Наслушах се вреве и нагледах збрке,
а онда стадох да чујем глас Божији,
тих и танак, ближи од уздаха и даха.
Успех се ка Теби, босонога,
вукући себе као Аврам што је Исака на жртвеник,
да положим на камен и замахнем,
јер знам да ћеш ме задржати –
Ти, који сламку стучену жалиш.
А и шта би, у мени распореној, било ново да се види?
Усирена локва самољубља и гнева,
развејаних снова и промашаја,
одбачена као постељица женина…
Зачињеш ме нову, несхватљивом љубављу својом,
назвавши тајним именом својим,
које разумем, које си ми Ти дао,
да ме умириш и смириш, као јагње,
као ждребе што застане од гласа господаревог,
без кајаса и бича.
Не умем ја да молим!Нити плачем више…
Само стојим и чекам, заслепљена и ослепела,
Твојом светлошћу, као на додир путеводитеља,
јер си Ти видело и светлост моја.
а онда стадох да чујем глас Божији,
тих и танак, ближи од уздаха и даха.
Успех се ка Теби, босонога,
вукући себе као Аврам што је Исака на жртвеник,
да положим на камен и замахнем,
јер знам да ћеш ме задржати –
Ти, који сламку стучену жалиш.
А и шта би, у мени распореној, било ново да се види?
Усирена локва самољубља и гнева,
развејаних снова и промашаја,
одбачена као постељица женина…
Зачињеш ме нову, несхватљивом љубављу својом,
назвавши тајним именом својим,
које разумем, које си ми Ти дао,
да ме умириш и смириш, као јагње,
као ждребе што застане од гласа господаревог,
без кајаса и бича.
Не умем ја да молим!Нити плачем више…
Само стојим и чекам, заслепљена и ослепела,
Твојом светлошћу, као на додир путеводитеља,
јер си Ти видело и светлост моја.