Vesti iz sveta pozorista

[Lada]

Smrt je poslednja istina​

Aleksandra Nikodijević
24. jun 2021.66. Sterijino pozorje

Šesti dan ovogodišnjeg Sterijinog pozorja protekao je uz predstavu „Kreketanje“, međunarodne selekcije „Krugovi“ u režiji Aleša Kurta, Narodnog pozorišta Tuzla; i predstavu takmičarske selekcije „Derviš i smrt“, reditelja Dejana Projkovskog, Narodnog pozorišta Republike Srpske Banja Luka.

„Ovo još nije kraj, nije ni početak kraja, ali je možda kraj početka“ stoji natpis na drvenoj kutiji u predstavi „Kreketanje“. Započinje vrlo primamljivo – glumci se migolje, gmižu i klize niz kauč i sama radnja započinje pričom o putovanju u potrazi za Dionisom – mitskim tvorcem teatra. Inicijator putovanja je producent Talije (Siniša Udovičić) uz suflerku Izi (Jasmina Dedić Ibrić). Kako to putovanje odmiče, pomalo nam se čini sve više zbunjujuće i ne baš najjasnije. Tekst koji je spojen sa fizičkim delom verovatno aludira na sam naziv predstave u smislu blebetanja i balezganja teksta i neartikulisanog izlaganja emocija. Izrazito je fizikalisanje scenskog prostora i rekvizita koje akteri premeštaju i prilagođavaju stilizovanim scenama. Organizovani haos na sceni, uz prateću psihodeličnu muziku, razvija mnoštvo apstraktnih scena – podizanje i spuštanje providnog najlona, letenje svezaka, naplatna rampa za onaj svet uz zagonetke i Kerbere na samom ulazu. Sve to oživljava ključna značenja dramskog teksta, ali i u pozorišnom kontekstu marginalizovanog pisca koji govori: „Šta će vama drama? Vi prodajete priču o postdramskom teatru. Dionizu je trebalo par stoljeća da od rapsoda, dakle pripovjedača, napravi glumca. Vama je pošlo za rukom da za svega nekoliko godina od glumca napravite pripovjedača,“ i tu se fokus stavlja na izvrgnutost unutrašnjosti pozorišta koje se mora obnoviti iznutra.

Posebna pohvala glumici Jasmini Dedić Ibrić u sjajnom tumačenju i iznošenju lika Izi, koja je duša ovog komada. Ostali akteri su podjednako dobri u telesnim izvedbama i prikazu nečega iz stvarnosti u odnosu na svet koji je tamo. „Kreketanje“ predstavlja aluziju na Aristofanove „Žabe”. Priča o putovanju na drugi svet vezuje se za žabe koje glumci igraju i odustaju od potrage za savremenim teatrom zbog ubistva pozorišne umetnosti.

Natpisi: „Svi umiru, čuje se aplauz, šuti da te čujem. Propustio sam život, mogu i priliku“, i „Smrt mikrofonu, duša i oči publike su poluprazni“ raspravljaju o ulozi koju teatar ima. Postavlja se pitanje o važnosti dramskog romana, jer je, kako navode, u ovom pozorištu incident postavljanje domaćeg romana. U jednom trenutku se pale svetla u publici i akteri nas pozivaju da iz smeštene komfornosti svojih sedišta, pođemo tamo gde je „smirenije i dostojanstvenije“. Uz pomalo nelagodnosti i negodovanja svi gledaoci iz publike odlaze na scenu i prolaze kroz hodnik pozorišta u kome su izlepljenje fotografije davno preminulih poznatih ličnosti poput Čerčila, Gadafija, Tita, Ajnštajna, Merilin Monro... Projekcija ljudi koji prolaze je autorefleksija da su i pored pozicije publike učestvovali i kao sami akteri. Na ovaj autoironični osvrt na pozorište sa publikom se deli podjednaka doza odgovornosti. U pozorištu se sve dešava prvi put. Ovo je jedina predstava koja nije dobila aplauz!

Oživeti roman i prilagoditi ga pozorištu je poduhvat koji je vrlo teško izvodljiv i prilagodljiv. Predstava „Derviš i smrt“, rađena po jednom od najvećih romana i delo koje nikada neće izgubiti aktuelnost i kvalitet pod perom neprikosnovenog i neprevaziđenog Meše Selimovića. Da se reditelj Dejan Projkovski prilično posvećeno upušta u izazove adaptacije kultnih romana, govori činjenica da je već ranije postvaljao veliku literaturu na scenu, poput „Braće Karamazov“, „Ane Karenjine“, „Kockara“... Možemo napraviti poveznicu sa predstavom „Deobe“ koju smo imali priliku da pogledamo na festivalu, jer se postavlja nacionalna književnost 20. veka uz tendenciju povratka romanima, velikih važnih dela.

 

[Lada]

Dobro poznata priča o šejhu Nurudinu sačinjena je od neprestanih i mučnih preispitivanja, etičkih dilema, verskih sumnji i duševnih lomova do potpune razgradnje ličnosti. U dva i po sata upakovana moralna zamisao čoveka da spasi svog brata i da je taj bol zbog gubitka brata pretočen i zamenjen mržnjom i željom za osvetom. U prvoj liniji postvaljen je psihološko-filozofski pogled na svet i šta može individua protiv sistema kroz čovekovu ličnu i moralnu borbu sa demonima. Bespošteno, neumorno i odlučno davanje sebe, glumca Zlatana Vidovića, koji je sve vreme na sceni i koji neverovatno i verodostojno sa takvom predanošću prikazuje i naglašava emocije Ahmeda Nurudina i vrlo precizno pravi prelaze od prvog dela u kome je nesposobnost čoveka da dela do istaknute promene na samom kraju. Derviš koji duševno i duhovno gleda prema Bogu i Hasan (Željko Erkić) koji želi da živi na zemlji su zapravo jedan čovek. Svi ostali likovi su predstavljeni iz Ahmedove perspektive.

Fokus je postavljen na scenski govor više nego na scenski pokret. Pozorišni jezik napravljen od romana i saznanje šta ima iza tih bezvremenskih poruka koje su kolektivne misli umrežene u narod. Muzika je jako bitan segment u ovoj predstavi, zbog toga što ističe i dočarava važnost teksta i upotpunjava doživljaj. Vizuelna i estetski dominantna scenografija, ali produkcijski zahtevna i skupa. Tvrđava je formirana u obliku paravana koji se pomeraju u zavisnosti od likova sa kojima se derviš susreće iz scene u scenu. Zatim, imamo postavljen pesak, koji akteri konstantno bacaju i puštaju kroz ruke da teče kroz emociju i rušenje karaktera. Figure dečjih glava simbolizuju igranje šaha i iskazivanje likova kao pijuna, svetlucavi luster i bacanje novčića su u trenutku kada je Ahmed proglašen kadijom, dok sako sa noževima na leđima oslikava izdaju. Toliko je stila i pažnje utkano u svaki detalj ovog spektakularnog okvira i autentičnu vizualizaciju ovog romana, a prava senzacija i atraktivnost jesu životinje, konj i jastreb.

Tomas J. Betler je u tekstu „Književni stil i poetska funkcija u romanu Derviš i smrt“ rekao: „Derviš, na najdubljem nivou, može predstavljati novi mit o sadašnjem životu. Prema ovom mitu, stalne borbe, ideološki razdori, nacionalizam i pomama za vlašću, uništili su strukturu čovečanstva do te mere da ljudi više nemaju volje za životom, ni poverenja u druge ljude. Čovek kojim manipulišu radi političkih ciljeva, oseća u današnje vreme atrofiju prirodnih instinkata i izumiranje osnovnih ljudskih emocija“.

Večeras, na sceni „Jovan Đorđević“, biće prikazana predstava „Poetika gledanja“, program „Druga scena“, Andraša Urbana, pozorišta „Deže Kostolanji“ Subotica, sa početkom u 19 časova. Druga predstava takmičarske selekcije „Radio Šabac“, Olge Dimitrijević, Šabačkog pozorišta, biće izvedena u 21 čas na sceni „Pera Dobrinović“.

 

[Lada]

Premijera predstave „Ana” KCNS i Mišolovke​

Sara KoprivicaTeatar mladih "Mišolovka"
24. jun 2021.
U subotu, 26. juna s početkom u 17 časova na sceni Kulturnog centra Novog Sada odigraće se predstava „ANA”, rađena u saradnji KCNS i Teatra mladih Mišolovka. Predstava je rađena po motivima knjige „Dnevnik Ane Frank” koja se nalazi u obaveznoj lektiri za decu osnovnoškolskog uzrasta, a glumci u predstavi, ujedno i polaznici Mišolovke, upravo su vršnjaci ove jevrejske heroine i mlade spisateljice jednog od najpotresnijih svedočenja o stradanju jevrejskog naroda u Drugom svetskom ratu.

Do ove teme došlo se, prema rečima dramskog pedagoga i reditelja predstave, Ibre Sakića, kroz istraživački rad, vežbe i improvizacije polaznika na radionicama. „Iznenađujuće je bilo da većina učesnika radionica nije ni znala ko je Ana Frank - nisu čuli, nisu čitali, ili su čuli ali se ne sećaju o čemu se radi, pa čak ni o kom istorijskom periodu je reč - svaka naša nedoumica je time bila rešena da to jeste naša tema”, objašnjava Sakić dodavši da je proces podrazumevao šire polje istraživanja jer je bilo neophodno da se mladi glumci uzrasta od 12 do 15 godina upoznaju i sa duhom vremena u kome „Dnevnik Ane Frank” nastaje, a to je Drugi svetski rat i ideologija koju je on sa sobom nosio.

Rad na predstavi obuhvatao je obostrano učenje, kako pedagoga tako i polaznika, čitanje, gledanje filmova, razgovore o ljudskim karakterima, istoriji a onda svakako i o samim likovima koji su se našli u jednoj abnormalnoj situaciji, isključeni iz sveta, ali ipak u ratu koji je buktao.

Istražujući o likovima koje tumače, njihovim identitetima, kulturi, snovima i strahovima, glumačka ekipa prvenstveno je razvila empatiju, što njihov dramski pedagog objašnjava ovako:„Oni su kroz dramski i pozorišni rad „preživeli“ nešto što nikada nisu doživeli, niti o čemu su razmišljali. U tome je lepota pozorišta. Ono vam može darovati katarzu. Jednog dana, kada glumci odrastu, kada budu na odgovornim mestima kao donosioci odluka, ta empatija će pomoći da se svet makar za milimetar pomeri na neko bolje mesto. U to sam apsolutno siguran”, dodavši da je taj proces zapravo važniji od same predstave jer sve što su učesnici dobili tokom radionica omogućilo im je da duhovno porastu, tako da bi sada svako od njih mogao satima da priča o svom liku, o vremenu i kontekstu u kom se radnja događa.

„Zbog toga se naša predstava zove „Ana“ – za sve one bezimene devojčice i dečake koji pate, koji su progonjeni, baš u ovom trenutku, a niko to ni ne zna. Niti im, na žalost, možemo pomoći”, zaključuje Sakić.

Predstava je koncipirana tako da je može gledati mali broj gledalaca koji su zajedno sa glumcima u prostoru iz knjige – tavanu, dok su kostimi takvi da se može pomisliti da su to ljudi iz ovog vremena ali i iz 1942. godine.

 

[Lada]

O očevima kojih nema​

Sara Koprivica
Aleksandra Nikodijević

22. jun 2021.66. Sterijino pozorje

Četvrto veče šezdeset i šestog po redu Sterijinog pozorja proteklo je uz predstavu „Velika depresija” Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture Novi Sad u okviru takmičarske selekcije i „Hotel Zagorje“ Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ iz Zagreba u okviru međunarodne selekcije „Krugovi”.

„Velika depresija” mladog reditelja Marka Čelebića nastala je po drami Filipa Grujića koja nosi naziv „Vilica Ebena Bajersa”. Građa dela preuzeta je iz istorijske sfere, tačnije radi se o stvarnim likovima koji su svesno ili nesvesno bili izloženi tada novootkrivenom i kultnom, ali i visoko radioaktivnom elementu, radijumu. Početkom 20. veka, nakon

Prvog svetskog rata radijum je bio korišćen u svakodnevnom životu potrošača u SAD jer se verovalo da je lekovit, te se ovaj period pretvorio u radijumsku groznicu. Ubrzo je postao i glavni sastojak napitka RadiThor, a njegov tvorac bio je Vilijam Bejli iz Nju Džerzija, koji se predstavljao kao doktor. Količine radioaktivnih elemenata koje je ubacivao u vodu bile su enormne.

 

[Lada]

Predstava obuhvata dve paralelne priče, priču o devojkama koje su obolele radeći u fabrici satova i priču o bogatoj porodici Bajers, gde pratimo raskalašni život, a onda i bolest mladog plejboja Ebena. Priče su uslovljene i klasnom podelom, budući da devojke dolaze iz radničkog miljea, a da su Bajersovi bogati industrijalci, ovde predstavnici visokog društva. Iako su prve obolele i tražile adekvatnu negu ali i pravdu dve godine, devojke, kasnije nazvane Radium girls, pale su u senku popularnog Ebena, čija je smrt bila zapravo glavni razlog da napitak na bazi radijuma bude zabranjen. Duboko utemeljene razlike između bogatih i „siromašnih”, tačnije između moćnika i malog čoveka, pa još i devojke, dovele su do njihovog neminovnog stradanja i zataškavanja istine, a čiji je uzrok, svakako, povreda na radu. Danas, skoro čitav vek kasnije, postavlja se pitanje: da li se nešto promenilo?

Predstava prikazuje i odnose unutar ove bogataške porodice. Brak Ebena (Branislav Jerković) i njegove suprige (Tijana Marković) površan je. On se u nju zaljubio zato što ima lepe usne i lepo joj stoji prsten, a ona sve razume, uživajući u svom društvenom statusu. S druge strane, vidljiv je i prilično labav odnos između sinova i njihovog oca (Predrag Momčilović), kome su emocije bespotrebne u životu. Čak i na sahrani mlađeg sina (Aljoša Đidić) on ostaje hladan ne puštajući ni suzu. Njegova otupelost i prezasićenje prikazani su tako što sve vreme sedi na sceni. Odnos sa Ebenom prilično je ograničen, saznajemo za jedan šamar koji se desio u prošlosti i to je sve. Oni slabo razgovaraju, čak se i ne gledaju.

 

[Lada]

Voda na sceni, osim što predstavlja statusni simbol, ima ulogu i graničnog prostora u kome mrtvi, Ebenov brat pa i sam Eben, ostaju nakon smrti. Upečatljiva je i uloga doktora (Strahinja Bojović) koji Ebena „leči” radioaktivnim napitkom. Kao neko ko je iz radničke porodice, uspeo je da se zakači za bogatašku i postane deo elite. On je bio Ebenov partner i svedok prilikom raznih ljubavnih izleta, na specifičan način mu se čak i divi, međutim, u trenutku kada Eben leži u postelji jedva živ, on ne želi da ga gleda da ne pomuti sećanje na njega. Njihov odnos je devijantan i isprazan, Bejlijevo divljenje na kraju postaje pranje ruku od zločina u kome Eben strada.

Posebno su zanimljivi songovi koji predstavu nekako ožive. Priča pet devojaka (Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simović, Magdalena Mijatović, Milena Dautović) upućena je direktno publici i govori o njihovom stradanju. One funcionišu kao hor, međutim svaka od njih predstavljena je imenom i prezimenom i govori svoje lične ispovesti. Tekstom dominira monološka metoda koja se nekad prepliće sa dijalozima. Glumci se neretko obraćaju i publici, koji mogu i jasno da vide kada se svetlo u gledalištu upali. Na kraju, kada žrtve potonu, ne ostaje više ništa da se ispriča.

U predstavi „Hotel Zagorje”, autorski projekat Anice Tomić i Jelene Kovačić prema motivima romana Ivane Bodrožić, Gradskog dramskog kazališta „Gavela” Zagreb, čini se da ne ulazimo u salu, već nas na samom ulazu gostoprimljivo dočekuju i poslužuju rakijom i kolačima, kao da zbilja ulazimo u hotel.

Priču pričaju isključivo žene kroz preplitanje dva vremena – danas, sada i ovde, govore o onome što je bilo nekada. Glavna protagonistkinja Ivana (Dijana Vidušin) koja nam se obraća likom spisateljice iz pozicije devojčice govori o odrastanju, o neprekidnoj borbi za nekoliko kvadrata, o stalnom iščekivanju vesti o ocu, o prognanstvu (važno je napraviti razliku između izbeglica koje su dobrovoljno odlučile da odu i između onih koji su ne svojom voljom proterani). Pored Ivane, tu su i njena mama (Ksenija Pajić), baka (Perica Martinović), teta Slavica (Bojana Gregorić Vejzović), Zorica (Lana Meniga), Marina (Antonija Stanišić Šperanda), Jelena (Ivana Bolanča) i Nataša (Tena Nemet Brankov) – žene različitih karaktera koje su sudelovale i dobar deo rata iznele na svojim leđima.

 

[Lada]

Hotel Zagorje nalazi se u Kumrovcu (rodno mesto nekadašnjeg predsednika Tita), i vraćamo se u 1991. godinu, period rata, prognanstva i bitke za Vukovar. U pozadini prikazuje se sudar fotografija kako hotel Zagorje danas izgleda, a na samom kraju prikazuju se privatne fotografije autorke romana. Snažna glumačka ekipa vodi nas kroz prostorije hotela i događaje i situacije koju su ih tamo snalazile. Pored zajedničke patnje koja ih vezuje, postoji i dosta netrpeljivosti i sukoba među njima. One kopaju po starim ranama (koje se možda nikada neće zaceliti) izazivajući bol i frustracije. Iako je njihovo odrastanje bolno iskustvo i nacionalna trauma, ima puno smeha i duhovitosti kada govore o prvim izlascima i zaljubljivanjima. Koreografski odlično odrađeno – trčanje, beg, padovi, ujednačeno pucketanje prstima, ples i pevanje. Akterke osvajaju prostor, probijaju četvrti zid i imaju dominantan odnos i direktnu komunikaciju sa publikom. Pitaju nas da li znamo numere koje izvode, da li smo ikada bili u logoru (ne možete baš ostati imuni na ovo pitanje, a da vas ne prođe jeza), a odgovori publike (naravno) izostaju (moramo uzeti u obzir da predstavu ne doživljava isto publika u Hrvatskoj i oni do kojih priča emotivno ne dopire). U završnoj sceni, intervju spisateljice i voditelja (Đorđe Kukuljica) je opreka prvom delu u kojoj je muški lik u ulozi da sluša. Ona govori da u odnosu sa decom, važno je da znaju šta se dogodilo, ali da njen stav o tome nikako ne utiče na njihove buduće odnose. Dok kopa zemlju, potresno se suočava sa realnošću i zamišlja kako je njen otac ubijen i da se zapravo nikada neće vratiti.

Kada se govori o ratu uvek je ženska strana priče u pozadini i ne govori se o onima koji čekaju. Ljudska i osobna tragedija onih koji ne žele da se sećaju i pričaju o tome, već žele sve da zaborave; i onih koji se pitaju da li je sve to skupa vredelo, ali shvataju da je neprestana borba duha za životom koji ide dalje. Svaki rat je nasledna bolest i ovo je povratak velikim pričama za koje bitno da ih znamo i da smo ih svesni. Habermas kaže: „Ljudi najviše vole da pričaju o ratu, pogotovo oni koji nisu bili u ratu.”

Četvrte večeri festivala biće prikazana predstava takmičarske selekcije „Vitezovi Lake male” u režiji Andraša Urbana, pozorišta „Deže Kostolanji”, Subotica od 19 časova; i predstava međunarodne selekcije „Krugovi”, „Dječak koji je govorio Bogu”, u režiji Samoa M. Streleca, Hrvatskog narodnog kazališta Osijek od 21 čas.

 

[Lada]

Nagrada „Ljubomir Muci Draškić” dodeljena reditelju Milošu Loliću​

Milica Sučević
22. jun 2021.

Ovogodišnja nagrada za izuzetan rediteljski pristup u radu sa glumcima i kreativno rediteljsko stvaranje „Ljubomir Muci Draškić” dodeljena je jednoglasno Milošu Loliću za režiju predstave „Kaspar”, Petera Handkea, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Žiri u sastavu Svetlana Bojković, Gorica Popović i Tihomir Stanić, dodelio je nagradu Milošu Loliću jer je ova predstava odiše intenzivnim unutrašnjim dramskim zbivanjem. „On je ostvario ovom režijom hrabar, duboko promišljen rediteljski postupak, koji je osvežio i obogatio beogradski pozorišni život.”

Predstava gledaocima otvara niz pitanja koja postavljamo sebi: Ko smo? Šta je smisao našeg postojanja? Šta je i kakva je naša međuljudska komunikacija? Kakva je naša uloga u sveukupnom životu ove naše planete? Na ta pitanja se ne može lako odgovoriti i zato ona u nama zvone danima posle gledanja predstave, kao i uvek kada je se sećamo.

Nagrada za režiju „Ljubomir Muci Draškić” ustanovljena je 2005. godine odlukom Ateljea 212 i Skupštine grada Beograda i bijenalno se dodeljuje za predstave nastale na beogradskim scenama u znak sećanja na velikog reditelja i dugogodišnjeg upravnika Ateljea 212. Ono što ovu nagradu izdvaja od drugih je to što o njoj odlučuje žiri koji je sastavljen isključivo od glumaca.

Nagrada se sastoji od plakete sa likom Ljubomira Mucija Draškića, rad vajara Miroljuba Stamenkovića, unikatne diplome, rad slikara Ljube Milunovića i novčane nagrade.

Foto: Nebojša Babić

 

[Lada]

U početku beše - greh​

Aleksandra Nikodijević
Sara Koprivica

21. jun 2021.66. Sterijino pozorje

Treće večeri 66. Sterijinog pozorja publici su se u okviru takmičarske selekcije predstavila dva pozorišta – Regionalno pozorište iz Novog Pazara, u saradnji sa Kulturnim centrom Novi Pazar, sa predstavom „Ako dugo gledaš u ponor“ i Beogradsko dramsko pozorište sa svojom predstavom „Tiho teče Misisipi“.

Novopazarski teatar osnovan je 2003. godine kao profesionalno pozorište i tako postalo jedno od najmlađih u našoj zemlji. U mešovitoj sredini kao što je Novi Pazar, na verskom, nacionalnom i kulturnom nivou, Regionalno pozorište nosi veliku odgovornost u očuvanju tradicije zajednica u ovom gradu i njihovoj simbiozi. Predstava „Ako dugo gledaš u ponor“ reditelja Zlatka Pakovića nastala je po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, dobitnika brojnih nagrada.

Predstava tematizuje posmrtno obraćanje mlade Nejre (Anđela Marić) svojim sugrađanima sklonim prećutkivanju zločina. Njena priča govori o nesreći koja joj se desila, a to je silovanje od strane poslodavca i porodičnog prijatelja i dobročinitelja, ali i o mogućnostima koje su se mogle dogoditi, a nisu. Eksperimentalnom igrom glumaca i povremenom suptilnom interakcijom sa publikom, glumačka ekipa uspešno je oslikala Nejrinu tužnu povest kao sinegdohu prokletstva siromašnog i ubogog naroda.

Sve je počelo sa prokletstvom. Ono je palo na Nejrinu porodicu, obogaljilo je, a nju prerano bacilo u svet odraslih. Morala je da prestane sa školom kako bi počela da radi i prehrani svoju porodicu. Tu u pomoć pristiže Liso (Rifat Rifatović), očev nekadašnji kolega, a sada istaknuti novopazarski preduzetnik. On na nju gleda kao na svoje dete – u trenutku dok otkopčava pantalone. On joj mesečnu platu povećava sa 130 na 150 evra – dok briše sa svog međunožja svoju ljubav prema njoj. On je ceni i čuva od sina koji bi da pipka – dok joj na maloletnim grudima počiva njegova ruka. I da, da li sam već rekla da je gleda kao svoje dete – dok je godinu dana besomučno siluje na poslu čak i dvaput dnevno.

Sve bi ovo bilo samo (samo?) jedna tužna životna ispovest, da se reditelj nije poigrao sa njom. Glumcima je, osim kroz nekoliko uloga koje igraju, dao prostora da kažu kako su se osećali dok su ih igrali. Kako je biti u ulozi silovatelja i moćnika, a kako u ulozi žrtve? Kako je biti muškarac u duboko ukorenjenom groteskno-patrijarhalnom društvu, a kako žena? Dok je publici dao mogućnost da sve vidi i proceni – kako je to sve znati i ćutati.

Umetnička vrednost ove predstave svakako je velika, ali pored živopisne glume upotpunjene songovima vredi spomenuti i autentičan i bogat jezički kolorit, kao i detaljno izgrađene likove koji slikovito stvaraju atmosferu Novog Pazara. Međutim, ono što je neizmerno važnije danas, u svetlu tabloidizacija svega dobrog i lošeg, kao i merenja tuđih vrednosti, upravo je poruka ove dobro uigrane ekipe na čelu sa rediteljem, a to je: kome mi danas sudimo – zločincu ili žrtvi?

U predstavi igraju: Anđela Marić, Lemana Binjoš, Sandra Miljković, Rifat Rifatović, Dušan Živanić, Haris Šećerović i Vahid Džanković. Svaka čast!

U poslednje vreme, prilično često se na scenama postavljalju dramatizacije romana, kao što smo sinoć imali priliku da pogledamo specifičnu dramatizaciju romana „Tiho teče Misisipi“ Vladimira Tabaševića kroz jedan specifičan pristup, u režiji Ivice Buljana.

Dok ulazimo u salu, glumci su uveliko na sceni i ili oni čekaju da se mi smestimo ili mi čekamo da oni počnu i onda sledi pesma „Tiho teče Misisipi“ u izvođenju žive svirke aktera. Iako roman nije prilagođen u klasičnom pozorišnom smislu priča se, bez obzira na iščašenje, može ispratiti. Ovo bi bila priča o odrastanju dečaka Denija, „balonu od helijuma“ koji će svakog trenutka pući ili odleteti, zalepljen za svoju porodicu kao čičak, a Milan Zarić nam ga predstavlja kroz izrazitu dozu slabosti i grubosti. Nailazimo na opšta mesta i opšte međuljudske odnose – njegov odnos sa majkom (Jana Milosavljević) i ocem (Miloš Petrović Trojpec), pa njihov međusobni odnos uz dodatak kuma (Mladen Sovilj), odnos majke i ćerke i preostalih likova. Pored toga, tu su i oponenti u ulogama pisaca koji kreiraju samu priču - Vladan Milić i Branka Katić koja se u predstavi zove Vesna Čipčić, iako u postavci već imamo Vesnu Čipčić (no dobro, svi smo mi pomalo Vesna Čipčić?), dok u jednom trenutku na scenu izlazi i autor Vladimir Tabašević dok čita odlomke iz svog romana što je prilično neinteresantno i zamorno. S obzirom na to da su svi zajedno radili na dramatizaciji, rečenice aktera su svedene na svakodnevni govor i pomalo je konfuzno i nejasno da li su replike tako formirane ili su skloni šmiranju.

Scenografija je postavljena u smislu „samo svega stavi dosta“ - od simbola naše istorije (print slike Uroša Predića „Kosovka devojka“, logotipi Rubinovog vinjaka i Radio televizije Beograd), preko patke na naduvavanje, pečenjare, mnoštvo kartonskih kutija za banane pa sve do bezbroj rekvizita poput pegli za ve školica, peškira, plastičnih stolova i stolica i muzičkih instrumenata. Od same postavke scene dolazimo do glumačke igre u kojoj je previše eksplicitnih scena seksa, agresivnih sukoba, uz začarani krug beskonačnih trivijalnih dijaloga, mada, čini se da glumci lako plivaju u tim vodama. Mnogo puta glumci protrčavaju kroz salu, na momente se pale svetla i obraćaju se publici. Raznolike varijante humora, od onog crnog (na sopstvenoj sahrani Miloš Petrović Trojpec se obraća prisutnima) pa do tragikomedije uz odlike srpskog nacionalnog identiteta, a i mentaliteta. U nekoj meri sve to govori o nama, kraju jednog veka, raspadu jednog društva i zemlje (koliko zapravo imamo pojma o tome?), dok predstava pokušava da izbegne patos antiratne priče. Ne dešava se retko da čovek proživi život, ostavi sećanja i nastavi da ide dalje.

Brojna pitanja ostaju u etru nakon ove neuhvatljive predstave i performansa kojem smo prisustvovali. Zbog čega u nekom trenutku publika ustaje u toku predstave i izlazi iz sale (zar to nije malo nepristojno prema predstavi kakva god da je?)? Tražimo tumačenje i pokušavamo da nađemo poentu cele ove priče koja nam se čini toliko banalnom i besmislenom. Ma, da li uopšte moramo da tražimo smisao i da li uopšte išta više danas ima smisla, jer čini se da smo u poslednje vreme sve više skloni nihilizmu i apsurdu? Pa, zašto bi nam stoga jedna ovakva pozorišna predstava ostala enigma?

Večeras će, u okviru takmičarske selekcije biti prikazana predstava „Velika depresija“ Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad, po tekstu Filipa Grujića, a u režiji Marka Čelebića sa početkom u 19 časova. Međunarodnu selekciju „Krugovi“ čini predstava „Hotel Zagorje“, autorski projekat Anice Tomić i Jelene Kovačić prema motivima romana Ivane Bodražić u izvedbi Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ Zagreb, sa početkom u 21 čas.

 

[Lada]

Plavo pozorište: U svetu priznati, u Srbiji teško do priznanja​

Situacija sa mnogim nezavisnim umetnicima u Srbiji je slična - teško se probijaju i dolaze do priznanja u zemlji, iako neko postoji više od 25 godina i profesionalno se bavi onim što radi, a u inostranstvu imaju saradnju sa brojnim organizacijama, festivalima, rekla je operativna direktorka Plavog pozorišta Dubravka Vujinović. Takva je situacija i sa Plavim pozorištem, čiji rad je vrlo priznat u inostranstvu, dodala je ona, govoreći o problemima sa prostorom koje je taj nezavisni teatar imao u proteklom periodu.

 

[Lada]

Glumica i pedagog Maša Jelić dodala je da je nekad „teško povezati tu situaciju sa ovom u kojoj živimo“.

U martu ove godine, Plavo pozorište je, kao i mnogi umetnici koji su svoj prostor imali u Bigzu, iznenada ostali bez njega. Nedavno su našli novi prostor, a pokrenuli su i onlajn kampanju za prikupljanje sredstava za njegovu adaptaciju.
„Morali smo da delamo brzo jer je 2020. bila katastrofalna, malo smo mogli da radimo, a imamo i neke obaveze prema velikim međunarodnim projektima u kojima učestvujemo. Sada nas čekaju realizacije, raznih edukativnih programa, sa gluvima, nagluivima, studentima sa hendikepom, mladim migrantima, stvarno nismo mogli da čekamo i imali smo sreće da smo pronašli tako brzo taj prostor“, dodala je Vujinović.

Jelić je objasnila da su u taj objekat ipak potrebna ulaganja jer je dosta star.

„Mi smo u prvih desetak 15 godina funkcionisali ka nomadi, išli iz jednog mesta u drugo, radili smo čak i u firmi koja se bavila prodajom automobila. Tek sa Bigzom smo osvojili svoj prostor koji je bio naš 24 sata dnevno. To nam treba i to nam je i bilo važno za razvoj nas kao pozorišta. Tamo smo našli svoj dom u poslednjih deset godina, što je značajan period“, navela je Vujinović.

Za pozorište je veoma važno da ima svoju lokaciju, da ljudi nauče na to mesto, da dolaze tu na predstave, edukaciju, složile su se gošće Novog dana.

 

[Lada]

Vesić: Napuštene kotlarnice rešenje za mlade umetnike, Šećerana na dugom štapu​

KULTURA Autor:N1 Beograd, Tanjug19. jun. 2021
Problem koji je nastao nakon što je vlasnik zgrade BIGZ-a iselio mlade umetnike koji su tu godinama radili - i dalje nije rešen. Prostor Šećerane nije rešenje, kaže zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, ali dodaje da je Grad pronašao više lokacija koje će posle rekonstrukcije biti ponuđene mladim bendovima i umetnicima na besplatno korišćenje. "Našli smo šest napuštenih kotlarnica, neke od njih ćemo ponuditi umetnicima", rekao je Vesić.On je rekao i da je „Šećerana na dugom štapu“.u“.

„Šećerana je na dugom štapu, jer moramo prvo da je kupimo iz stečaja i da rešimo probleme sa stečajnim upravnicima, koji očigledno misle da mogu da rade šta žele sa Šećeranom, ali to ćemo rešiti novim našim planom generalne regulacije za javne površine gde ćemo Šećeranu proglasiti prostorom kulture u novembru, pa će njihove ambicije da je prodaju prestati i to će postati gradsko“, kazao je.

Gradske vlasti, kako je naveo, traže uporno nove prostore koje bi ponudili umetnicima.

„Našli smo šest napuštenih kotlarnica, napravili smo komisiju koja treba da obiđe te objekte, neke od njih ćemo ponuditi umetnicima. Naš plan je da imamo desetak takvih objekata kao prostor za mlade, gde bi mladi bendovi i umetnici mogli besplatno da rade, razvijaju svoj talenat. Ono što se desilo sa Bigzom je da je za Beograd to neophodno, radimo na tome. Izaći ćemo sa projektom rekonstrukcije, to će biti prostori namenjeni mladima“, kazao je Vesić za Tanjug.

Tim objektima će se upravljati, kako je precizirao, u okviru Doma omladine.

 

[Lada]

Najavljeni 41. „Borini pozorišni dani” od 21. do 28. oktobra u Vranju​

Milica Sučević
12. jul 2021.


U Vranju od 21. do 28. oktobra održaće se 41. „Borini pozorišni dani” pod sloganom „Od Sofke do Nejre”. Na svečanom otvaranju 21. oktobra, kada se održava i Dan pozorišta, glumci vranjanskog pozorišta odigraće premijeru predstave „Okamenjeno more”, po tekstu Velimira Lukića, u režiji Stevana Bodrože. Ovom manifestacijom obeležiće se i 125 godina od igranja prve predstave u Vranju.

 

[Lada]

U takmičarskom delu festivala biće odigrane predstave: „Nečista krv”, Narodnog pozorišta iz Beograda, koju je režirao Milan Nešković; „Ana Karenjina”, u izvođenju glumaca Novosadskog pozorišta, a u režiji Dejana Projkovskog; „Pučina”, u režiji Egona Savina, a predstavu izvodi ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta; „Ivanovo samoubistvo”, Gradskog pozorišta iz Bijeljine, čiju režiju potpisuje David Alić.

Takođe, na festivalu će nastupati ansambl Ateljea 212 sa predstavom „64” u režiji Alise Stojanović, kao i predstava „Ako dugo gledaš u ponor” u režiji Zlatka Pakovića, u izvedbi glumaca Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru.

Izvan takmičarskog dela, poslednjeg dana festivala, biće odigrana predstava „Placebo” koju je režirala Isidora Goncić u izvođenju Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici.

Nagrade koje nose naziv po književniku Borisavu Stankoviću biće dodeljene u pet kategorija: za najbolju predstavu, za dramaturgiju, dramatizaciju ili adaptaciju, za najbolju mušku ulogu, za najbolju žensku ulogu, kao i nagrada publike koja će nositi ime „Radoslav Radivojević”, dugogodišnjem direktoru vranjskog pozorišta i osnivaču ovog festivala. Na festivalu će predsatve i glumce ocenjivati tročlani žiri, koga po pravilima, čini reditelj, teatrolog i glumac.

Foto:Jugpress

 

[Lada]

(Auto)seksizam kroz prizmu četiri srpske heroine​

Tara SeničićTeatar Vuk
12. jul 2021.

Premijera predstave „Zaboravljene” održana je 10. jula u Teatru „Vuk”, u okviru ovogodišnjeg BELEF-a. Predstava je nastala u koprodukciji Beo arta i Jugo scene, a režiju potpisuje Marija Milenković. U pitanju su priče četiri žene koje su ostavile značajan trag u srpskoj istoriji, a njihov rad je svojevremeno, ali i do danas zanemarivan ili zaboravljen. Živote Mileve Marić Ajnštajn, Jelene Lozanić Frotingam, Milunke Savić i Nadežde Petrović ispričale su nam Katarina Radivojević, Ana Franić, Sonja Kovačević i Vaja Dujović.

 

[Lada]

Kroz četiri odvojene priče, ove četiri žene se predstavljaju publici. Njihove biografije čuli smo već mnogo puta, ali upoznajemo se sa jednom novom dimenzijom njihovih života. U prvi plan se ne postavlja njihovo mesto na današnjim časovima istorije, već pogled ondašnje javnosti na njihove živote. Činjenice da žena ne želi da se uda, rodi decu, sluša svog supruga; već sebe vidi stvorenom za nauku, vojsku ili umetnost, u to vreme smatrane su krajnje skandaloznim – a taj stav mahom je poticao od drugih žena iz okoline. Otvara se pitanje autoseksizma, na koje ni danas nemamo adekvatan odgovor: „Da li je žena ženi vuk?” Takve generalizacije ostavila bih po strani, mada je ovaj fenomen zaista u neprijatnoj meri primetan u današnjem svetu, ali mi se čini da se o njemu malo govori kada se priča o srpskim heroinama kroz istoriju. Komad nosi ime „Zaboravljene”, ali to nije primarni problem ovih žena – one su, kako jedna replika glasi „upotrebiću najgori eufemizam – zabašurene žene.” Činjenica da im supruzi, majke, porodice, birokratija ili sistem nisu dozvoljavali da se probiju u svom vremenu direktno će uticati na to da se o ovim ženama i danas nedovoljno govori. Tim problemom bavi se drugi deo predstave, u kome će one nabrajati svoja veličanstvena dela za koja nikada nisu dobile adekvatan pomen. Za sam kraj, glumice se u potpunosti otvaraju prema publici, specifično ženama iz publike, apelujući na njih da nikada ne dozvole da budu skrajnute, marginalizovane, skrivene iza svega što im društvo nameće da moraju biti; ne bi li uspele da spreče da i njih zadesi sudbina „zaboravljenih”.

 

[Lada]

Demon i prorok
Demon i prorok nije samo sinteza dela ruske književnosti za zaluđenike. Ovo je predstava koja na nov način posmatra univerzalno pitanje porekla nadahnuća i njegovu povezanost sa demonskom silom, ali i istražuje dokle smo u našem vremenu spremni da idemo radi svojih ciljeva i ideja.

 

[Lada]

Šteta što je na izvođenju predstave Demon i prorok 20. maja bilo tako malo publike. Može biti da su se ljudi obeshrabrili videvši opis predstave, pa se uplašili da moraju da pročitaju ne samo neka kraća dela Puškina po čijim motivima je komad rađen, nego još da se bakću sa famoznim susretom Ivana sa đavolom u Braći Karamazovima Dostojevskog. A možda je i neki drugi razlog u pitanju, ko zna.

Ipak, i onaj ko nije upoznat sa stvaralaštvom pomenutih pisaca, ne treba da se ustručava da pogleda ovu predstavu, jer ona ne prestavlja samo sintezu dela ruske književnosti. Srž Demona i proroka je u traganju za odgovorom na univerzalno pitanje koje se tiče umetnosti, a to je – šta je ono što pokreće umetnika? Drama je zasnovana na Malim tragedijama Puškina, napisanim po uzoru na poznate sižee o Faustu i Mefistu, i Mocartu i Salijeriju. Pored toga, oslanja se na motive dve njegove pesme i na motiv susreta sa đavolom kod Dostojevskog. Puškinove pesme „Demon” i „Prorok” izabrane su zato što predstavljaju suprotstavljen prikaz univerzalne teme vezane za umetnost, a to je pitanje nadahnuća i njegovog izvora. Iako „tajanstveni posetilac” u pesmi „Demon” prezire svako nadahnuće, dok se u pesmi „Prorok” ono prikazuje kao dar s neba koji razlikuje umetnika od ostalih. Oba dela nas navode da se zapitamo da li je nadahnuće stvaraoca neizostavno povezano sa nezemaljskom ili čak demonskom silom. Upravo ta tema objedinjuje sve književne tekstove na kojima je predstava zasnovana, a nit koja ih povezuje je priča o Mocartu i Salijeriju.

Iz reči rediteljke, Miljane Ćosić, vidi se zašto je baš ova sižejna linija uzeta za osnovu predstave. Kod Puškina je Salijeri prikazan kao neostvareni umetnik koji vuče „na tehniku” i ljubomoran je na svog daleko uspešnijeg kolegu Mocarta, za kojeg misli da se olako odnosi prema umetnosti i sopstvenom talentu, te odlučuje da ga otruje. Ipak, u predstavi Demon i prorok rediteljka nije htela da predstavi Salijerija kao mediokritet. Ona je prikazala dvojicu ravnopravnih umetnika od kojih jedan ubija drugog i postavila pitanje idu li genijalnost i zločin zajedno. Pored toga, ideja je bila da se istraži „šta su sve otrovi i na koji način jedni druge trujemo”. Jedan od načina na koji je ovo prikazano je uobraženost i snishodljivost s kojom jedan lik pristupa drugom. Na taj način je univerzalna tema nadahnuća kao vrste prokletstva povezana sa današnjim vremenom, u kojem postavljamo pitanje dokle je umetnik spreman da ide radi odbrane svoje ideje i umetnosti uopšte.

Za prevod i adaptaciju teksta zaslužne su Dijana Karanović i Miljana Ćosić. Valja spomenuti da je ovo prvi put da je tekst male tragedije „Faust i Mefisto” preveden na srpski, i eto, baš za ovu predstavu. Scenografkinja i kostimografkinja je Minja Poljak, za scenski govor bila je zadužena Milica Janketić. Što se tiče muzike, imamo sve pohvale za Anu Bunjak i smelo ubacivanje ultramodernog remiksa Turskog marša koji je baš fino seo uz priču o Mocartu i Salijeriju. Iz postupka ubacivanja ovakve muzičke numere, kao i iz dizajna kostima, zasnovanog na kombinovanju svedenih komada moderne odeće sa širokim šarenim rukavima iz Mocartovog doba, vidi se težnja da se sinteza klasičnih tekstova i epoha u koje su smešteni sižei približi današnjem vremenu, a i da se čitavoj temi pristupi malo ležernije i ne-elitistički, jerbo nesnosni elitizam često prati rusku književnost i pozorište. Još jedan režijski postupak koji doprinosti atmosferi tokom gledanja ove predstave je upravo scena na kojoj se izvodi, mala sala koja stvara utisak prisnosti i gde je gledalište vrlo blizu glumcima, što upotpunjuje doživljaj.

Salijeri: Zalij, Mocarte, lakše će ti biti!
Izvor: ukvuk.org.rs
Demon i prorok je duo-drama gde Pavle Jerinić igra uloge Slavnog pesnika, Fausta i Salijerija, a Vuk Jovanović tumači uloge Improvizatora, Mefista, Mocarta i đavola. Priča kreće tako što se dotični Slavni pesnik prenemaže po krevetu, koji je zapravo sanduk i provlači se kroz celu predstavu. Ovo je važan scenografski detalj, jer se poigrava sa vezom između umetnosti i smrti, tj. stvaralaštvom koje postepeno uništava i izjeda stvaraoca. Naš Slavni pesnik kuka kako ga svi spopadaju, a jedino što donosi slava je da ga jure zaluđene cure sa spomenarima, a prijatelj muštra „svog malog” da mu čita njegove „osakaćene” stihove. Još je dobio nasledstvo od ujaka, teško njemu. Ali, tada mu dolazi čudni posetilac s egzotičnim naglaskom i predstavlja se kao improvizator. On se predstavlja kao Italijan, a za naše tržište mu naglasak malo vuče na crnogorski, što nije slučajno, jer je se zbog toga pojačava snishodljivost s kojom se prema njemu ophodi domaćin, u skladu sa starom forom – ja sam kul Beograđanin, a ovaj je neki dođoš. Slavni pesnik skeptično dopušta posetiocu da pokaže svoje umeće, i tu Improvizator, iliti Vuk Jovanović, recituje Puškinovog „Demona”.

Od ove scene predstava dobija na momente ozbiljniji i mračniji ton, koji je u skladu sa glavnom temom mističnog porekla nadahnuća umetnika. Upravo zbog ovakve tematike, u toku predstave kao da se nekoliko puta vrlo vešto odstupa od glavnog toka radnje i ubacuju neme i lucidne scene gde pesnik i njegov demon, kako to obično biva, prave pakt krvlju ili gde plešu uz pomenuti Turski marš. Ipak, kroz celu predstavu vidi se težnja razbijanja preterane napetosti i smanjenje ozbiljnosti teme – glumci ležerno izvode pojedine dijaloge, na primer onaj između Fausta i Mefista, a pored toga, održavaju i kontakt s publikom. Gledaoci se uključuju u predstavu tako što ispisuju na ceduljicama teme za Improvizatora kojeg je Slavni pesnik „širokogrudo” doveo na prijem kod svoje prijateljice kneginje i uvodi ga u krugove svojih poštovalaca. Ovo uključivanje gledalaca može se posmatrati kao težnja da se ukaže da se univerzalna tema tiče i publike i da se postigne da publika postane deo traganja za odgovorom na njeno osnovno pitanje.

A da prilegnemo u ovaj sandučić?
Izvor: ukvuk.org.rs
Posle igre ceduljicama, glumci govore dijalog Fausta i Mefista, da bi potom prešli na priču o Mocartu i Salijeriju i dotakli se razgovora između Ivana i đavola, gde se postavlja pitanje da li je demonska sila proizvod uobrazilje genijalnog uma, ili zaista postoji sama za sebe. Ipak, ovaj deo je samo usputni osvrt na još jedan pogled na temu zaposednutosti genija, pa se predstava vraća na svoju središnju nit, priču o Mocartu i Salijeriju. U završnoj sceni ubijeni Mocart i Salijeri ležu zajedno u onaj kovčeg koji je na početku služio Slavnom pesniku kao krevet za prenemaganje. Pre nego što se zatvore u kovčeg, prikazana je scena u kojoj se dva suparnika grle, a Mocart oprašta Salijeriju koji se kaje i koji nikako nije dostigao samoostvarenje time što je ubio drugog umetnika iz zavisti. To zajedničko spuštanje dva antipoda u isti mrtvački kovčeg ukazuje na to da čovek, kojom god da je silom nadahnut, na kraju ostaje samo čovek, i da surovost prema drugima ne dovodi do genijalnosti. Čovek može da stremi k, ali ne i da dostigne nešto što je izvan njegove prirode i mogućnosti. Iako ni posle ove predstave mozda nismo saznali koja je priroda tajanstvene sile koja pokreće umetnike, završna poruka je upravo u tome da je u pitanju sila koja je izvan nas, i da je ne treba želeti za sebe po cenu uništavanja drugog čoveka.

 

[Lada]

Članica Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“ Marija Jelić nastupila sa svetskim mecosopranom Elinom Garančom​

Na Letnjoj sceni Tašmajdan, 4. jula naša članica Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“, sopran Marija Jelić, nastupila je sa najboljom Karmen svih vremena Elinom Garančom.
Pred prepunim gledalištem, Marija Jelić rame uz rame sa svetski poznatim zvezdama pevala je Mikaelu, ulogu sa kojom je debitovala sa ansamblom Opere na sceni Narodnog pozorišta.
Ovo je bilo koncertno izvođenje opere Karmen, a Orkestrom SNP-a dirigivao je, takođe, svetski poznati maestro Karel Mek Čison.
U ulozi Don Hozea nastupio je tenor Džonatan Tetelman, a Toreador je bio bas-bariton Kostas Smoriginas.

Publika je ovacijama pozdravljala arije i duete svih ovih izuzetnih pevača.
Bio je to kulturni događaj za Beograd, a samo dva dana pre Beograda, ovo izvođenje Karmen mogla je da čuje publika u Ljubljani na otvaranju njihovog festivala.
Tokom pohađanja Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović", Marija Jelić je ostvarila mnoge uloge - nastupala je u „Figarovoj ženidbi“, „Koštani“, „Na uranku“, „Nabuku“, „Rigoletu“, „Karmen“, „Boemima“ kao i na mnogim koncertima.
Sa ponosom ističemo da naši mladi umetnici kao što je Marija Jelić prve korake prave u našem Operskom studiju i spremni su da svoju buduću karijeru grade i na svetski poznatim scenama.