Detinjstvo sam provela na Čuburi. To je, za one koji ne znaju, stari deo Beograda, blizu centra grada, kod Kalenić pijace. Zgrada u kojoj je bio naš stan je sa još tri zgrade u svom središnjem delu obrazovala veliko dvorište. Dvorište je bilo u dva nivoa.Na nižem nivou je bila velika kapija za ulazak kola, u prizemlju zgrada su bile garaže , jedan deo dvorišta je služio kao parking, a na drugom višem nivou je bila ogromna terasa a pored nje deo sa travom,bazenom sa peskom,ljuljaškom,penjalicom,klackalicom.Ta velika terasa je bila tačno ispod našeg stana. Moja majka je sa terase našeg stana, sa prozora dnevne sobe ili sa prozora kuhinje trebala samo da baci pogled u dvorište pa da vidi šta joj oboje dece radi. Ja sam stalno bila u pesku i verovatno zbog toga i dandanas volim da sadim,presadjujem, prčkam po zemlji.Druga strana našeg stana, tj.Dejanova i moja soba, je gledala na veoma prometnu ulicu koja se tada zvala Maršala Tolbuhina. Ispred zgrade je bila taxi stanica, stanica trolejbusa, prodavnice,pekara, kiosci, gradić Pejton (skup prodavnica u kućicama, jako slatko) i veliki park. E, u taj park je mama morala da nas vodi kada bismo zakukali zbog te velike ulice koju smo trebali preći i mislim da nas tata nikada nije vodio…sigurna sam da nas nije vodio. Zato je mama volela, kao i sve druge mame iz susednih zgrada, da se igramo u našem dvorištu jer nas je mogla stalno imati na oku a istovremeno je mogla da radi po kući.
Na našoj terasi mama je uzgajala dva ogromna asparagusa u takodje ogromnim saksijama koje su zbog celokupne težine bile pričvršćene za ogradu terase specijalnim držačima.Mi smo stanovali na medjuspratu, izmedju prvog i drugog sprata, a asparagusi su padali preko naše terase, pa preko terase komšije ispod nas, pa i ispod njegove terase i vrlo samouvereno stremili ka onoj velikoj zajedničkoj terasi. Zaista su bili ogromni i prelepi i kada bi pogledao iz dvorišta u zgradu bili su pravi ukras i vrlo praktični za Cuciku i Muciku.One su, kada su otkrile kuda vode vrata od terase, bile oduševljene i za dve sekunde smislile da se niz asparaguse spuste na veliku terasu u dvorište.Koje je to oduševljenje,sa njihove, a panika sa naše strane nastalo kada su one svoju ideju sprovele u delo.Prvo nismo znali gde su dok deca iz dvorišta nisu povikala:
"Tetka Javorka, ovde su!"
Brat i ja smo strčali u dvorište i na naš poziv su došle pravo u ruke. Da čovek ne poveruje, ali one nisu pobegle.Sva sreća, te asparaguse nisu otkrile odmah po dolasku kod nas, već kasnije. Do tada su se skroz pripitomile, jele iz ruke, dolazile da se maze i igraju. Jedino nisu volele da spavaju u kavezu, a ko bi i voleo, već bi se šćućurile negde da spavaju mada su u kavezu jele i pile vodu. Ionako su vrata od kaveza bila stalno otvorena pa su Cuci i Muci mogle po slobodnom nahodjenju da ulaze i izlaze kad god im se prohtelo. Majka je bila protiv vezivanja i zatvaranja životinja, pa je to pravilo važilo i za veverice. Od kada su pametnice otkrile lepotu i praktičnost džinovskih asparagusa, stalno su silazile niz njih kad god bi vrata od terase neko zaboravio da zatvori, ali je problem bio u tome što nisu uz iste htele da se vrate u stan. Valjda nisu htele da se muče penjanjem uzbrdo, koje je ruku na srce teže od silaska, te su trčale po terasi veselo čekajući da se neko od nas unezveren sjuri u dvorište i odnese ih u rukama kući. Mnogo su bile pametne i nadasve znatiželjne. Svuda su gurale svoje njuškice i u svemu su želele da učestvuju zajedno sa nama. Sa mamom su kuvale, čistile, prale. Ako sediš za stolom i radiš domaći one bi došle i grickale olovke, gumice,sveske, penjale ti se na rame, na glavu. Uveče dok gledaš televiziju sćućurile bi se kraj tebe i dremale. Ma bile su svuda i brat i ja smo bili prvi na Čuburi kada su kućni ljubimci u pitanju. Živela sam u raju.
3. Odlazak na posao
Kada si izlazio iz kuće morao si da proveriš džepove jakni, torbu, kesu da ne bi jedno od ta dva slatka stvorenja, ili čak oba stvorenja, odneo sa sobom. Noću su volele da se zavlače i džepove kaputa i jakni koji su visili na čiviluku u hodniku i da tu spavaju.
Moj otac je tada radio u PKB-u u Padinskoj Skeli i svakog jutra je firmin autobus u tačno odredjeno vreme dolazio ispred zgrade da ga poveze. Ako nije bio tu u zakazano vreme autobus bi odlazio, a tata je morao dugo,dugo da putuje do posla i kasnio je i to ne malo. A i put do tamo je bio u tadašnje vreme dug i komplikovan. Tata je imao jako lep, dugačak zimski kaput sa velikim našivenim džepovima. Lepo mu je stajao i voleo ga je, a Cucika i Mucika su takodje osećale veliku ljubav prema tom kaputu. Tata bi se spremio rano ujutru na posao, uredno i tačno sišao ispred zgrade da sačeka autobus, i kada bi zavukao ruku u džep da izvuče cigarete izvadio bi vevericu. Onda bi se uz psovke i besan vraćao u stan, otključavao, ostavljao usnulu nevaljalicu, pa zaključavao i autobus bi otišao.
Svaki naš izlazak iz kuće je ličio na ovaj tatin odlazak na posao ukoliko ne bi proverili gde su dva mala vraga.Bilo je mnogo kašnjenja na posao, u školu, na trening. Ali je bilo interesantno i mnogo lepo i veselo i burno i naporno.I mama je čistila, i mi smo čistili. Tata nije čistio.I gosti su se proredili.
Na našoj terasi mama je uzgajala dva ogromna asparagusa u takodje ogromnim saksijama koje su zbog celokupne težine bile pričvršćene za ogradu terase specijalnim držačima.Mi smo stanovali na medjuspratu, izmedju prvog i drugog sprata, a asparagusi su padali preko naše terase, pa preko terase komšije ispod nas, pa i ispod njegove terase i vrlo samouvereno stremili ka onoj velikoj zajedničkoj terasi. Zaista su bili ogromni i prelepi i kada bi pogledao iz dvorišta u zgradu bili su pravi ukras i vrlo praktični za Cuciku i Muciku.One su, kada su otkrile kuda vode vrata od terase, bile oduševljene i za dve sekunde smislile da se niz asparaguse spuste na veliku terasu u dvorište.Koje je to oduševljenje,sa njihove, a panika sa naše strane nastalo kada su one svoju ideju sprovele u delo.Prvo nismo znali gde su dok deca iz dvorišta nisu povikala:
"Tetka Javorka, ovde su!"
Brat i ja smo strčali u dvorište i na naš poziv su došle pravo u ruke. Da čovek ne poveruje, ali one nisu pobegle.Sva sreća, te asparaguse nisu otkrile odmah po dolasku kod nas, već kasnije. Do tada su se skroz pripitomile, jele iz ruke, dolazile da se maze i igraju. Jedino nisu volele da spavaju u kavezu, a ko bi i voleo, već bi se šćućurile negde da spavaju mada su u kavezu jele i pile vodu. Ionako su vrata od kaveza bila stalno otvorena pa su Cuci i Muci mogle po slobodnom nahodjenju da ulaze i izlaze kad god im se prohtelo. Majka je bila protiv vezivanja i zatvaranja životinja, pa je to pravilo važilo i za veverice. Od kada su pametnice otkrile lepotu i praktičnost džinovskih asparagusa, stalno su silazile niz njih kad god bi vrata od terase neko zaboravio da zatvori, ali je problem bio u tome što nisu uz iste htele da se vrate u stan. Valjda nisu htele da se muče penjanjem uzbrdo, koje je ruku na srce teže od silaska, te su trčale po terasi veselo čekajući da se neko od nas unezveren sjuri u dvorište i odnese ih u rukama kući. Mnogo su bile pametne i nadasve znatiželjne. Svuda su gurale svoje njuškice i u svemu su želele da učestvuju zajedno sa nama. Sa mamom su kuvale, čistile, prale. Ako sediš za stolom i radiš domaći one bi došle i grickale olovke, gumice,sveske, penjale ti se na rame, na glavu. Uveče dok gledaš televiziju sćućurile bi se kraj tebe i dremale. Ma bile su svuda i brat i ja smo bili prvi na Čuburi kada su kućni ljubimci u pitanju. Živela sam u raju.
3. Odlazak na posao
Kada si izlazio iz kuće morao si da proveriš džepove jakni, torbu, kesu da ne bi jedno od ta dva slatka stvorenja, ili čak oba stvorenja, odneo sa sobom. Noću su volele da se zavlače i džepove kaputa i jakni koji su visili na čiviluku u hodniku i da tu spavaju.
Moj otac je tada radio u PKB-u u Padinskoj Skeli i svakog jutra je firmin autobus u tačno odredjeno vreme dolazio ispred zgrade da ga poveze. Ako nije bio tu u zakazano vreme autobus bi odlazio, a tata je morao dugo,dugo da putuje do posla i kasnio je i to ne malo. A i put do tamo je bio u tadašnje vreme dug i komplikovan. Tata je imao jako lep, dugačak zimski kaput sa velikim našivenim džepovima. Lepo mu je stajao i voleo ga je, a Cucika i Mucika su takodje osećale veliku ljubav prema tom kaputu. Tata bi se spremio rano ujutru na posao, uredno i tačno sišao ispred zgrade da sačeka autobus, i kada bi zavukao ruku u džep da izvuče cigarete izvadio bi vevericu. Onda bi se uz psovke i besan vraćao u stan, otključavao, ostavljao usnulu nevaljalicu, pa zaključavao i autobus bi otišao.
Svaki naš izlazak iz kuće je ličio na ovaj tatin odlazak na posao ukoliko ne bi proverili gde su dva mala vraga.Bilo je mnogo kašnjenja na posao, u školu, na trening. Ali je bilo interesantno i mnogo lepo i veselo i burno i naporno.I mama je čistila, i mi smo čistili. Tata nije čistio.I gosti su se proredili.
Da sada ti ličim, kada me znaš.......
hvala