Hana Palankova pala je na ispitu. Bila je treća godina prava na jednom istočnoevropskom sveučilištu. Nikada nije padala na ispitima, sve do tog kobnog kolegija: Zadružno pravo. Ovo joj je već treći put kako pada. Od početka se pričalo da kod te profesorke niko ne prolazi bez plaćanja. Zato se Hana i bojala tog ispita. S druge strane, niko od koleginica i kolega nije želeo javno priznati da je ispit prošao tako što je platio, već samo kako su čuli od drugih da su tako prolazili. Ali sa tim drugim nikad se nije moglo sastati licem u lice.
Hana nije bila naivna. Nije bila ni mlada. Pre nego što je odlučila da studira tri je godine radila u jednoj veterinarskoj ordinaciji, sve dok je nedolečena iguana iz jednog privatnog terarija nije ugrizla za plovnu kožicu između kažiprsta i srednjaka - relikt neke davne, davne prošlosti kojeg se Hana nimalo nije stidela, a i zašto bi? Uglavnom, tada je rekla dosta i odlučila upotpuniti svoje obrazovanje još jednom, ovaj put povelikom formalnom rupom: pravo.
I dobro joj je išlo, nije se libila učiti dan i noć kad je trebalo, kročila je sigurnim korakom prema diplomi, i sad ovo… Nije htela nuditi pare inkriminisanoj profesorki koja je za Hanu sada bila ništa manje nego utelovljenje iskonskog zla. No još je više prezirala sve te silne koleginice i kolege koji su unisono kokodakali da oni nikad ne bi platili za taj ispit i da su prošli isključivo zahvaljujući sreći ili pak vlastitoj genijalnosti. Znala je da lažu i njihovo licemerje strahovito ju je nerviralo.
Što će, jadna? Na kraju će popustiti i platiti, pa će u sklopu neke od antikorupcijskih kampanja još imati i problema!
Elem, Petar Petković - Petko, takođe student, imao je potpuno suprotno iskustvo. Čim mu je pošlo za rukom da prvi teži ispit prođe bez previše muke, posumnjao je u zaveru. Nije on bio lud, bio je zadovoljan što je prošao. No ipak ga je mučila sumnja da je prošao nezasluženo. Ali kako, pa on je samo izašao na ispit, nije imao nikakvih olakšica niti je iko intervenisao ili platio za njega. Uz to, na njegovom fakultetu korupcije nije ni bilo, barem on nije čuo da se ikada tako nešto događalo.
Je li moguće da je neko ipak intervenisao za mene bez moga znanja?, pitao se Petko. Majka tako nešto sigurno ne bi učinila, a otac... ko zna šta njemu može pasti na pamet? Počeo je zamišljati oca kako pristupa konsultacijama kod profesora tog i tog, i usred razgovora iz unutrašnjeg džepa iznenada vadi inkriminisanu plavu kovertu... Ali otkud mu para? U prevremenoj su penziji, i majka i on, a za osnovu im je uzet februarski, umesto januarskog proseka tako da... teško, jako teško.
A da nije Ksenija, njegova buduća supruga? Još teže, ta studentica stimulativne stomatologije nije bila ni svesna svoje budućnosti bračne - Petko je, naime, ovladao temeljnim proricateljskim veštinama, imajući već tada na umu moguću nadopunu redovne plate; bio je iznimno zreo za svoje godine, naš Petko.
A možda ... da, vidiš, pomislio je Petko, možda ja jesam potplatio profesora, možda sam štedeo godinama ne bih li na miru prošao barem jedan jebeni ispit! A to što se ne sećam, pomislio je, zar je to čudno; ljudi i veće stvari znaju zaboraviti. Evo, ja lično, pomislio je opet, potpuno sam zaboravio da sam letos za opkladu pojeo živog trpa kojeg sam probavljao ostatak leta jer mi se stalno regenerisao u želucu! A ako sam zaboravio, zašto se sada toga sećam, pomislio je, a misli mu se zamrsiše kao mladunčad kompjuterskih kablova.
Ako ništa, onda je Bog, Bog je moja veza!, dovrši misao Petar Petković - Petko.
Da, Bog je intervenisao, posložio stvari i tako sam prošao na ispitu.
U tom trenutku Petar Petković - Petko doživi preobraženje. Iste se godine prijavio u manastir, ali je bio odbijen zbog nedovoljne visine. U manastiru, rekoše, ne uzimaju mito, a nije imao ni dovoljno čvrstu vezu.
.
