Bilo je to nekih tri meseca nakon "Velikog isparenja“. Robert je došao k meni da pogleda hidrogliser.
"E, jesi nesretnik. I kažeš tek što si ga kupio - paf!“
"Baš tako. Nije prošao ni dan, kad se ta stvar dogodila.“
Tri meseca ranije, naime, tokom dva ili tri poduža trenutka isparila je kompletna voda na Zemlji. Ništa nije ostalo; ni mora, ni reke, ni jezera, ni rosa. Voda je isparila iz biljaka i životinja; ljudska se krv pretvorila u prah. No, pokazalo se kako mi i bratsko nam sestrinske životinje imamo evolucijski rezervoar za ovakve slučajeve, koji su se, očito, događali i ranije u istoriji. Uostalom, ako smo bili u stanju konzumirati mleko u prahu, nema razloga da nam krv u prahu ne opskrbi ćelije živim kiseonikom...
Prilagodili smo se sjajno, stvarno smo super odreagovali, i kao vrsta i kao pojedinci, mi celovite ličnosti svi do jedne-jednoga-jedno...
Ali meni je ipak bilo žao. Jer stvarno sam dan pre kupio taj hidrogliser i planirao ga već sledećeg vikenda spustiti do mora, i eto ti sad: more isparilo! Znam da je isparilo s razlogom, znam da je taj razlog verovatno logičan i jasan svakom pametnom, ali šta to meni sad vredi? I onda mi dođe taj Robert da mi sipa so na ranu:
"Došao sam ti reći šta sam zapravo čuo.", rekao je, "Znaš li Bety s Overtooma?"
"Kako ne bih znao. Njezin mi je ujak kurblao geznu kad sam tek krenuo u biznis."
“E, priča se da ona ima."
"Ima šta?"
"Čašu vode."
"Nemoj da sereš! Pa sve je otišlo. Nema ni kapi."
“Jeste. Ali ona je ima. Kažu da ju je držala ispod piramide - nekakvo New Age čaranje baranje - i nakon svega, hops!, voda ostala.“
"Pa dobro, ako i jest tako. Šta će joj ta voda sad kad nikome više ne treba?"
"Nisam siguran. Ti imaš hidrogliser. Bety ima vodu. Ti gliser, ona hidro! Razumeš šta hoću reći?"
"Šta to, da bih trebao voziti gliser u čaši vode?"
“E sad ga ti karikiraš! Ne znam još detalje, ali znam da tu nečeg ima i da bi se ova okolnost nekako mogla iskoristiti. Ajmo mi lepo sad do Bety ispitati stvar.“
"Ja znam Bety, ali ne znam je dobro. Čuo sam o njoj sve najbolje, ali da bih sad išao k njoj, a, to ne."
“Ne budi tako stisnut. Nove su okolnosti. Idemo tamo, nešto ćemo pojesti - valjda će nam nešto ponuditi - a onda ćemo polako ispipati stvar. Ajde, nazuj klompe pa da idemo!“
"Roberte, ne znam kako da ti kažem, ovo je malo..." - nisam još bio posve navikao na te nove situacije.
"Šta opet komplikuješ? Ajde, reci već jednom!"
"Ma ide ti prah iz nosa. Krv u prahu."
“O 'ebem ti, zar opet?“, reče pa frkne nosom.
Oblak crvene prašine razleti se oko Robertove glave, milioni sasušenih eritrocita, i ostalih krvnih sastojaka nalegali su polako na ovo naše škrto i hirovito tlo. Robert frkne još jednom pa mi reče:
“Jesi spreman? Idemo!“
Nevoljno nazujem klompe pa krenemo put Betyne kuće.
.
a kako bi izgledalo da dođe veliko isparenje. 
