PRESELJENJE
I tako se naš život, veseo i srećan, odvijao u krugu naše ljudsko-veveričije porodice. Mi deca smo bili presretni, tata nervozan, mama preumorna a Cucika i Mucika zadovoljne i strašno nestašne.Obarale su sve pred sobom kada bi se jurile, slike, vazne, cveće, razne džidže po policama, knjige. Stalno si morao paziti na vrata od terase, gledati u džepove, torbe i pravile su užasan nered. Mama je neumorno čistila, mi smo čistili, tata nije, on je samo gundjao i išao vrlo često gradskim prevozom na posao jer se nikada nije setio da pre odlaska iz kuće proveri džepove.Mislim da je od tada počela moja jureća sudbina sa raznim živuljkama. Zvrkovi su rasli i iskreno govoreći postajale su sve nevaljalije. Puno toga je razbijeno, kožni povezi na knjigama izgriženi, zavese užasne. I tako
je došlo proleće, lepo vreme i vrata od terase su trebala biti često otvorena i brat i ja smo i dalje bili sretni mada malo umorni.
Mamina mama, moja voljena nana, ili kako su je u selu zvali gospa Mara, je živela kao udovica u selu kraj Aleksinca. Mama i tata su rešili da Cuciku i Muciku odnesu kod nane u selo. Izgovor je bio da stan nije mesto da rastu veverice, da one nisu sretne, da mogu da se razbole itd. Sada znam da su bili u pravu, ali tada je za mene ova odluka bila šok. Užasnuta grubošću moje majke prosto sam je mrzela. Bila sam dete i normalno da nisam mogla da shvatim da je mama u pravu. U svojoj detinjoj ljubavi i sebičnosti nisam videla uništene stvari, umorno lice moje majke i milion obaveza koje je ona imala. Nisam razumela da mama mora imati bistu glavu kada ode u apoteku gde je radila, da ne sme izdati pogrešan lek, razumela sam samo da moje veverice više neće biti sa mnom. Majka je obećala da će se nana brinuti o njima, da će ih puštati iz kaveza da se jure po dvorištu, da će ih hraniti, paziti i maziti.
I tako smo se svi spakovali nekako u fiću sa sve njihovim kavezom i odneli Cuciku i Muciku kod nane. Nana ih je stvarno pazila. Ja sam stalno zvala telefonom da vidim kako su i stalno sam kukala da me vode kod nane. I kada bih otišla u selo samo bi ih pozvala i ako su bile blizu da mogu da me čuju odmah bi dotrčale. Koja je to radost bila. Ugursuzi mali su krale kokošija jaja i to se nani nikako nije svidjalo ali se sa tim pomirila, a šta bi drugo. Bilo im je tamo lepo, drveće, prirodni ambijent. Svi u komšiluku su ih znali i nikome nisu smetale. Išle su iz dvorišta u dvorište, verale se, skupljale orahe i uveče se vraćale u kavez da spavaju. Uživale su.
Jednoga dana Cuciku je upucao puškom neki čovek. Idiot. Šta mu je smetala mala nedužna veverica. Mucika je ubrzo uginula od tuge. To je bio šok za mene i mog brata. Svet se srušio. Moj detinji mozak, a bogami ni ovaj sadašnji, nije mogao da shvati takvo zverstvo.Tuga.
Volela sam moje dve veverice pravom, istinskom, dečijom ljubavlju. Znam da su i one volele mene na svoj veveričiji način. To su ljubavi za ceo život i smatram se vrlo sretnom što sam ih iskusila i što imam šta da pamtim.
I tako se naš život, veseo i srećan, odvijao u krugu naše ljudsko-veveričije porodice. Mi deca smo bili presretni, tata nervozan, mama preumorna a Cucika i Mucika zadovoljne i strašno nestašne.Obarale su sve pred sobom kada bi se jurile, slike, vazne, cveće, razne džidže po policama, knjige. Stalno si morao paziti na vrata od terase, gledati u džepove, torbe i pravile su užasan nered. Mama je neumorno čistila, mi smo čistili, tata nije, on je samo gundjao i išao vrlo često gradskim prevozom na posao jer se nikada nije setio da pre odlaska iz kuće proveri džepove.Mislim da je od tada počela moja jureća sudbina sa raznim živuljkama. Zvrkovi su rasli i iskreno govoreći postajale su sve nevaljalije. Puno toga je razbijeno, kožni povezi na knjigama izgriženi, zavese užasne. I tako
je došlo proleće, lepo vreme i vrata od terase su trebala biti često otvorena i brat i ja smo i dalje bili sretni mada malo umorni.
Mamina mama, moja voljena nana, ili kako su je u selu zvali gospa Mara, je živela kao udovica u selu kraj Aleksinca. Mama i tata su rešili da Cuciku i Muciku odnesu kod nane u selo. Izgovor je bio da stan nije mesto da rastu veverice, da one nisu sretne, da mogu da se razbole itd. Sada znam da su bili u pravu, ali tada je za mene ova odluka bila šok. Užasnuta grubošću moje majke prosto sam je mrzela. Bila sam dete i normalno da nisam mogla da shvatim da je mama u pravu. U svojoj detinjoj ljubavi i sebičnosti nisam videla uništene stvari, umorno lice moje majke i milion obaveza koje je ona imala. Nisam razumela da mama mora imati bistu glavu kada ode u apoteku gde je radila, da ne sme izdati pogrešan lek, razumela sam samo da moje veverice više neće biti sa mnom. Majka je obećala da će se nana brinuti o njima, da će ih puštati iz kaveza da se jure po dvorištu, da će ih hraniti, paziti i maziti.
I tako smo se svi spakovali nekako u fiću sa sve njihovim kavezom i odneli Cuciku i Muciku kod nane. Nana ih je stvarno pazila. Ja sam stalno zvala telefonom da vidim kako su i stalno sam kukala da me vode kod nane. I kada bih otišla u selo samo bi ih pozvala i ako su bile blizu da mogu da me čuju odmah bi dotrčale. Koja je to radost bila. Ugursuzi mali su krale kokošija jaja i to se nani nikako nije svidjalo ali se sa tim pomirila, a šta bi drugo. Bilo im je tamo lepo, drveće, prirodni ambijent. Svi u komšiluku su ih znali i nikome nisu smetale. Išle su iz dvorišta u dvorište, verale se, skupljale orahe i uveče se vraćale u kavez da spavaju. Uživale su.
Jednoga dana Cuciku je upucao puškom neki čovek. Idiot. Šta mu je smetala mala nedužna veverica. Mucika je ubrzo uginula od tuge. To je bio šok za mene i mog brata. Svet se srušio. Moj detinji mozak, a bogami ni ovaj sadašnji, nije mogao da shvati takvo zverstvo.Tuga.
Volela sam moje dve veverice pravom, istinskom, dečijom ljubavlju. Znam da su i one volele mene na svoj veveričiji način. To su ljubavi za ceo život i smatram se vrlo sretnom što sam ih iskusila i što imam šta da pamtim.
