(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
VETAR U LICE
Tako me neki umor stegne
Uhvati misli, zarobi, zdrobi
Što jeste bilo, sad više nije
Ili se meni čini da bilo je
Ili mi se čini da ne beše ničeg?
Ne volim reči nedorečene
Previše toga i za mene.
Onda k’o vetar u meni duva
Bojazan od reči tek izrečenih
Kao i uvek na vetru jakom
Oči su skupljene, ne vide jasno
Kad vetar prodje, možda bude kasno
Da sve bude kristalno jasno.
Ono što znadoh raseja vetar
K’o gomilu lišća u jesen kasnu
Snage mi treba da skupim lišće
Da složim opet slagalicu jasnu.
Da l’ snage imam kao i volje
Ili da dignem ruke od svega ?
A volim kada misao je čista
Ko voda iz potoka bistra
I volim kada se sve kaže
Te mi se jasna slika ukaže.
Kad pogledam u pticu
Vidim je lepu kako slobodi hrli
I nebo grli
Kad pogledam u travu
Vidim je zelenu
U jutra rana rosom poljubljenu
Kad pogledam u kamen
Vidim snagu i trajnost
U vodi vidim mir ili plahost
I jutra vidim i noći što crvče
Stotine cvrčaka pevaju mirom
I vidim misli mišlju prizvane
Veštine su to meni znane.
Samo kad pogledam u nekog čoveka
Kad pogledam u sve njegove žice
Vetar mi bije pravo u lice
Duva li duva nemilice
Na beg me tera njegovo
Nevidljivo duša-lice.
Ili ono što videh na duši da leži
Osećaj mi kaže......beži.
PS samo opis jednog životnog iskustva.....hvala Bogu te je retko, dobrim delom zato što ne dozvoljavam da bude često, ali je ostao osećaj želje za begom...i još je tu
Nekad se pobeći može,
nekad ne....
ali često život
ne haje mnogo
za naše odluke
nekad nas drže tu ljudi nam dragi
nekada koren nam dubok
pobeći ne da
te stojimo tako s vetrom u lice
što s drugog lica duva nemilice.
..i ne begaj
sakricu se ja...
