Veliki protest u Sarajevu zbog mise za ustaše: Više hiljada građana poručilo “Sarajevo je grad antifašista i grad Valtera”

комшија

Stara legenda
Poruka
96.548
Veliki protest zbog mise za žrtve Blajburga: Više hiljada građana poručilo “Sarajevo je grad antifašista i grad Valtera” (FOTO)

 Foto S. Mišljenović

16. maj 2020.

Više hiljada građana Sarajevo okupilo se danas u centru grada i mirnom šetnjom su poručili da je Sarajevo grad antifašista i grad Valtera, a ne Maksa Luburića, Ante Pavelića i drugih ustaških i fašističkih zločinaca.

Više hiljada građana Sarajevo okupilo se danas u centru grada i mirnom šetnjom su poručili da je Sarajevo grad antifašista i grad Valtera, a ne Maksa Luburića, Ante Pavelića i drugih ustaških i fašističkih zločinaca.

Antifašistička poruka iz Sarajeva: Virus fašizma mora biti otjeran iz BiH (FOTO/VIDEO)



Građani su osudili misu za žrtve Blajburga, koja je održana u katedrali Srca Isusovog, a koju je držao kardinal vrhbosanski Vinko Puljić. Katedrala je za vreme mise bila okružena policijom i blokadama i niko nije mogao prići.


1589687167000.png


Manji broj građana je došao pred policijske blokade i povicima “Ustaše su fašisti” i parolama “Fašisti nisu nevine žrtve” izrazili nezadovoljstvo održavanjem mise.

1589687087100.png


Inače učesnici antifašističkog okupljanja u Sarajevu pevali su pesmu “Bela ćao”, “Vratiće se Valter”, a zaigrano je i kolo. Protestno opkuljanje prolazi mirno.

Potpredsednik SUBNOR Nijaz Skenderagić rekao je da ovim okupljanjem antifašisti žele poručiti svim građanima Sarajeva, ali i BiH, da je krajnje vreme da se prestane kopati po krvavim ranama prošlosti!

sar-avaz-(2).jpg


Sarajevo%20protesti.jpg


On je dodao da se i crkveni velikodostojnici i političari trebaju takmičiti ko će omogućiti bolju budućnost, bolji život građanima, uticati na suživot, toleranciju.

Poručio je da svi zajedno treba da se okrenu budućnosti.

- U mirnoj i dostojanstvenoj šetnji želimo poslati poruke mira,izjavio Skenderagić.

Misa ustašama i domobranima pobijenim u Blajburgu u maju 1945. je osuđena od mnogih političara i regiona i BiH,ali Katolička crkva nije želela odustati od mise koja je ove godine održana u Zagrebu i Sarajevi. Inače ustaše Maks Luburić i Jure Francetić i visoki oficiri u NDH su među najodgovornijim za ubistvo oko 11.000 Sarajlija u periodu od 1941.-1945. Na hiljade sarajevskih Srba, Jevreja i Roma su pobijeni i u logorima smrti širom NDH, pogotovo u Jasenovcu kojim je zapovedao Luburić i koji je 1945. došao u Sarajevo po nalogu vrha NDH da seje dodatni teror. Prema zvaničnim podacima od 11.000 ubijenih Sarajli oko 8000 su bili Jevreji.

sar-avaz-(1).jpg

sar-fena-(2).jpg


Inače Vrhbosanski kardinal Vinko Puljić u propovedi na misi danas u sarajevskoj Katedrali istakao je da se o žrtvama Blajburga i svim žrtvama mržnje ne može govoriti bez "posebnih drhtaja srca" i da je to osnovni razlog zašto je prihvatio predvoditi misu na 75 godina stradanja na Blajburgu.

Poruka antifašista: Virus fašizma mora biti otjeran iz BiH (FOTO/VIDEO)


Molitva, kazao je kardinal, treba osloboditi od svih gorkih osećaja i ljudskih naboja koji se javljaju pri sećanju na ova stradanja.

- Molitva je najsvetiji čin, čin poštovanja, sećanje na njih, cena slobode koju izgrađujemo, naveo je kardinal Puljić i dodao da se tako obnavlja vrednovanje življenja.

sarMKadric.jpg



SARAJEVO:  PROTEST ANTIFAŠISTA - BRANITI PRINCIPE SLOBODE, JEDNAKOSTI I PRAVA SVIH
link






Велико браво за Сарајево! Још једном је овај град-херој доказао своје антифашистичко опредељење и слободарски дух. Ово је најбољи одговор свима онима који би желели да у главни град Босне и Херцеговине донесу вирус фашизма.
 
Koliko je ovo lažno, nemoralno...koliko je ovo licemerno, pokazuje i to što je lik na kombi vozilu razvio YU zastavu , svirao i pevao Jugoslaviji.
Što su demonstranti nosili transparente Tita i petokrake, nosili antifašističke parole...
A samo tridesetak godina ranije su zdušno se trudili razbiti tu Jugoslaviju i "tekovine druga Tita" i to sve na verskoj osnovi (sekli glave).
Gade mi se.
 
(...) A samo tridesetak godina ranije su zdušno se trudili razbiti tu Jugoslaviju i "tekovine druga Tita" (...)
Титову Југославију су разбијали покварени банкар Слободан Милошевић, његов пријатељ Туђман који је радио за интересе Ватикана и Немачке као и врх ЈНА који је радио за интересе Русије (Вељко Кадијевић отишао да цркне у Москви) а против СФР Југославије и зато се ЈНА повукла из СР Словеније.
То под један, а под два, на јучерашњем величанственом скупу у граду Валтера било је много оних који су пре "тридесетак година" били деца или нису били ни рођени у време када је пре "тридесетак година" Сарајево било у опсади, гранатирано и када су по грађанима тукли четнички снајпери.
 
Poslednja izmena:
Žalosno je što se ovo pretvorilo u raspravu o jugoslaviji, kad to uopšte nije (bila) poenta.
Poenta je održavanje mise za nacističke ekspoziture i koljače koji su onomad dobili šta su zaslužili, a danas ih se gleda kao na nevino i ničim izazvano postradale žrtve. Fuj.
 
Koliko je ovo lažno, nemoralno...koliko je ovo licemerno, pokazuje i to što je lik na kombi vozilu razvio YU zastavu , svirao i pevao Jugoslaviji.
Što su demonstranti nosili transparente Tita i petokrake, nosili antifašističke parole...
A samo tridesetak godina ranije su zdušno se trudili razbiti tu Jugoslaviju i "tekovine druga Tita" i to sve na verskoj osnovi (sekli glave).
Gade mi se.

I ove obešene Srbe su obesili zajedno sa tim istim ustašama


Peru svoju istoriju distanciraući se od Hrvata ... a nisu ništa za njima zaostajali mnogi od njihovih predaka

Bio je vic:

Kaže sin ocu u Sarajevi da je dobio 1 iz istorije
Pita ga ovaj kako , šta je bilo pitanje
Dete kaže : pitali me ko su bili ustaše , a ja rekao : dedo, babo, amidža...

Ali evo bar znamo da obnova NDH neće biti baš sprovodiva , pa ako je ovo cena .. neka bude

Zanimljivo dok se ovi bune u North Makedonija neko pustio onu poštansku marku, a u CG ustašija vlada, a ikod nas je agresivna
 
1589698263100.png




KAD PUHALO „TVITA“: „Crkoše srpske patriote što se u Sarajevu skupio pristojan broj ljudi da protestuje protiv blajburške mise, njihova istorija kaže…“

Psiholog iz Banjaluke Srđan Puhalo naš je redovni „gost“

1589698317500.png


I ovoga puta odabrali smo zanimljiv Srđanov „tvit“.


(SB)
 
17.05.2020. • Tanjug
NOVI SKANDAL TRESE VATIKAN: Poljski nadbiskup tražio da se ispita prikrivanje zlostavljanja dece

On je zatražio da "budu pokrenute procedure" nakon što je juče emitovan dokumentarni film o dvojici braće koji žele da se suoče sa sveštenikom koji ih je navodno zlostavljao dok su bili deca, prenosi BBC.

Nadbiskup poljske Katoličke crkve Vojček Plak zatražio je od Vatikana da istraži slučaj prikrivanja seksualnog zlostavljanja dece koje su činili sveštenici.
On je zatražio da "budu pokrenute procedure" nakon što je juče emitovan dokumentarni film o dvojici braće koji žele da se suoče sa sveštenikom koji ih je navodno zlostavljao dok su bili deca, prenosi BBC

Plak je istakao da među sveštenstovom nema mesta za seksualno zlostavljanje maloletnika i da crkva ne dopusta prikrivanje takvih zločine.

- Tražim od sveštenika, časnih sestara, roditelja i nastavnika da se ne vode pogrešnom logikom zaštite crkve, koja ustvari skriva seksualne prestupnike - naveo je Polak.

Slučaj je dospio u javnost nakon filma braće Tomaža i Mareka Sekijlskog, prikazanog juče, u kojem oni tvrde da biskup Edvard Janijak iz grada Kaliž nije ništa učinio protiv sveštenika koji su bili poznati po zlostavljanju dece.

Film "Žmurke" govori o tome da je jedan sveštenik imao prcjutnu zaštitu Janiaka, koji je danas biskup u Kaližu.

Film je imao više od 1,9 miliona pregleda na Jutjubu.
 
Komšić: Oni koju su se našli na strani anticivilizacije ostali su posramljeni




16/05/2020

“Sretan sam zbog činjenice da nas neprijatelji ovog grada nisu nadmudrili. Pozvao sam na oprez, ali već sada je evidentno da su građani ovog grada, uslijed stalnih podmetanja, iskusni borci za svoju i slobodu svih građana

U Sarajevu održana misa za Blajburg, hiljade ljudi na skupu antifašista

transparenti_antifasisti_vjecan_vatra_AK_16maj20_RSA05[1].jpg



U Sarajevu održana misa za Blajburg, hiljade ljudi na skupu antifašista



Član Predsjedništva BiH Željko Komšić čestitao je građanima Sarajeva na dostojanstvenom iskazivanju nezadovoljstva povodom služenja mise u spomen ustaških zločinaca.

transparenti_antifasisti_vjecan_vatra_AK_16maj20_RSA06[1].jpg


U Sarajevu održana misa za Blajburg, hiljade ljudi na skupu antifašista



“Sretan sam zbog činjenice da nas neprijatelji ovog grada nisu nadmudrili. Pozvao sam na oprez, ali već sada je evidentno da su građani ovog grada, uslijed stalnih podmetanja, iskusni borci za svoju i slobodu svih građana.

https://crna-hronika.info/komsic-on...anticivilizacije-ostali-su-posramljeni/127931
 
Žalosno je što se ovo pretvorilo u raspravu o jugoslaviji, kad to uopšte nije (bila) poenta.
Poenta je održavanje mise za nacističke ekspoziture i koljače koji su onomad dobili šta su zaslužili, a danas ih se gleda kao na nevino i ničim izazvano postradale žrtve. Fuj.
Naravno, pokušaj da se zločinci preobuku u žrtve je sramno i protest protiv toga je potreban i ispravan.
 
Титову Југославију су разбијали покварени банкар Слободан Милошевић, његов пријатељ Туђман који је радио за интересе Ватикана и Немачке као и врх ЈНА који је радио за интересе Русије (Вељко Кадијевић отишао да цркне у Москви) а против СФР Југославије и зато се ЈНА повукла из СР Словеније.
То под један, а под два, на јучерашњем величанственом скупу у граду Валтера било је много оних који су пре "тридесетак година" били деца или нису били ни рођени у време када је пре "тридесетак година" Сарајево било у опсади, гранатирано и када су по грађанима тукли четнички снајпери.
Naravno ako se gleda tako pojednostavljeno i predstavljajući iz ugla nekih drugih struktura.
Mene samo zanima zašto je onda nuđeno da se sačuva SFRJ i da prvi predsednik te sačuvane SFRJ bude Alija Izetbegović kada su je već snage na čelu sa SM rušile?
Zašto su potpisivali papire a zatim povlačili potpise?
Zašto nije bilo rata sa MKD a i tamo ima srpske enklave...buni me tih par zašto inače bih i ja lagano pokleo SM kao izdajnika i razbijača SFRJ.
 
Право је римокатоличке цркве да служи мису коме им душа жели, укључујући и усташке крвнике и кољаче који су "заглавили" на свом путешествију од Блајбурга неколико дана након 15.маја 1945. и након што су их савезничке снаге предале партизанима.
Оно што немају право је скрнавити, замагљивати и искривљавати историју. Страдао јесте један број кољача и зликоваца, бјеше егзекуција без суђења (а и реално, како оерганизовати суђење, сви који би свједочили су под земљом, документацију усташе баш и нису водили, а и ако јесу, уништили су је), и нити један цивил. И ту прича завршава.
Могу и моралисати и згражавати се да то бјеше без суђења, међутим ако од хиљаде стратишта из времена ендехазије,
масовних покоља почев од Гудовца, Вуковара, Хрватског Благаја, Глине па редом, изаберете у том океану звјерстава догађај гдје ћете одржати након 75 година мису крвницима и кољачима и гдје ћете моралисати како не би суђења, говори само о моралној изопачености самих моралиста.

Што се тиче ове касабе зване федерално, или блискоисточно како они сами воле нагласити, Сарајево,.у тој касаби су готово све улице до 1992-е именоване по антифашистима преименоване, истина чешће је сметала етничка припадмост антифашиста, али преименоване су илице антифашиста, неке именоване по декларисаним фашистима, у тој касаби је школа именована по Мустафи Бусулаџићу, истакнутом чиновнику НДХ, заговорнику нацистичких идеја који је дао допринос у страдању Срба и најмање 8.348 (именом и презименом) сарајевских Јевреја , у тој касаби су почетком 1992-е ЈНА прогласили окупаторском војском, што ће рећи да је ЈНА 1945-е окупирала Сарајево и тиме доказали да су им ближе ендехазијске идеје.
Овај игроказ је за наивне, у тој касаби антифашизам не станује, али зато фашизам итекако станује.
 
Ispade da muslimani svojataju Jasenovac i da su bili žrtve NDH

A relno su učestvovali
Не живе само Муслимани у Сарајеву, а у усташком режиму било је и Срба.





1589702434100.png



Скидање прашине

Срби – генерали у НДХ!

Од укупно 93 генерала, у Павелићевој усташкој служби било је чак 13 српских официра, међу њима и један Пљевљак. Готово сви су били на важним положајима, неки су добили највиша државна одликовања за заслуге, а већина је након рата прошла боље од највиших хрватских функционера

1589702466700.png


Пише: Магазин - Седмица фебруар 12, 2019

Усташка НДХ основана је 11. априла 1941. године, а у јануару 1942. поглавник Анте Павелић издао је наређење да се установи парламент нове државе – Хрватски државни сабор. Његови чланови нису били бирани јер су све странке биле укинуте, већ их је постављао Павелић лично. Председништво је имало пет чланова, а један од њих био је Србин – др Саво Бесаровић, предратни адвокат, колега са студија и лични Павелићев пријатељ.


Средином рата Бесаровић је постао министар у НДХ. Он је био само један од Срба који су имали истакнуту улогу у усташкој држави – рецимо да је од укупно 93 генерала у НДХ, 13 било Срба, и то на врло истакнутим положајима.


Наиме, доста аустроугарских високих официра Срба, Хрвата и Словенаца прихватило је погодности које им је понудила војска Краљевине СХС. Иако су поражени у нетом завршеном рату, нашли су се на победничкој страни, и то са вишим чиновима: командант ратног ваздухопловства Аустроугарске, генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица… Из те групе су поменута тринаесторица Срба који су се ставили у службу Павелићеве Независне Државе Хрватске и у њој имали чин генерала.


Милан Узелац

Србин рођен у Мађарској, Милан Узелац (1867-1953), захваљујући истицању у служби, у чину потпуковника 1912. године био је постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. За време његовог командовања, уочи и током Првог светског рата, аустроугарско ваздухопловство је нарасло у озбиљан и самосталан род војске. Његове ескадриле ратовале су на источном (руском), италијанском и балканском фронту. После рата настанио се у Петрињи, у Хрватској, и ту сачекао да му Министарство војске и морнарице Краљевине СХС повери реорганизацију војног ваздухопловства.


У пензију је отишао 1923, али је остао у југословенској авио-индустрији као акционар и члан управног одбора фабрике авиона “Икарус”.


Одмах по формирању Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. године, прихватио је понуду усташког режима да у чину почасног генерала помогне формирању и организовању ваздухопловства НДХ. Усташама је било потребно да имају једног угледног Србина са тако високим чином и то је коришћено у пропагандне сврхе. Отишао је из активне службе у новембру исте године, али је остао уз Павелића до краја.


Партизани су га ухапсили 1945, али је у затвору провео само две године. Наставио је да прима пензију од нових власти до смрти, 1954. године у Петрињи.


Михајло Лукић (1866-1961), рођен у хрватској Подравини, био је син професора музике. Завршио је војне школе у Аустроугарској и у њеној војсци учествовао у Првом светском рату, али је његова каријера метеорски успон доживела тек у војсци Краљевине Југославије, у коју је ушао као пуковник. Тридесетих година упућен је у Француску на усавршавање, а потом је држао катедру стратегије на Војној академији у Београду. Пред сам Други светски рат унапређен је у генерала и постављен за команданта јединица које су имале задатак да спрече упад немачких снага преко Словеније. Пре прве битке предао им се, а у војску НДХ ступио је већ у априлу 1941.


Хрватске војне енциклопедије данас бележе да је „великим ратним операцијама заповиједао од краја 1941. до травња 1943. као заповједник 3. домобранског збора у Сарајеву. У том је раздобљу био у средишту најтежих битака у Босни и Херцеговини те је врло често сурађивао с Црном легијом Јуре Францетића”. У преводу: између осталог, командовао је домобранима у биткама на Неретви и Сутјесци, у садејству са усташама.


Михајло Лукић

“Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ” добио је титулу витеза и, између осталог, одликован је „Хрватским тролистом 1. ступња с храстовим гранчицама”. То одликовање добили су само Славко Кватерник, Јуре Францетић, Рафаел Бобан и он.


Лепо друштво: Кватерник је био ађутант Светозара Боројевића, а потом најближи Павелићев сарадник, маршал НДХ и министар војни; друга двојица, усташе, опевани у стиховима: „Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана/ Ево зоре, ево тића, ево Јуре Францетића/ На врх горе Романије, усташки се барјак вије (…)/ Ево зоре, ево дана, нема више партизана”.


Михајло Лукић изјашњавао се као Хрват православац и био један од оснивача марионетске Хрватске православне цркве. После рата осуђен је на десет година затвора. Одлежао је пет, а онда је помилован. Умро је у Загребу, као пензионер.


Витез је био и генерал НДХ, Ђуро Груић (1887-1945), Србин рођен у Сремској Митровици. Други светски рат затекао га је на месту команданта позадине у Генералштабу војске Краљевине Југославије. У НДХ је био на дужности начелника Генералштаба Хрватских оружаних снага и особа од највећег Павелићевог поверења, па га је чак пратио у посету Хитлеру у септембру 1944. године. Иако је у пролеће 1945. исход рата био познат, Грујић је заговарао наставак борби. Пред партизанима је ипак побегао у Аустрију, али су га Британци изручили партизанским властима. Војни суд у Београду осудио га је на смрт. На суђењу је изјавио: “Велики број Срба православаца је био високо позициониран у Хрватској војсци, а велики број цивила, православаца и Срба своју су обавезу према држави одрађивали на друге начине.” Стрељан је у јесен 1945. године, једини од свих Срба Павелићевих генерала.


Ђуро Драгичевић (1890-1980), родом из Калесије у Босни, у аустроугарској војсци стигао је, иако млад, до чина капетана. За показану храброст у Првом светском рату одликован је Крстом витешког реда Марије Терезије, орденом који је укупно добило само 115 официра. Војну службу наставио је у Краљевини СХС, а 6. априла 1941. године био је пуковник, помоћник заповедника противваздушне одбране југословенске војске. Одмах је прихватио Павелићев позив и у НДХ од 1941. године био је командант артиљерије, а пред крај рата прешао је у Берлин, да буде веза са немачком војском. Руси су га заробили, па је две године провео у логорима у Немачкој и још седам у СССР. Од 1954. живео је у Аустрији и ту је умро и сахрањен.


Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ, титулу витеза добио је и православни Србин Федор Драгојлов (1881-1961). Његов ратни пут разликовао се од других официра поменутих у овом тексту утолико што после Првог светског рата, у којем је имао чин генералштабног потпуковника, није прешао у југословенску војску. Вратио се у родно Панчево и до 1941. био директор пиваре, а онда се преселио у Загреб, тада главни град НДХ, и постао начелник једног одсека у Генералштабу. Следеће године постао је генерал, а 1943. већ је био начелник Генералштаба војске НДХ. Руководио је појединим операцијама у Босни у којима су почињени злочини над Србима. По завршетку рата Британци су 1945. одбили да га изруче Југославији иако је имао статус ратног злочинца, па се преко Италије одселио у Аргентину. Све до смрти водио је усташку пропаганду против социјалистичке Југославије.


Ови официри били су на служби у домобранима, редовној војсци НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовањем Хрвата и муслимана. Али у Павелићевој држави постојала је и усташка војница, партијска војска усташког покрета, слично као што је то Вафен-СС (есесовци) био за Нацистичку партију. Усташе су биле добровољци и истицале су се зверствима према Србима. Највиши чин у њиховим јединицма био је крилник.


А чин крилника за живота је заслужио Душан Палчић (1881-1963), православни Србин рођен у Загребу! Овај аустроугарски па југословенски официр у НДХ је био начелник Државне радне службе, устројене по узору на нацистичку. Једногодишње учешће у њој била је обавеза прописана за све грађане оба пола пола између 19 и 25 година живота, а њен командант Душан Палчић имао је звање државни вођа рада. Умро је као пензионер у Загребу, а сахрањен у породичној гробници на Мирогоју.


Домобрански генерал Милан Десовић (1895-1960) рођен је у Пљевљима. Био је официр у Војсци Краљевине Југославије, а у НДХ је од јесени 1941. до лета 1942. заповедао делом хрватске дивизије која се борила на Источном фронту, за шта је добио немачки Гвоздени крст. После тога био је заповедник у Петрињи, а потом војни изасланик НДХ у Берлину и Братислави. На крају рата заробили су га Американци и 1946. предали нашим властима. У Југославији је наредне године био осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. пуштен на слободу. Емигрирао је у Немачку и умро у Минхену 1968.


Јован Искрић (1884-1963), родом из Банатског Карловца, учествовао је у Првом светском рату као аустроугарски официр у биткама у Србији. Ту су му наши војници прострелили плућа, али се по опоравку вратио у јединицу. И он припада ексклузивној групи од 115 официра који су одликовани Крстом витешког реда Марије Терезије. После рата био је официр у Краљевини Југославији, а од 1941. у НДХ. Чин генерала добио је 1944, а умро је у Загребу 1961, као пензионер.


Занимљиво је да су после рата Срби генерали у НДХ прошли боље од осталих хрватских високих функционера и официра те пропале државе. Једини који је, уз стрељаног Ђура Груића, искусио казну до краја је Звонимир Стримаковић (1891-1974), Србин рођен у Загребу. Официр од каријере, у НДХ је заповедао јединицама које су се бориле против партизана и, између осталог, био заповедник целокупне коњице. После рата одробијао је свих 20 година казне у Старој Градишки, упорно одбијајући да се покаје. Умро је у Загребу у 83. години.


Лавослав Милић (1890-1964) из Карловца чин генерала имао је већ у југословенској војсци. Био је у интендантској служби јер због последица рањавања у Првом светском рату није био за фронт. У НДХ је одмах постао члан Главног штаба домобрана задужен за логистику. Енглези су га заробили 1945. у Аустрији и вратили партизанима. Осуђен је на 20 година робије, али је издржао само пет. Умро је у Загребу.


Мирослав Опачић (1881-?) из сељачке породице са Кордуна, био је аустроугарски и југословенски официр. Други светски рат дочекао је као генерал и одмах се ставио у службу НДХ. Био је надзорник техничких трупа Копнене војске. О његовој послератној судбини ништа се не зна, осим да је прешао у католичанство.


Јован Прибић (1885-?) имао је чин генерала у југословенској војсци, а у службу у НДХ ступио је 1941. Уз његово име у енциклопедијској одредници „Списак генерала и адмирала Војске Краљевине Југославије” стоји: „Одведен у заробљеништво 1943. године, после рата није наставио службу”. Остали подаци нису познати.


Тринаесто име на списку Срба генерала у НДХ је Милош Ожеговић. Подаци о њему још су оскуднији. У напред поменутом „Списку генерала…” стоји само: „Милош Ожеговић (1886-1944), пешадијски бригадни генерал. Пензионисан 1942. године”.


Завршимо ову причу судбином првопоменутог, др Саве Бесаровића. Рођен 1889. у старој српској сарајевској породици, био је предодређен за висок положај у друштву. Диплому правника и докторат стекао је на Универзитету у Загребу, а затим је отворио адвокатску канцеларију у Сарајеву и убрзо након тога изабран за посланика владајуће Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића. Стицајем околности, управо је др Бесаровићу у априлу 1941. особље Војног музеја из Београда предало на чување драгоцене предмете којима се касније изгубио сваки траг. Већ на другом заседању Хрватског државног сабора положио је заклетву Павелићу.


После рата осуђен је на смрт, а пре извршења смртне казне узвикнуо је: „Имао сам част да сам био министар у Влади НДХ. Умирем као Хрват за своју домовину Хрватску. Живио др Анте Павелић! Живио хрватски народ!”


Указом Анте Павелића од 3. априла 1942. основана је неканонска Хрватска православна црква (ХПЦ), као плод настојања НДХ да покаже да нема прогона Срба у Хрватској и да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.


Руски емигрант, одбегли калуђер Гермоген постављен је за патријарха ХПЦ, а велику улогу у техничким пословима одиграо је Милош Оберкнежевић. Београђанин који је у свом родном граду (рођен 1910) завршио Правни факултет, пред почетак Другог светског рата био је службеник и правни саветник у администрацији Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Уочи самог рата мобилисан је као судски капетан, а у априлу 1941. заробљен је у Срему, који је припао НДХ. Пуштен је „захваљујући посредовању хрватских пријатеља”, а Павелић му је поверио организовање ХПЦ. Оберкнежевић је аутор црквеног устава и докраја рата Гермогенов секретар.


Након неколико година проведених у затвору после рата, иселио се у Венецуелу, где је имао кафану. Повремено се оглашавао у часописима усташке емиграције. Не зна се када је умро.
 
Koliko je ovo lažno, nemoralno...koliko je ovo licemerno, pokazuje i to što je lik na kombi vozilu razvio YU zastavu , svirao i pevao Jugoslaviji.
Što su demonstranti nosili transparente Tita i petokrake, nosili antifašističke parole...
A samo tridesetak godina ranije su zdušno se trudili razbiti tu Jugoslaviju i "tekovine druga Tita" i to sve na verskoj osnovi (sekli glave).
Gade mi se.
da, a taj isti koji je njih poslao na ulice, taj je organizovao i tu misu
 
Не живе само Муслимани у Сарајеву, а у усташком режиму било је и Срба.





Pogledajte prilog 698808


Скидање прашине

Срби – генерали у НДХ!

Од укупно 93 генерала, у Павелићевој усташкој служби било је чак 13 српских официра, међу њима и један Пљевљак. Готово сви су били на важним положајима, неки су добили највиша државна одликовања за заслуге, а већина је након рата прошла боље од највиших хрватских функционера

Pogledajte prilog 698809

Пише: Магазин - Седмица фебруар 12, 2019

Усташка НДХ основана је 11. априла 1941. године, а у јануару 1942. поглавник Анте Павелић издао је наређење да се установи парламент нове државе – Хрватски државни сабор. Његови чланови нису били бирани јер су све странке биле укинуте, већ их је постављао Павелић лично. Председништво је имало пет чланова, а један од њих био је Србин – др Саво Бесаровић, предратни адвокат, колега са студија и лични Павелићев пријатељ.


Средином рата Бесаровић је постао министар у НДХ. Он је био само један од Срба који су имали истакнуту улогу у усташкој држави – рецимо да је од укупно 93 генерала у НДХ, 13 било Срба, и то на врло истакнутим положајима.


Наиме, доста аустроугарских високих официра Срба, Хрвата и Словенаца прихватило је погодности које им је понудила војска Краљевине СХС. Иако су поражени у нетом завршеном рату, нашли су се на победничкој страни, и то са вишим чиновима: командант ратног ваздухопловства Аустроугарске, генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица… Из те групе су поменута тринаесторица Срба који су се ставили у службу Павелићеве Независне Државе Хрватске и у њој имали чин генерала.


Милан Узелац

Србин рођен у Мађарској, Милан Узелац (1867-1953), захваљујући истицању у служби, у чину потпуковника 1912. године био је постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. За време његовог командовања, уочи и током Првог светског рата, аустроугарско ваздухопловство је нарасло у озбиљан и самосталан род војске. Његове ескадриле ратовале су на источном (руском), италијанском и балканском фронту. После рата настанио се у Петрињи, у Хрватској, и ту сачекао да му Министарство војске и морнарице Краљевине СХС повери реорганизацију војног ваздухопловства.


У пензију је отишао 1923, али је остао у југословенској авио-индустрији као акционар и члан управног одбора фабрике авиона “Икарус”.


Одмах по формирању Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. године, прихватио је понуду усташког режима да у чину почасног генерала помогне формирању и организовању ваздухопловства НДХ. Усташама је било потребно да имају једног угледног Србина са тако високим чином и то је коришћено у пропагандне сврхе. Отишао је из активне службе у новембру исте године, али је остао уз Павелића до краја.


Партизани су га ухапсили 1945, али је у затвору провео само две године. Наставио је да прима пензију од нових власти до смрти, 1954. године у Петрињи.


Михајло Лукић (1866-1961), рођен у хрватској Подравини, био је син професора музике. Завршио је војне школе у Аустроугарској и у њеној војсци учествовао у Првом светском рату, али је његова каријера метеорски успон доживела тек у војсци Краљевине Југославије, у коју је ушао као пуковник. Тридесетих година упућен је у Француску на усавршавање, а потом је држао катедру стратегије на Војној академији у Београду. Пред сам Други светски рат унапређен је у генерала и постављен за команданта јединица које су имале задатак да спрече упад немачких снага преко Словеније. Пре прве битке предао им се, а у војску НДХ ступио је већ у априлу 1941.


Хрватске војне енциклопедије данас бележе да је „великим ратним операцијама заповиједао од краја 1941. до травња 1943. као заповједник 3. домобранског збора у Сарајеву. У том је раздобљу био у средишту најтежих битака у Босни и Херцеговини те је врло често сурађивао с Црном легијом Јуре Францетића”. У преводу: између осталог, командовао је домобранима у биткама на Неретви и Сутјесци, у садејству са усташама.


Михајло Лукић

“Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ” добио је титулу витеза и, између осталог, одликован је „Хрватским тролистом 1. ступња с храстовим гранчицама”. То одликовање добили су само Славко Кватерник, Јуре Францетић, Рафаел Бобан и он.


Лепо друштво: Кватерник је био ађутант Светозара Боројевића, а потом најближи Павелићев сарадник, маршал НДХ и министар војни; друга двојица, усташе, опевани у стиховима: „Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана/ Ево зоре, ево тића, ево Јуре Францетића/ На врх горе Романије, усташки се барјак вије (…)/ Ево зоре, ево дана, нема више партизана”.


Михајло Лукић изјашњавао се као Хрват православац и био један од оснивача марионетске Хрватске православне цркве. После рата осуђен је на десет година затвора. Одлежао је пет, а онда је помилован. Умро је у Загребу, као пензионер.


Витез је био и генерал НДХ, Ђуро Груић (1887-1945), Србин рођен у Сремској Митровици. Други светски рат затекао га је на месту команданта позадине у Генералштабу војске Краљевине Југославије. У НДХ је био на дужности начелника Генералштаба Хрватских оружаних снага и особа од највећег Павелићевог поверења, па га је чак пратио у посету Хитлеру у септембру 1944. године. Иако је у пролеће 1945. исход рата био познат, Грујић је заговарао наставак борби. Пред партизанима је ипак побегао у Аустрију, али су га Британци изручили партизанским властима. Војни суд у Београду осудио га је на смрт. На суђењу је изјавио: “Велики број Срба православаца је био високо позициониран у Хрватској војсци, а велики број цивила, православаца и Срба своју су обавезу према држави одрађивали на друге начине.” Стрељан је у јесен 1945. године, једини од свих Срба Павелићевих генерала.


Ђуро Драгичевић (1890-1980), родом из Калесије у Босни, у аустроугарској војсци стигао је, иако млад, до чина капетана. За показану храброст у Првом светском рату одликован је Крстом витешког реда Марије Терезије, орденом који је укупно добило само 115 официра. Војну службу наставио је у Краљевини СХС, а 6. априла 1941. године био је пуковник, помоћник заповедника противваздушне одбране југословенске војске. Одмах је прихватио Павелићев позив и у НДХ од 1941. године био је командант артиљерије, а пред крај рата прешао је у Берлин, да буде веза са немачком војском. Руси су га заробили, па је две године провео у логорима у Немачкој и још седам у СССР. Од 1954. живео је у Аустрији и ту је умро и сахрањен.


Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ, титулу витеза добио је и православни Србин Федор Драгојлов (1881-1961). Његов ратни пут разликовао се од других официра поменутих у овом тексту утолико што после Првог светског рата, у којем је имао чин генералштабног потпуковника, није прешао у југословенску војску. Вратио се у родно Панчево и до 1941. био директор пиваре, а онда се преселио у Загреб, тада главни град НДХ, и постао начелник једног одсека у Генералштабу. Следеће године постао је генерал, а 1943. већ је био начелник Генералштаба војске НДХ. Руководио је појединим операцијама у Босни у којима су почињени злочини над Србима. По завршетку рата Британци су 1945. одбили да га изруче Југославији иако је имао статус ратног злочинца, па се преко Италије одселио у Аргентину. Све до смрти водио је усташку пропаганду против социјалистичке Југославије.


Ови официри били су на служби у домобранима, редовној војсци НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовањем Хрвата и муслимана. Али у Павелићевој држави постојала је и усташка војница, партијска војска усташког покрета, слично као што је то Вафен-СС (есесовци) био за Нацистичку партију. Усташе су биле добровољци и истицале су се зверствима према Србима. Највиши чин у њиховим јединицма био је крилник.


А чин крилника за живота је заслужио Душан Палчић (1881-1963), православни Србин рођен у Загребу! Овај аустроугарски па југословенски официр у НДХ је био начелник Државне радне службе, устројене по узору на нацистичку. Једногодишње учешће у њој била је обавеза прописана за све грађане оба пола пола између 19 и 25 година живота, а њен командант Душан Палчић имао је звање државни вођа рада. Умро је као пензионер у Загребу, а сахрањен у породичној гробници на Мирогоју.


Домобрански генерал Милан Десовић (1895-1960) рођен је у Пљевљима. Био је официр у Војсци Краљевине Југославије, а у НДХ је од јесени 1941. до лета 1942. заповедао делом хрватске дивизије која се борила на Источном фронту, за шта је добио немачки Гвоздени крст. После тога био је заповедник у Петрињи, а потом војни изасланик НДХ у Берлину и Братислави. На крају рата заробили су га Американци и 1946. предали нашим властима. У Југославији је наредне године био осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. пуштен на слободу. Емигрирао је у Немачку и умро у Минхену 1968.


Јован Искрић (1884-1963), родом из Банатског Карловца, учествовао је у Првом светском рату као аустроугарски официр у биткама у Србији. Ту су му наши војници прострелили плућа, али се по опоравку вратио у јединицу. И он припада ексклузивној групи од 115 официра који су одликовани Крстом витешког реда Марије Терезије. После рата био је официр у Краљевини Југославији, а од 1941. у НДХ. Чин генерала добио је 1944, а умро је у Загребу 1961, као пензионер.


Занимљиво је да су после рата Срби генерали у НДХ прошли боље од осталих хрватских високих функционера и официра те пропале државе. Једини који је, уз стрељаног Ђура Груића, искусио казну до краја је Звонимир Стримаковић (1891-1974), Србин рођен у Загребу. Официр од каријере, у НДХ је заповедао јединицама које су се бориле против партизана и, између осталог, био заповедник целокупне коњице. После рата одробијао је свих 20 година казне у Старој Градишки, упорно одбијајући да се покаје. Умро је у Загребу у 83. години.


Лавослав Милић (1890-1964) из Карловца чин генерала имао је већ у југословенској војсци. Био је у интендантској служби јер због последица рањавања у Првом светском рату није био за фронт. У НДХ је одмах постао члан Главног штаба домобрана задужен за логистику. Енглези су га заробили 1945. у Аустрији и вратили партизанима. Осуђен је на 20 година робије, али је издржао само пет. Умро је у Загребу.


Мирослав Опачић (1881-?) из сељачке породице са Кордуна, био је аустроугарски и југословенски официр. Други светски рат дочекао је као генерал и одмах се ставио у службу НДХ. Био је надзорник техничких трупа Копнене војске. О његовој послератној судбини ништа се не зна, осим да је прешао у католичанство.


Јован Прибић (1885-?) имао је чин генерала у југословенској војсци, а у службу у НДХ ступио је 1941. Уз његово име у енциклопедијској одредници „Списак генерала и адмирала Војске Краљевине Југославије” стоји: „Одведен у заробљеништво 1943. године, после рата није наставио службу”. Остали подаци нису познати.


Тринаесто име на списку Срба генерала у НДХ је Милош Ожеговић. Подаци о њему још су оскуднији. У напред поменутом „Списку генерала…” стоји само: „Милош Ожеговић (1886-1944), пешадијски бригадни генерал. Пензионисан 1942. године”.


Завршимо ову причу судбином првопоменутог, др Саве Бесаровића. Рођен 1889. у старој српској сарајевској породици, био је предодређен за висок положај у друштву. Диплому правника и докторат стекао је на Универзитету у Загребу, а затим је отворио адвокатску канцеларију у Сарајеву и убрзо након тога изабран за посланика владајуће Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића. Стицајем околности, управо је др Бесаровићу у априлу 1941. особље Војног музеја из Београда предало на чување драгоцене предмете којима се касније изгубио сваки траг. Већ на другом заседању Хрватског државног сабора положио је заклетву Павелићу.


После рата осуђен је на смрт, а пре извршења смртне казне узвикнуо је: „Имао сам част да сам био министар у Влади НДХ. Умирем као Хрват за своју домовину Хрватску. Живио др Анте Павелић! Живио хрватски народ!”


Указом Анте Павелића од 3. априла 1942. основана је неканонска Хрватска православна црква (ХПЦ), као плод настојања НДХ да покаже да нема прогона Срба у Хрватској и да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.


Руски емигрант, одбегли калуђер Гермоген постављен је за патријарха ХПЦ, а велику улогу у техничким пословима одиграо је Милош Оберкнежевић. Београђанин који је у свом родном граду (рођен 1910) завршио Правни факултет, пред почетак Другог светског рата био је службеник и правни саветник у администрацији Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Уочи самог рата мобилисан је као судски капетан, а у априлу 1941. заробљен је у Срему, који је припао НДХ. Пуштен је „захваљујући посредовању хрватских пријатеља”, а Павелић му је поверио организовање ХПЦ. Оберкнежевић је аутор црквеног устава и докраја рата Гермогенов секретар.


Након неколико година проведених у затвору после рата, иселио се у Венецуелу, где је имао кафану. Повремено се оглашавао у часописима усташке емиграције. Не зна се када је умро.

Kao Srbi bi mogli da protestvuju u SaraJvu i još da nose slike JBT + SFRJ

HOHOHOHOHOHOHO
 
Pogledajte prilog 698777



KAD PUHALO „TVITA“: „Crkoše srpske patriote što se u Sarajevu skupio pristojan broj ljudi da protestuje protiv blajburške mise, njihova istorija kaže…“

Psiholog iz Banjaluke Srđan Puhalo naš je redovni „gost“

Pogledajte prilog 698778


I ovoga puta odabrali smo zanimljiv Srđanov „tvit“.


(SB)
ustase su svi oni koji se svako malo preoblace i menjaju zastave,
sad su eto opet bosnjaci ispali ustase, jer su 1991. pljuvali na te iste zastave koje danas nose
 
Poslednja izmena:
још један комунобалијски перформанс заснован на лажима - нити су потурице биле тзв антифашисти (били су уз усташе), нити тзв валтер има икакве везе са муслијама и комунистима, јер је то био четнички потпуковник Жарко Тодоровић , а комунистички валтер никад није ни постојао
 
Poslednja izmena:

Back
Top