Ili
***** li šta? (što bi rekla Margo)
Put u Grčku. Ostvarenje dugo čekanog sna. Kanda mogu da umrem...il' da ipak malo sačekam?!
Elem, bilo je to 'vako:
„Krenem ti ja, kad ono vuci na sve strane....“uuuu ode ja u drugu priču.
Jerisos, podno Atosa, Svete gore miran ribarski gradić, sa veoma malo turista koje većinom nanosi put u potrazi za verom i Bogom. Čak i stanovnici koji prolaze pored prelepe crkve na motoru, uspore, prekrste se i nastave ka svetlosti božijoj. Eeeee ali oni nisu za zakletvu Titu pevali stih. Nisu bili najotvorenija zemlja, najbolja, najlepša najbogatija..naj, naj naj i lalalala. Nisu nosili crvene marame i štafete. Nisu naučeni, ne učeni, već naučeni da Boga nema! Jadnici. Njima nisu bambusi i ostali ljudožderi klicali. Nikada nisu čuli za pesmu...Amerika i Engleska biće zemlja proleterska...Ljudi se radjali i umirali jer tako je Bog hteo, a kod nas...to je već neka druga priča. Tako smo mi hteli. Davno smo se mi njega odrekli. Sve po zasluzi.
Duž Svete gore na desetine manastira a u Hilandaru na jutarnjoj liturgiji koja počinje u 04 i traje do 09,30 u nedelju se pojavi i jedan naš visoki političar. Sam krem. Gledam i neverujem. Došao čovek po ulaznicu u Raj. Ne zna jadnik da su tamo već sva mesta popunjena a i da nisu za njegovu sortu tamo nema mesta, jer ni jedan ne bi preživeo čistilište.
Sa druge strane, pitam se da li nisam i ja možda zakasnio? Koliko mi je vremena trebalo da zaboravim sve naučene lekcije. Ima li razlike medju nama? Možda se obojica budemo pržili na vatri sa šest buktinja. Onako proleterski.
Nedaleko Solun. Gazeći tačno u stopu, stopama moga dede koji je davno prošao ovim krajevima imao sam osećaj da mu nikada nisam bio bliži. Sve se okrećem tražeći solunski front...Pitam se, zašto si ti deda poginuo? Da vidiš šta je ostalo od ove zemlje Srbije, prvrnuo bi se u grobu. Ne kažem, nije nam loše. Nije! Može to i gore. Načas me nadahnu erupcija optimizma i vere i pomislih...ma možemo mi i Kosovo sačuvati. Svakakve gluposti čoveku padnu na pamet u trenucima slabosti.
Kupanje, sunčanje sirotinjska hrana u obliku girosa, garnirana sa po nekim suvlakijem, šetnja...miris mora, mmmmm...
Sišavši sa Svete gore potražih malo manju, ali i manje svetu goru. Pogled sa nje pretvara svet u ružičasto. Ne bojim se ja dve najopasnije bolesti današnjice. Nit ***** nit letim.
Uhvatih i ja „komad“. I ćorava koka zrno nabode.
...a da, i na kraju ono pitanje:“***** li šta?“....*****, *****, pa kad me ruka zaboli zaspem.
E sada sam zabrazdio, odoh kod Margo da povratim samopouzdanje. Aj' uzdravlju.
***** li šta? (što bi rekla Margo)
Put u Grčku. Ostvarenje dugo čekanog sna. Kanda mogu da umrem...il' da ipak malo sačekam?!
Elem, bilo je to 'vako:
„Krenem ti ja, kad ono vuci na sve strane....“uuuu ode ja u drugu priču.
Jerisos, podno Atosa, Svete gore miran ribarski gradić, sa veoma malo turista koje većinom nanosi put u potrazi za verom i Bogom. Čak i stanovnici koji prolaze pored prelepe crkve na motoru, uspore, prekrste se i nastave ka svetlosti božijoj. Eeeee ali oni nisu za zakletvu Titu pevali stih. Nisu bili najotvorenija zemlja, najbolja, najlepša najbogatija..naj, naj naj i lalalala. Nisu nosili crvene marame i štafete. Nisu naučeni, ne učeni, već naučeni da Boga nema! Jadnici. Njima nisu bambusi i ostali ljudožderi klicali. Nikada nisu čuli za pesmu...Amerika i Engleska biće zemlja proleterska...Ljudi se radjali i umirali jer tako je Bog hteo, a kod nas...to je već neka druga priča. Tako smo mi hteli. Davno smo se mi njega odrekli. Sve po zasluzi.
Duž Svete gore na desetine manastira a u Hilandaru na jutarnjoj liturgiji koja počinje u 04 i traje do 09,30 u nedelju se pojavi i jedan naš visoki političar. Sam krem. Gledam i neverujem. Došao čovek po ulaznicu u Raj. Ne zna jadnik da su tamo već sva mesta popunjena a i da nisu za njegovu sortu tamo nema mesta, jer ni jedan ne bi preživeo čistilište.
Sa druge strane, pitam se da li nisam i ja možda zakasnio? Koliko mi je vremena trebalo da zaboravim sve naučene lekcije. Ima li razlike medju nama? Možda se obojica budemo pržili na vatri sa šest buktinja. Onako proleterski.
Nedaleko Solun. Gazeći tačno u stopu, stopama moga dede koji je davno prošao ovim krajevima imao sam osećaj da mu nikada nisam bio bliži. Sve se okrećem tražeći solunski front...Pitam se, zašto si ti deda poginuo? Da vidiš šta je ostalo od ove zemlje Srbije, prvrnuo bi se u grobu. Ne kažem, nije nam loše. Nije! Može to i gore. Načas me nadahnu erupcija optimizma i vere i pomislih...ma možemo mi i Kosovo sačuvati. Svakakve gluposti čoveku padnu na pamet u trenucima slabosti.
Kupanje, sunčanje sirotinjska hrana u obliku girosa, garnirana sa po nekim suvlakijem, šetnja...miris mora, mmmmm...
Sišavši sa Svete gore potražih malo manju, ali i manje svetu goru. Pogled sa nje pretvara svet u ružičasto. Ne bojim se ja dve najopasnije bolesti današnjice. Nit ***** nit letim.
Uhvatih i ja „komad“. I ćorava koka zrno nabode.
...a da, i na kraju ono pitanje:“***** li šta?“....*****, *****, pa kad me ruka zaboli zaspem.
E sada sam zabrazdio, odoh kod Margo da povratim samopouzdanje. Aj' uzdravlju.