zamršene ljubavne priče ljudi zalutalih u šumi na kraju privodi srećnom kraju.

152435660_1336530260061281_5675088846739822808_n.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top