Добровољац
С обзиром да је закључана тема о ђенералу Милану Недићу,отварам овде нову тему само са оригиналним снимцима из Другог светског рата непроцењиве вредности:
Одлична тема брате мој зборашу.
Млада Србија
Љотићева дела требао би деци да читаш у току дана, а пред спавање дела Светог Николаја Велимировића...
“ Ој кукавно Српство угашено “, закукао би, са бесмртним Његошом, сваки словесни Србин, гледајући како се наша деца трују уз дела самоубица ( Ћопића... ) филозофа – антихриста ( Ничеа... ) , црвених аутора ( Ћосића и екипе ) и некаквих мухамеданаца ( Меше и осталих ), уместо да духовно узраста уз дела Јустина Поповића, Николаја Велимировића, Његоша, Марка Миљанова, Данила Крстића, Радована Казимировића, Станислава Кракова, Димитрија Најдановића, Димитрија Љотића, Јована Шангајског, Игњатија Бирчанинова, Серафима Роуза, Серафима Саровског, Јована Златоустог, Јована Лествичника, Слободана Драшковића, Марка Марковића, Момира Николића, Лазара Прокића, Милослава Васиљевића, Георгија Павловића, Ратибора Ђурђевића и да не набрајам даље... Али полако брате, када буду у Србији о образовању одлучивали јеванђељски националисти, онда ће одстранити ово јудео-масонско образовање. Или како би рекао Душко Вукадиновић:
„ Једини начин да Истина допре до људи је следећи: приближити му мисао три највећа ума српског народа у 20. веку. Опростите ми на слободи, опростите што опет правим грубе поделе, али постоје у нашем народу три великана који су, сваки за себе и сви заједно, писали о практичној примени Православља: Преподобни Авва Јустин Ћелијски, чије дело је најинтересантније клиру и веома упућеним мирјанима, Свети Владика Николај жички, чије дело просвећује широке народне масе, који и упокојен води Православни Богомољачки покрет, те Димитрије Љотић, који је објаснио како се Православље може применити у друштву, у свакодневном економском и политичком делању. На та три великана се можемо ослонити. “
http://www.czipm.org/vukadinMJN.html
krauterbox
Možda bi trebalo napraviti i slikovnice na temu Ljotićevih ideja i razmišljanja?
Зашто се јављаш на сваку зборашку тему? Да је иоле елементарног поштења, јеврејски народ би требао да, и у Србији и у Израелу, подигне бар споменик захвалности добровољцима. Сам доктор права Димитрије Љотић, предратни југословенски министар правде, био је једини Србин, али и једини Европљанин, који је подигао свој глас у одбрану Јевреја шаљући меморандум и писма Хитлеру, у којима га опомиње „ да ће крв невино побијених Јевреја пасти на све национал-социјалисте и њихову децу; да изнад овоземљаског живота сваке силе и снаге – постоји Бог који никад овакав грех неће опростити “. Овај меморандум је преко саветника немачког посланства Фајнеа стигао у руке министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа. Овај није имао храбрости да меморандум покаже паганском олошу Хитлеру. Преко саветника Фајне је поручио Љотићу, да га „ спасава само то што није Немац и што чујемо за њега да је искрен човек, иначе би за овако писање имао да повуче консеквенце. Саопштите му да ми у Берлину сматрамо као да нам меморандум није предат ”. Кад је Фајне ово рекао Љотићу, он му је узвратио: „ Утолико горе по Немачку и по целу Европу ”.
krauterbox
kada smo vas razguzili svi su vama bili neprijatelji
E brate što mi je drago što vas je RKKA uz pomoć NOV-a i POJ-a razguzila .., kad god pomislim na to osjetim neku prijatnu toplotu u predjelu slabina ... ali nije u pitanju potreba za pišanjem, nego ono drugo.
pickiiica revizionističkih se nije smio pojaviti
naci-dupeuvlakače, a rusku kvislinšku bagru ostavi Rusima
Много мржње у твојим речима професоре, лако ти је за тастатуром, али за овакво пљување по покојним људима и херојима који су се борили против највећег зла у историји човечанства, лоше би прошао када би причао у моме присуству. Нејасно ми је професоре, победили сте нас, отели сте нам имовину, силовали сте матере наше, обешчастили девојке, побили у Кочевју и другим местима наше очеве и дедове, написали сте своју историју, данас славите победу над фашизмом и злим квислинзима, имате у својим рукама и медије и штампу, владате светом, а и даље се бојите нас.
" Онај што их поби ни праве ни криве. Више их мрзи мртве него живе. " исправно је закључио Бећковић.
Kor
Decidno, molim... sta su u recenom gluposti?
Прво Совјети и партизани су били много гори окупатори од Немаца, прочитај приповетку " Војко Миличић петоколонаш и издајник " и биће ти јасно зашто.
Друго хајде да упоредимо српску традицију и дешавања из 1941. Боље рат него пакт, боље гроб него роб, опредељење за Царство небеско биле су пароле пучиста. Али, да ли би Лазар Хребељановић срљао у рат са народом и земљом својом да је рат могао избећи? А кад је до рата дошло, зар би српска господа из Косовске трагедије напустила војску и народ свој првог дана рата, и оставила је без икакве везе са собом, јурећи безглаво и тражећи сигурно склониште за себе и своје? И зар би Косовска српска господа пристала да побегну сами, њих нешто преко стотине, а војску и народ свој оставили да сносе сами тежину дела која су господа изабрали за њих? Какве везе има између Кнеза Лазара и његовог јунаштва и мучеништва, и јунаштва и мучеништва остале српске честите господе, - и дивљег и себичног бекства лондонских избеглица што собом у изгнанство поведоше и од његовог народа одвојише малолетног Краља Перу? Веза нека ипак постоји, као између светлости и сенке, светости и злочина, лепоте и грдобе. Српска историја говори да нису били издајице кнегиња Милица и њен син Високи Стеван, иако су по смрти кнеза Лазара и Косовског пораза не само остали с народом, већ и пружену руку од стране Косовског победника примили, па му и вазали постали, и војску му чак давали у његовим азијским ратовима. Историја наша напротив са сетом, и као кроз тешке уздахе, све то с признањем износи а нарочито ону личну жртву коју приноси светица и кнегиња и мајка тиме што најмлађу кћер своју, Оливеру, даје за жену некрсту-победнику и усмртитељу Косовског кнеза Лазара, Бајазиту. Нема драматичније историје него што је та покосовска. Не може је човек читати без дубоког бола. Зар Мехмед-паша Соколовић, уочи своје мученичке смрти три века после Косова, није као велики везир Отоманске империје, тражио од свог омиљеног ђака читача да му баш тај део чита, а он за то време тешке сузе лио? Није народ сузе лио над Вуком, који умре, прогнан, без земље (изгледа у Београду, осам година по Косовској трагедији) иако није мир с Бајазитом направио, иако Бајазит Вукову земљу предаде Милици, те она, као „госпођа Евгенија”, доби тада и Дечане, које посети и затече запуштене, што горко пребаци у повељи дотадашњем господару, Вуку. Али је за Милицу и Стефана Високог сачувао сву своју љубав која се огледа у познатом епитафу што неки поп Марко постави на камену урезаном, на месту „ Глава ”, где Стеван 19. јула 1427. године умре: „ Благоверни господин деспот Стеван! Благи и добри и мили господин. О тешко ономе ко га на овом месту виде мртва ”. Заиста никад ваљда епитаф није био непосреднији крик бола него што је овај који нам остави забележену огромну тугу народну за својим владарем - витезом. А Вуку не помаже пред народним судом ни то што по Косову не направи мир са Бајазитом, - ни то што остаде и умре без земље, - ни то што би растављен од жене и деце који побегоше у Дубровник и ту нађоше уточишта, а не на двору Миличином и њених синова, - ни то што се те његове земље нађоше у Лазаревих наследника, и то по вољи самог Лазаревог усмртитеља. Све то не скиде ореол с Лазара, с Милице и Стефана, - и све то не скиде проклетство с Вука. А доцније кад мудри Ђурђе као наследник Стефанов ступи на престо деспотски, народ се клањаше пред његовом трагичном фигуром с дубоким поштовањем, али као унуком Лазаревим и сестрићем Стефановим, трудећи се да се не сећа да је овај истовремено и праунук севастократора Младена, и унук исто тако славног господина Бранка Младеновића, а син моћног али за сва времена осуђеног Вука Бранковића, - па прекиде дотадању праксу за Ђурђа, и никад га не хте запамтити под именом Ђурђа Вуковића, (како се звао до ступања на престо) већ да би с њега скинуо везу с Вуком прозва га Ђурђем Бранковићем.
