Veštačka inteligencija i strah od promena: Šta nam 2.000 godina kineske istorije može reći o budućnosti

[Banovic_Strahinja]

Kratka verzija, autor: Peng Zhou

Tokom vrelog leta 18. godine nove ere, očajnički povici odjekivali su kineskim prostranstvima: „Nebo je osleplo!“ Hiljade izgladnelih seljaka, lica premazanih volovskom krvlju, marširale su ka raskošnim riznicama vladara dinastije Han.
Prema zapisu u drevnoj knjizi Han Šu, seljaci su nosili bambusove svitke, drevne „tvitove“ u kojima su optuživali birokrate da gomilaju žito dok njihova deca gladuju. Vođa pobune, Chong Fan, uzviknuo je: „Ispraznite pirinčane poljane!“
U roku od nekoliko nedelja, pobunjenici, poznati kao Crvene Obrve, srušili su lokalne režime, opljačkali žitnice i nakratko uzdrmali čvrstu hijerarhiju carstva.
Dinastija Han (202. p.n.e. – 220. n.e.) bila je jedna od najnaprednijih civilizacija svog vremena, pored Rimskog carstva. Poboljšanja u poljoprivrednim alatima omogućila su rekordne žetve, ali umesto da poboljšaju položaj seljaka, dovela su do jačanja agrarne elite i rastuće birokratije. Ubrzo su zvaničnici zarađivali 30 puta više od onih koji su obrađivali zemlju.

Kada bi suše pogodile zemlju, seljaci su gladovali, dok su elite carstva Han održavale svoj luksuz. Kako kaže poznata pesma iz kasnije dinastije Tang: „Dok se meso i vino rasipaju iza grimiznih kapija, kosti smrznutih mrtvih leže kraj puta.“
Dva milenijuma kasnije, tehnologija i njena uloga u povećanju nejednakosti ostaju ključna društvena i politička pitanja. Panika izazvana tehnologijom vođenom veštačkom inteligencijom – dodatno pojačana potezima administracije Donalda Trampa u SAD-u – donosi osećaj da se svet preokrenuo. Nova tehnologija ruši stare sigurnosti, dok populistički pokreti rasparčavaju politički konsenzus.
Ipak, dok stojimo pred ovim tehnološkim ponorom, istorija šapuće: „Smiri se. Već si bio ovde.“

Veza između tehnologije i nejednakosti

Tehnologija je „varalica“ čovečanstva za oslobađanje od oskudice. Gvozdeni plug dinastije Han nije samo obradivao zemlju – udvostručio je prinose, obogatio zemljoposednike i povećao poreske prihode careva, dok su seljaci ostajali sve dalje iza. Slično tome, britanska parna mašina nije samo prela pamuk – stvorila je barone uglja i radničke sirotinjske četvrti. Danas, veštačka inteligencija ne samo da automatizuje zadatke – ona gradi tehnološke imperije vredne trilione dolara, dok istovremeno ukida mnoštvo rutinskih poslova.

Tehnologija povećava produktivnost time što omogućava više uz manje resursa. Tokom vekova, ti dobici se akumuliraju, povećavajući ekonomski učinak, prihode i životni vek. Međutim, svaka inovacija menja odnose moći – određuje ko će se obogatiti, a ko će ostati na margini.

Austrijski ekonomista Jozef Šumpeter upozorio je tokom Drugog svetskog rata da tehnološki napredak nije blagi talas koji podiže sve čamce, već više nalik cunamiju koji jedne potapa, dok druge izbacuje na zlatne obale – u procesu koji je nazvao „kreativnom destrukcijom“.
Deset godina kasnije, američki ekonomista ruskog porekla Simon Kuznets predložio je „izvrnutu U krivu nejednakosti“, poznatu kao Kuznetsova kriva. Ona je decenijama pružala utešan narativ građanima demokratskih zemalja – nejednakost je bila neizbežna, ali privremena cena tehnološkog napretka i ekonomskog rasta.

Međutim, poslednjih godina ova analiza je ozbiljno dovedena u pitanje. Najistaknutiji kritičar, francuski ekonomista Tomas Piketty, tvrdio je 2013. godine da je Kuznets bio zaveden istorijskom slučajnošću. Pad nejednakosti posle rata nije bio opšti zakon kapitalizma, već rezultat izuzetnih događaja: dva svetska rata, ekonomske depresije i velikih političkih reformi.
Piketty je upozorio da u normalnim vremenima kapitalističke sile obično nastavljaju da povećavaju bogatstvo najbogatijih, gurajući nejednakost sve više – osim ako se ne obuzdaju agresivnom redistribucijom.
Ko je bio u pravu? I kako to utiče na budućnost u eri industrijske revolucije vođene veštačkom inteligencijom? Zapravo, i Kuznets i Piketty su proučavali relativno kratke periode moderne istorije. Kina, sa svojom dugom istorijom, kulturnom stabilnošću i etničkom homogenosti, pruža jedinstvenu priliku da se prati razvoj rasta i nejednakosti tokom mnogo dužeg vremenskog perioda.

Za razliku od drugih drevnih civilizacija, poput Egipćana i Maja, Kina je više od 5.000 godina očuvala jedinstven identitet i jedinstven jezik, omogućavajući savremenim istraživačima da prate ekonomske zapise stare hiljadama godina.

Zajedno sa kolegama Qiang Wu i Guangyu Tongom, autor je istraživao tehnološki napredak i nejednakost plata u carskoj Kini tokom 2.000 godina – sve do perioda pre rođenja Isusa – u pokušaju da pomiri ideje Kuznetsa i Piketija.
Za to su pretraženi izuzetno detaljni dinastički arhivi Kine, uključujući Knjigu Hana (AD 111) i Tang Huiyao (AD 961), u kojima su pedantni pisari beležili plate zvaničnika različitih rangova.
Istraživanje je otkrilo ključne faktore – dobre i loše, korumpirane i nesebične – koji su najviše uticali na uspon i pad nejednakosti u Kini tokom poslednja dva milenijuma.

Kineski ciklusi rasta i nejednakosti

Jedan od ključnih izazova u proceni nejednakosti plata kroz hiljade godina jeste to što su ljudi u različitim periodima bili plaćeni u različitim oblicima – od žita, svile i srebra do usluga radnika.
Knjiga Hana beleži da je „godišnja plata jednog guvernera u žitu mogla da napuni 20 volovskih kola“. Drugi zapis opisuje kako je zvaničnik srednjeg ranga u dinastiji Han dobijao deset sluga čiji je jedini zadatak bio da poliraju njegovo svečano oklopno odelo. Zvaničnici dinastije Ming primali su poklone u srebru kako bi dopunili svoje skromne plate, dok su elite dinastije Ćing skrivale bogatstvo kroz kupovinu zemlje.

Da bismo omogućili poređenje kroz dva milenijuma, osmislili smo „pirinčani standard“ – sličan zlatnom standardu koji je bio osnova međunarodnog monetarnog sistema od 1870-ih. Pirinač nije samo osnovna hrana kineske ishrane, već je i stabilna ekonomska mera vekovima unazad.
Iako se uzgajanje pirinča počelo širiti oko 7.000. godine p.n.e. u plodnim močvarama reke Jangce, tek za vreme dinastije Han pirinač je postao srž kineskog života. Seljaci su se molili „Božanskom Farmeru“ za bogate žetve, dok su carevi izvodili svečane rituale oranja kako bi obezbedili kosmičku harmoniju.
Koristeći istorijske cenovne zapise, svaku zabeleženu platu – bilo da je isplaćena u svili, srebru, zakupnini ili radnoj snazi – konvertovali smo u njen ekvivalent u pirinču. Na taj način smo mogli da uporedimo „stvarne pirinčane plate“ dve kategorije ljudi – „zvaničnike“ i „seljake“ (uključujući farmere) – kako bismo pratili nivoe nejednakosti kroz dva milenijuma, počevši od dinastije Han 202. godine p.n.e.


Ovaj odnos prikazuje koliko puta „stvarna pirinčana plata“ prosečnog zvaničnika premašuje platu prosečnog seljaka, dajući uvid u promene nivoa nejednakosti tokom dva milenijuma:

Crna linija grafikona opisuje natezanje između rasta i nejednakosti u protekla dva milenijuma. Otkrili smo da u svakoj velikoj dinastiji postoje četiri ključna faktora koji utiču na nivoe nejednakosti u Kini: tehnologija (T), institucije (I), politika (P) i društvene norme (S).

 

[Banovic_Strahinja]

1. Tehnologija izaziva eksploziju rasta i nejednakosti

Tokom dinastije Han, nove tehnike obrade gvožđa dovele su do boljih plugova i alata za navodnjavanje. Obilne žetve omogućile su širenje kineskog carstva, kako teritorijalno, tako i demografski. Međutim, najveću korist od tehnološkog napretka imale su društvene elite – zemljoposednici su prisvajali plodne njive, birokrate sticale privilegije, dok su obični seljaci jedva videli nagradu za svoj trud. Carstvo je postajalo sve bogatije, ali se i jaz između visokih zvaničnika i seljačke većine produbljivao.

Čak i kada je dinastija Han pala oko 220. godine nove ere, porast platne nejednakosti se jedva usporio. Do vremena dinastije Tang (618–907), Kina je uživala u zlatnom dobu, zahvaljujući trgovini na Putu svile i dvema ključnim tehnološkim inovacijama: štampanju blokovima i unapređenoj proizvodnji čelika.

Štampanje blokovima omogućilo je masovnu proizvodnju knjiga – budističkih tekstova, vodiča za carske ispite i zbirki poezije – što je ubrzalo širenje pismenosti i standardizovalo administraciju. Takođe je podstaklo dinamično tržište knjiga.
Istovremeno, unapređena proizvodnja čelika poboljšala je poljoprivredne alate, oružje i građevinske materijale, smanjujući troškove i povećavajući produktivnost. Sa sve pismenijim stanovništvom i obiljem kvalitetnih metalnih proizvoda, kineska ekonomija dostigla je nove vrhunce. Kosmopolitska prestonica Chang’an bila je poznata po egzotičnim pijacama, raskošnim hramovima i mnoštvu stranih trgovaca koji su uživali u prosperitetu dinastije Tang.
Iako je dinastija Tang označila vrhunac nejednakosti u kineskoj istoriji, naredne dinastije su se i dalje suočavale sa istim ključnim izazovom: kako ostvariti ekonomski rast, a da privilegovana – i sve korumpiranija – birokratska klasa ne gurne ostatak društva u propast?


2. Institucije usporavaju porast nejednakosti
Tokom dva milenijuma, određene institucije igrale su ključnu ulogu u stabilizaciji carstva nakon svakog perioda rasta. Kako bi se ublažile tenzije između careva, zvaničnika i seljaka, tokom dinastije Sui (581–618) uvedeni su carski ispiti „Ke Ju“. Do vremena dinastije Song (960–1279), koja je nasledila Tang, ovi ispiti postali su dominantan faktor u društvu.

Njihov cilj bio je smanjenje nejednakosti kroz promociju društvene mobilnosti – obični građani su dobili priliku da se uspinju na društvenoj lestvici postizanjem visokih rezultata. To je podstaklo konkurenciju među zvaničnicima i ojačalo autoritet careva nad njima u kasnijim dinastijama. Kao rezultat, plate zvaničnika su opale, a platna nejednakost se smanjila kako je njihova pregovaračka moć slabila.
Međutim, svaki uspon nove dinastije bio je praćen širenjem birokratije, što je dovelo do neefikasnosti, nepotizma i korupcije. Vremenom su se koruptivne prakse ukorenile, narušavajući poverenje u zvanične institucije i produbljujući nejednakost plata – mnogi zvaničnici naplaćivali su neformalne takse ili primali mito kako bi održali svoj životni standard.
Tako, dok su određene institucije uspevale da privremeno uspore rast nejednakosti, obično je bio potreban snažan – i ponekad destruktivan – faktor da bi se ona zaista smanjila.

3. Političke borbe i spoljni ratovi smanjuju nejednakost
Tokom gotovo svake velike kineske dinastije, nagli porast nejednakosti izazivao je duboke tenzije – ne samo između viših i nižih slojeva društva, već i između cara i njegovih zvaničnika.

Ove tenzije dodatno su se pojačavale spoljnim sukobima, jer su dinastije neprestano vodile ratove radi daljeg širenja. Tokom tri veka vladavine dinastije Tang, Kina je bila upletena u sukobe poput Istočno-turkijskog rata (626. n.e.), rata između Baekje, Goguryeo i Sille (666. n.e.) i bitke kod Talasa protiv Arapa (751. n.e.).
Sve veći vojni troškovi iscrpili su carske finansije, što je dovelo do smanjenja plata vojnicima i povećanja poreza za seljake – izazivajući nezadovoljstvo koje je povremeno eskaliralo u ustanke. U očajničkom pokušaju da očuva stabilnost, carski dvor dodatno je smanjivao plate zvaničnicima i uskraćivao njihove birokratske privilegije.

Rezultat? Nejednakost je naglo opadala tokom perioda ratova i pobuna – ali zajedno s njom nestajala je i stabilnost. Glad je harala, granične garnizone zahvatila je pobuna, a decenijama su vojni lideri komadali teritorije dok se carska vlast mučila da opstane.
Dakle, smanjenje razlike u platama nije dovelo do srećnijeg i stabilnijeg društva. Naprotiv, odražavalo je činjenicu da su svi – bogati i siromašni – bili pogođeni haosom. Tokom poslednje carske dinastije, dinastije Ćing, krajem 17. veka, stvarni BDP po glavi stanovnika pao je na nivoe koji su poslednji put viđeni na početku dinastije Han, pre 2.000 godina.

4. Društvene norme naglašavaju harmoniju, čuvaju privilegije
Jedan od ključnih faktora koji su oblikovali uspon i pad nejednakosti kroz kineske dinastije bile su zajedničke društvene norme i očekivanja unutar svakog perioda.

Upadljiv primer toga su društvena pravila zasnovana na filozofiji neokonfucijanizma, koja je nastala tokom dinastije Song krajem prvog milenijuma – perioda koji se ponekad opisuje kao kineska verzija renesanse. Ova filozofija je kombinovala moralnu doktrinu klasičnog konfucijanizma, koju je utemeljio filozof i politički teoretičar Konfucije tokom dinastije Zhou (1046–256 p.n.e.), sa metafizičkim elementima budizma i taoizma.

Neokonfucijanizam je naglašavao društvenu harmoniju, hijerarhijski poredak i lične vrline – vrednosti koje su jačale imperijalnu vlast i birokratsku disciplinu. Ne iznenađuje što su ga carevi brzo prihvatili kako bi učvrstili kontrolu nad svojim narodom, te je postao dominantna škola mišljenja u dinastijama Ming i Ćing.

Međutim, neokonfucijanizam se pokazao kao mač sa dve oštrice. Lokalna aristokratija je iskoristila njegovu moralnu doktrinu za učvršćivanje sopstvene moći. Vođe klanova osnivali su konfucijanske škole i izvodili složene obrede predaka, predstavljajući se kao čuvari tradicije.
Vremenom su ove društvene norme postale krute. Ono što je nekada podsticalo stabilnost i legitimitet, pretvorilo se u dogmu pogodnu za očuvanje privilegija, a ne za vođenje reformi. Ideali neokonfucijanizma evoluirali su u zaštitni štit u korist utvrđenih elita. Kada su nastupili periodi krize, nisu pružili otpornost.

Poslednja dinastija
Poslednja kineska carska dinastija, Ćing, srušila se pod teretom brojnih ustanaka, kako iznutra, tako i spolja. Iako je tokom 18. veka ostvarila značajan ekonomski rast zahvaljujući poljoprivrednim inovacijama, demografskoj ekspanziji i globalnoj trgovini čajem i porcelanom, nivo nejednakosti je eksplodirao, delom zbog rasprostranjene korupcije.
Zloglasni zvaničnik Hešen, koji se smatra najkorumpiranijom figurom dinastije Ćing, stekao je lično bogatstvo veće od celokupnog godišnjeg prihoda carstva – prema nekim procenama, ono je dostizalo 1,1 milijardu srebrnih taela, što je ekvivalentno oko 270 milijardi američkih dolara.

Carske institucije nisu uspele da obuzdaju rast nejednakosti i moralnog propadanja koje je rast Ćinga u početku prikrivao. Mehanizmi koji su nekada podsticali prosperitet – tehnološki napredak, centralizovana birokratija i konfucijanska moralna doktrina – vremenom su postali kruti, služeći više očuvanju moći nego prilagođavanju reformama.
Kada su prirodne katastrofe i strane invazije pogodile zemlju, sistem nije bio sposoban da odgovori. Pad carstva postao je neizbežan – ovoga puta nije bilo revolucionarne tehnologije koja bi omogućila uspon nove dinastije, niti novih društvenih ideala ili osveženih institucija koje bi oživile imperijalni model. Dok su strane sile nastavljale tehnološki napredak, kineski imperijalni sistem urušio se pod sopstvenom težinom. Era careva bila je završena.

Svet se promenio. Dok je Kina ulazila u dva veka tehnološke stagnacije, ekonomske nazadnosti i političkog poniženja od strane Velike Britanije i Japana, druge zemlje, predvođene prvo Britanijom, a zatim Sjedinjenim Američkim Državama, koristile su nove tehnološke revolucije za izgradnju svojih globalnih imperija.
U modernim imperijama ponavljaju se isti ključni faktori koji oblikuju cikluse rasta i nejednakosti – tehnologija, institucije, politika i društvene norme – ali sada se odvijaju mnogo brže. Kako se često kaže: istorija se ne ponavlja, ali se često rimuje.

 

[Banovic_Strahinja]

Rule Britannia

Dok je nejednakost u carskoj Kini bila ispisana pirinčem i pobunama, britanska industrijska revolucija oblikovana je parom i štrajkovima. U „paklenim mlinovima“ Lankašira, parne mašine i mehanizovani razboji stvorili su industrijalce čija su bogatstva nadmašila čak i pojedine male države.

Društveni analitičar Endru Jur izjavio je 1835. godine: „Mašine su glavni agent civilizacije.“ Ipak, tokom mnogih decenija, parne mašine, preljačke sprave i železnice nesrazmerno su obogatile novu industrijsku klasu – slično kao u dinastiji Han u Kini pre 2.000 godina. Radnici su, s druge strane, udisali čađ, živeli u sirotinjskim četvrtima i pokrenuli prvi simbolični protest u Evropi kada su Luditi 1811. godine počeli da uništavaju razboje.

Tokom 19. veka, najbogatijih 1% Britanaca kontrolisalo je čak 70% nacionalnog bogatstva, dok su radnici provodili 16 sati dnevno u fabrikama. U gradovima poput Mančestera, deca su radila za sitne nadnice, dok su industrijalci gradili raskošne palate.
Međutim, kako je nejednakost dostigla vrhunac, otpor je počeo da raste. Formirani su sindikati (legalizovani 1824. godine) kako bi se izborili za pravedne plate. Zakoni o fabrikama (1833–1878) zabranili su dečiji rad i ograničili radno vreme.

Iako je vlast pokušala da suzbije ustanke, nemiri poput Šving pobuna 1830. godine i Opšti štrajk 1842. otkrili su duboke društvene i ekonomske nejednakosti. Do 1900. godine, dečiji rad je zabranjen, a uvedene su penzije. Radnički predstavnički komitet (kasnije Laburistička partija) založio se za zakonodavstvo koje bi direktno štitilo interese radnika, podsećajući na kineske carske ispite koji su omogućavali društvenu mobilnost.

Postepeno, radnička klasa je počela da beleži poboljšanja – realne zarade najsiromašnijih radnika su rasle u drugoj polovini 19. veka, kako je masovna proizvodnja smanjila troškove robe, a širenje fabrika pružilo sigurnije zaposlenje od poljoprivredne egzistencije.
Zatim su dva svetska rata urušila britansku elitu – Blitc nije pravio razliku između bogatih i siromašnih četvrti. Po povratku mira, Beveridgeov izveštaj postavio je temelje socijalne države: NHS, socijalno stanovanje i penzioni sistem.

Nejednakost prihoda se naglo smanjila – udeo najbogatijih 1% pao je sa 70% na 15% do 1979. godine. Dok se u Kini nejednakost smanjila padom dinastija, u Britaniji je njen pad usledio kroz destrukciju ratova, progresivno oporezivanje i široke socijalne reforme.

Udeo u bogatstvu 1% najbogatijih u Britaniji:

Od 1980-ih godina, nejednakost u Britaniji ponovo je počela da raste. Ovaj novi ciklus nejednakosti poklopio se sa još jednom tehnološkom revolucijom – pojavom personalnih računara i informacionih tehnologija koje su iz temelja promenile način stvaranja i distribucije bogatstva.

Ovo doba ubrzano je deregularizacijom, deindustrijalizacijom i privatizacijom – politikama povezanim sa bivšom premijerkom Margaret Tačer, koje su favorizovale kapital u odnosu na radnu snagu. Sindikati su oslabljeni, porezi na najbogatije su smanjeni, a finansijska tržišta su oslobođena kontrola. Danas, najbogatijih 1% odraslih u Velikoj Britaniji poseduje više od 20% ukupnog bogatstva zemlje.
Britanija se trenutno suočava sa najgorim aspektima obe krajnosti – niskim ekonomskim rastom i sve većom nejednakošću. Ipak, obnova je još uvek moguća. Trenutna britanska vlada obećala je da će pojednostaviti regulacije i iskoristiti veštačku inteligenciju kako bi podstakla novi rast – pod uslovom da se to kombinuje sa ozbiljnim ulaganjima u obrazovanje, modernu infrastrukturu i inkluzivne institucije koje bi koristile svim radnicima.

Istovremeno, istorija podseća da tehnologija nije univerzalno rešenje, već samo alat. Održiva prosperitetnost dolazi samo kada se institucionalne reforme i društvene vrednosti razvijaju u skladu sa inovacijama.

 

[Banovic_Strahinja]

Dok su kineski ciklusi rasta i nejednakosti trajali milenijumima, a britanski vekovima, američka priča odvija se ubrzano – u ciklusima koji traju tek nekoliko decenija. Početkom 20. veka, talasi tehnoloških inovacija dramatično su produbili jaz između bogatih i siromašnih.
Do 1929. godine, dok je svet bio na ivici Velike depresije, Džon D. Rokfeler stekao je ogromno bogatstvo – procenjeno na oko 1,5% celokupnog američkog BDP-a. Novine su ga nazvale prvim svetskim milijarderom. Njegovo bogatstvo poticalo je prvenstveno iz pionirskih naftnih i petrohemijskih poduhvata, uključujući Standard Oil, koji je dominirao rafinacijom nafte u eri kada su automobili i mehanizovani transport bili u usponu.

Ipak, period neviđenog bogatstva za nekolicinu magnata poklopio se sa velikim neravnotežama u američkoj ekonomiji. „Burne dvadesete“ podstakle su potrošačku kulturu i špekulacije na berzi, ali su plate mnogih radnika zaostajale za vrtoglavo rastućim korporativnim profitima. Do 1929. godine, najbogatijih 1% Amerikanaca posedovalo je više od trećine nacionalnog prihoda, što je stvorilo izuzetno nestabilnu osnovu prosperiteta.

Kada je američka berza krahirala u oktobru 1929, sistem je pokazao svoju ranjivost – milioni građana, bez ikakvih rezervi i zaštite, našli su se u trenutnoj nevolji, što je pokrenulo Veliku depresiju. Redovi za hranu su se protezali kroz gradske ulice, a banke su propadale pod talasima povlačenja sredstava koje nisu mogle da podmire.

U odgovoru na krizu, predsednik Frenklin D. Ruzvelt predstavio je Novi dogovor, koji je oblikovao američke institucije. Uvedena su osiguranja od nezaposlenosti, minimalne plate i javni radni programi za podršku radnicima, dok su progresivni porezi – sa najvišim stopama koje su prelazile 90% tokom Drugog svetskog rata – pomogli da se obuzda nejednakost. Ruzvelt je izjavio: „Test našeg napretka nije da dodamo više onima koji već imaju mnogo – već da obezbedimo dovoljno za one koji imaju premalo.“

Za razliku od Britanije, Drugi svetski rat imao je ujednačavajući efekat na Ameriku, generišući milione radnih mesta i uključujući žene i manjine u industrije iz kojih su dugo bili isključeni. Nakon 1945, GI zakon proširio je obrazovne i stambene mogućnosti za veterane, doprinoseći formiranju snažne srednje klase. Iako pristup nije bio ravnopravan, posebno na rasnoj osnovi, era je označila preokret ka normi da prosperitet treba da bude deljen.
Istovremeno, pokreti sa društvenog dna, predvođeni figurama poput Martina Lutera Kinga Jr., oblikovali su nove društvene norme o pravdi. King je upozoravao: „San koji se odlaže je san koji se negira“ i pokrenuo Kampanju za siromašne, zahtevajući radna mesta, zdravstvenu zaštitu i stanovanje za sve Amerikance. Ovaj period smanjenja nejednakosti nazvan je Velika kompresija – ali nije potrajao.


Naftne krize 1970-ih označile su kraj prethodnog ciklusa nejednakosti, dok je naredni ciklus započeo punom ekspanzijom treće industrijske revolucije, pokretane računarima, digitalnim mrežama i informacionim tehnologijama.


Kako je digitalizacija transformisala poslovne modele i tržište rada, bogatstvo je počelo da teče ka onima koji su posedovali algoritme, patente i platforme – umesto onih koji su upravljali mašinama. Tehnološki preduzetnici i finansijeri sa Vol strita postali su novi oligarsi. Akcije kompanija zamenile su plate kao merilo uspeha, a kapital je sve više nagrađivan u odnosu na rad.


Do 2000-ih godina, udeo bogatstva najbogatijih 1% Amerikanaca popeo se na 30%. Jaz između elite i radničke većine rastao je sa svakom berzanskom emisijom, premijom hedž fonda i kvartalnim izveštajem fokusiranim na povrat investicija za akcionare.

Međutim, ovo nije bio samo tržišni fenomen – bio je institucionalno oblikovan. Osamdesete su označile početak ere Reaganomije, zasnovane na neoliberalnom uverenju da „vlada nije rešenje našeg problema; vlada je problem“. Ova politika donela je smanjenje poreza za visoke prihode, zaštitu kapitalnih dobitaka i slabljenje radničkih sindikata.

Deregulacija je dala Vol stritu slobodu za inovacije i špekulacije, dok su javna ulaganja u stanovanje, zdravstvo i obrazovanje smanjena. Posledice su kulminirale 2008. godine, kada je američko tržište nekretnina propalo, a finansijski sistem se urušio.

Globalna finansijska kriza otkrila je krhkost ekonomije zasnovane na kreditnim mehurima i koncentrisanom riziku. Milioni ljudi izgubili su domove i poslove, dok su banke spašene javnim novcem. Ova kriza postala je ekonomska prekretnica i moralna opomena – dokaz da su decenije tržišne politike stvorile sistem koji privatizuje dobitke, a socijalizuje gubitke.

Nejednakost, dugo prisutna u pozadini, postala je očigledna i neizbežna crta američkog života – i takva je ostala do danas.

Udeo u bogatstvu i prihodu od najbogatijih 1% u SAD:

Iako grafikon pokazuje da je nejednakost u Americi stagnirala od finansijske krize 2008. godine, malo je dokaza da je zapravo opala. Kratkoročno, carine Donalda Trampa verovatno neće značajno doprineti ekonomskom rastu, dok njegovi niski porezi neće pomoći povećanju prihoda radničke klase.
Priča o „američkom veku“ odigrava se kao ubrzana sekvenca tehnoloških revolucija – od transporta i proizvodnje do interneta, a sada i veštačke inteligencije – koje se smenjuju pre nego što institucije, politika ili društvene norme stignu da se prilagode.
Zato ovo nije prekinut ciklus, već zakasneo ciklus. Poput točka koji se nikada ne završi u potpunosti, nejednakost raste, reforme zapinju – i počinje novi talas preokreta.

Naša nejednaka AI budućnost?


Kao i svaka tehnološka eksplozija, veštačka inteligencija ima dve strane medalje. Slično birokratama dinastije Tang koje su monopolizovale žito, današnji tehnološki giganti kontrolišu podatke, algoritme i računske resurse. Konsultantska firma McKinsey predviđa da bi algoritmi mogli automatizovati 30% poslova do 2030. godine – od vozača kamiona do radiologa.


Ipak, AI donosi i demokratizaciju: ChatGPT pomaže učenicima u Africi, dok otvoreni modeli poput DeepSeek-a omogućavaju startupima širom sveta da izazovu tehnološku dominaciju Silicijumske doline.

Uspon AI nije samo tehnološka revolucija – već i političko bojno polje. Imperije iz prošlosti padale su kada su elite monopolizovale moć, a današnje borbe oko AI odražavaju iste rizike. Hoće li postati alat za kolektivni napredak, poput britanske socijalne države nakon Drugog svetskog rata? Ili oruđe kontrole, nalik birokratama dinastije Han koje su gomilale žito?

Odgovor zavisi od toga ko pobedi u ovim političkim borbama. U Britaniji 19. veka, vlasnici fabrika podmićivali su poslanike kako bi blokirali zakone protiv dečjeg rada. Danas, veliki tehnološki igrači ulažu milijarde u lobiranje kako bi oslabili regulaciju AI.

Istovremeno, pokreti poput Algorithmic Justice League zahtevaju zabranu upotrebe prepoznavanja lica u policiji, nalik Luditima koji su uništavali razboje – ne zbog tehnofobije, već u znak protesta protiv eksploatacije. Ključno pitanje nije da li će AI biti regulisan, već ko će pisati pravila – korporativni lobisti ili građanski pokreti?

Prava pretnja nikada nije bila sama tehnologija, već koncentracija njenih plodova u rukama nekolicine. Kada elite monopolizuju bogatstvo stvoreno tehnologijom, društvene pukotine postaju nepremostive – kao što je bilo pre više od 2.000 godina, kada su Crvene Obrve marširale protiv monopolizacije poljoprivrede u Kini.

Biti čovek znači rasti – i inovirati. Tehnološki napredak povećava nejednakost brže nego prihode, ali način na koji društvo reaguje zavisi od kolektivne akcije. Inicijative poput „Responsible AI“ i „Data for All“ redefinišu digitalnu etiku kao građansko pravo, slično kao što je pokret Occupy Wall Street razotkrio ekonomske nejednakosti. Čak i mimovi – poput TikTok skečeva koji kritikuju pristrasnost AI-a – oblikuju javno mišljenje.
Ne postoji jednostavan put između rasta i nejednakosti. Ali istorija pokazuje da naša AI budućnost nije unapred određena kodom – već je, kao i uvek, pišemo mi.

 

[salko dinamitas]

Kratka verzija, autor: Peng Zhou

Tokom vrelog leta 18. godine nove ere, očajnički povici odjekivali su kineskim prostranstvima: „Nebo je osleplo!“ Hiljade izgladnelih seljaka, lica premazanih volovskom krvlju, marširale su ka raskošnim riznicama vladara dinastije Han.
Prema zapisu u drevnoj knjizi Han Šu, seljaci su nosili bambusove svitke, drevne „tvitove“ u kojima su optuživali birokrate da gomilaju žito dok njihova deca gladuju. Vođa pobune, Chong Fan, uzviknuo je: „Ispraznite pirinčane poljane!“
U roku od nekoliko nedelja, pobunjenici, poznati kao Crvene Obrve, srušili su lokalne režime, opljačkali žitnice i nakratko uzdrmali čvrstu hijerarhiju carstva.
Dinastija Han (202. p.n.e. – 220. n.e.) bila je jedna od najnaprednijih civilizacija svog vremena, pored Rimskog carstva. Poboljšanja u poljoprivrednim alatima omogućila su rekordne žetve, ali umesto da poboljšaju položaj seljaka, dovela su do jačanja agrarne elite i rastuće birokratije. Ubrzo su zvaničnici zarađivali 30 puta više od onih koji su obrađivali zemlju.

Kada bi suše pogodile zemlju, seljaci su gladovali, dok su elite carstva Han održavale svoj luksuz. Kako kaže poznata pesma iz kasnije dinastije Tang: „Dok se meso i vino rasipaju iza grimiznih kapija, kosti smrznutih mrtvih leže kraj puta.“
Dva milenijuma kasnije, tehnologija i njena uloga u povećanju nejednakosti ostaju ključna društvena i politička pitanja. Panika izazvana tehnologijom vođenom veštačkom inteligencijom – dodatno pojačana potezima administracije Donalda Trampa u SAD-u – donosi osećaj da se svet preokrenuo. Nova tehnologija ruši stare sigurnosti, dok populistički pokreti rasparčavaju politički konsenzus.
Ipak, dok stojimo pred ovim tehnološkim ponorom, istorija šapuće: „Smiri se. Već si bio ovde.“

Veza između tehnologije i nejednakosti

Tehnologija je „varalica“ čovečanstva za oslobađanje od oskudice. Gvozdeni plug dinastije Han nije samo obradivao zemlju – udvostručio je prinose, obogatio zemljoposednike i povećao poreske prihode careva, dok su seljaci ostajali sve dalje iza. Slično tome, britanska parna mašina nije samo prela pamuk – stvorila je barone uglja i radničke sirotinjske četvrti. Danas, veštačka inteligencija ne samo da automatizuje zadatke – ona gradi tehnološke imperije vredne trilione dolara, dok istovremeno ukida mnoštvo rutinskih poslova.

Tehnologija povećava produktivnost time što omogućava više uz manje resursa. Tokom vekova, ti dobici se akumuliraju, povećavajući ekonomski učinak, prihode i životni vek. Međutim, svaka inovacija menja odnose moći – određuje ko će se obogatiti, a ko će ostati na margini.

Austrijski ekonomista Jozef Šumpeter upozorio je tokom Drugog svetskog rata da tehnološki napredak nije blagi talas koji podiže sve čamce, već više nalik cunamiju koji jedne potapa, dok druge izbacuje na zlatne obale – u procesu koji je nazvao „kreativnom destrukcijom“.
Deset godina kasnije, američki ekonomista ruskog porekla Simon Kuznets predložio je „izvrnutu U krivu nejednakosti“, poznatu kao Kuznetsova kriva. Ona je decenijama pružala utešan narativ građanima demokratskih zemalja – nejednakost je bila neizbežna, ali privremena cena tehnološkog napretka i ekonomskog rasta.

Međutim, poslednjih godina ova analiza je ozbiljno dovedena u pitanje. Najistaknutiji kritičar, francuski ekonomista Tomas Piketty, tvrdio je 2013. godine da je Kuznets bio zaveden istorijskom slučajnošću. Pad nejednakosti posle rata nije bio opšti zakon kapitalizma, već rezultat izuzetnih događaja: dva svetska rata, ekonomske depresije i velikih političkih reformi.
Piketty je upozorio da u normalnim vremenima kapitalističke sile obično nastavljaju da povećavaju bogatstvo najbogatijih, gurajući nejednakost sve više – osim ako se ne obuzdaju agresivnom redistribucijom.
Ko je bio u pravu? I kako to utiče na budućnost u eri industrijske revolucije vođene veštačkom inteligencijom? Zapravo, i Kuznets i Piketty su proučavali relativno kratke periode moderne istorije. Kina, sa svojom dugom istorijom, kulturnom stabilnošću i etničkom homogenosti, pruža jedinstvenu priliku da se prati razvoj rasta i nejednakosti tokom mnogo dužeg vremenskog perioda.

Za razliku od drugih drevnih civilizacija, poput Egipćana i Maja, Kina je više od 5.000 godina očuvala jedinstven identitet i jedinstven jezik, omogućavajući savremenim istraživačima da prate ekonomske zapise stare hiljadama godina.

Zajedno sa kolegama Qiang Wu i Guangyu Tongom, autor je istraživao tehnološki napredak i nejednakost plata u carskoj Kini tokom 2.000 godina – sve do perioda pre rođenja Isusa – u pokušaju da pomiri ideje Kuznetsa i Piketija.
Za to su pretraženi izuzetno detaljni dinastički arhivi Kine, uključujući Knjigu Hana (AD 111) i Tang Huiyao (AD 961), u kojima su pedantni pisari beležili plate zvaničnika različitih rangova.
Istraživanje je otkrilo ključne faktore – dobre i loše, korumpirane i nesebične – koji su najviše uticali na uspon i pad nejednakosti u Kini tokom poslednja dva milenijuma.

Kineski ciklusi rasta i nejednakosti

Jedan od ključnih izazova u proceni nejednakosti plata kroz hiljade godina jeste to što su ljudi u različitim periodima bili plaćeni u različitim oblicima – od žita, svile i srebra do usluga radnika.
Knjiga Hana beleži da je „godišnja plata jednog guvernera u žitu mogla da napuni 20 volovskih kola“. Drugi zapis opisuje kako je zvaničnik srednjeg ranga u dinastiji Han dobijao deset sluga čiji je jedini zadatak bio da poliraju njegovo svečano oklopno odelo. Zvaničnici dinastije Ming primali su poklone u srebru kako bi dopunili svoje skromne plate, dok su elite dinastije Ćing skrivale bogatstvo kroz kupovinu zemlje.

Da bismo omogućili poređenje kroz dva milenijuma, osmislili smo „pirinčani standard“ – sličan zlatnom standardu koji je bio osnova međunarodnog monetarnog sistema od 1870-ih. Pirinač nije samo osnovna hrana kineske ishrane, već je i stabilna ekonomska mera vekovima unazad.
Iako se uzgajanje pirinča počelo širiti oko 7.000. godine p.n.e. u plodnim močvarama reke Jangce, tek za vreme dinastije Han pirinač je postao srž kineskog života. Seljaci su se molili „Božanskom Farmeru“ za bogate žetve, dok su carevi izvodili svečane rituale oranja kako bi obezbedili kosmičku harmoniju. Poznata poslovica iz dinastije Tang upozoravala je: „Nema pirinča u činiji, kosti su u zemlji.“
Koristeći istorijske cenovne zapise, svaku zabeleženu platu – bilo da je isplaćena u svili, srebru, zakupnini ili radnoj snazi – konvertovali smo u njen ekvivalent u pirinču. Na taj način smo mogli da uporedimo „stvarne pirinčane plate“ dve kategorije ljudi – „zvaničnike“ i „seljake“ (uključujući farmere) – kako bismo pratili nivoe nejednakosti kroz dva milenijuma, počevši od dinastije Han 202. godine p.n.e.


Ovaj odnos prikazuje koliko puta „stvarna pirinčana plata“ prosečnog zvaničnika premašuje platu prosečnog seljaka, dajući uvid u promene nivoa nejednakosti tokom dva milenijuma:
Pogledajte prilog 1721049
Crna linija grafikona opisuje natezanje između rasta i nejednakosti u protekla dva milenijuma. Otkrili smo da u svakoj velikoj dinastiji postoje četiri ključna faktora koji utiču na nivoe nejednakosti u Kini: tehnologija (T), institucije (I), politika (P) i društvene norme (S).

Odlicna analiza , hvala sto si je podijelio.

 

[Banovic_Strahinja]

Odlicna analiza , hvala sto si je podijelio.

Poprilicno dugacka (iako je skracena verzija)- no ako neko ima strpljenja da procita moze dosta dobrih zakljucaka da izvuce.

 

[salko dinamitas]

Poprilicno dugacka (iako je skracena verzija)- no ako neko ima strpljenja da procita moze dosta dobrih zakljucaka da izvuce.

Veoma interesantna , dobit firmi se vec dugo vremena povecava dok plate ne prate taj trend, sto se prilicno uklapa u ovu analizu.

 

[Banovic_Strahinja]

Veoma interesantna , dobit firmi se vec dugo vremena povecava dok plate ne prate taj trend, sto se prilicno uklapa u ovu analizu.

Na primeru Britanije tokom Breton-Woods sistema (kejnzijanska ekonomija- po John Maynadr Keynes-u) oko 70% budzeta firmi je islo za plate radnika, dok je sada negde oko 60%- s time da je tada bilo jos drugih pogodnosti i nekretnine su manje kostale- dok sada radnici moraju dodatno izdvajati za privatne penzije i nekretnine i niz drugih stvari.