Ја знам најбољи начин одбране - бежи што даље !
Али има места одакле не можеш да побегнеш, бар не моментално.
Najteže je da čovek izgradi takav integritet u sebi da ga uvrede, pokude, klevete, kletve i omalovažavanja ne remete uopšte.
U svakom slučaju, izgraditi svoj svet u kom je moguće opstati i živeti pristojno, ali ne biti na meti verbalnog-psihičkog, ili fizičkog nasilja (koje opet ima veliki uticaj na psihu), je zadatak svakom od nas.
U trenutku kad nas neko verbalno napastvuje, moramo da shvatimo da je život bez te osobe i te kako moguć, a u mnogo slučajeva nema nikakav uticaj na naše živote. Jedno je kad baba psuje i baca kletve na sve redom, drugo kad nadređeni na poslu izvodi besne gliste pa čovek dolazi na ideju da vredi to sve istrpeti, a treće je kad dođe do masnih uvreda u redovima tokom kupovine, iz nekog razloga na ulici, pa čak i ovde.
Baba se nekako odobrovolji, kupi joj se kesica kafe, cigare ako puši, boca ako pije, šta voli da jede, ponudi pomoć tu i tamo... to nam je rod.
Nadređeni na poslu ili kolege jasno prevazilaze svoja prava ukoliko smo po svakom parametru dobar radnik. Tu treba razmišljati o svojim pravima i kako da ih sprovedemo.
Ovo sve ostalo je u sklopu slobodnog vremena-ko ima dovoljno slobodnog vremena da sluša napade, ima ga i da prosto okrene glavu na drugu stranu i da se skloni, plus izrazi i ljubaznost prema svom (verbalnom) napadaču. Možda mu se od tad bar za kratko vreme malo razdani.
