Velike ljubavi slavnih umetnika

[Poli46]

Gustav Klimt
Iza jednog od najpoznatijih secesijskih umjetničkih djela Gustava Klimta „Poljubac“ krije se priča o ljubavi slikara i
njegove muze, mlade modne dizajnerke Emilie Flöge. Dvije figure priljubljene jedna uz drugu u nježnom zagrljaju, prikriveni cvijećem na zlatnoj podlozi zauvijek su ostali ovekovečeni na slikarevom platnu.

Veza umetničkog para u to vreme bila je izrazito neobična i van tadašnjih okvira zato što su bili nezavisni i odlučili
su se za vezu bez dece, živeći ispunjenim boemskim životom. Emilie, uspešna poslovna žena i dizajnerka, iako je
ostala nepriznata u istoriji mode, ostavila je duboki trag u srcu umetnika.

Njene avangardne kreacije koje je kreirala uz pomoć sestara, bile su presedan u to vrijeme, jer su svojom inovacijom u krojevima, dezenima i bojama odskakale od tadašnjih modnih okvira.

Atraktivna i unikatna odeća bila je suprotna onome što je moglo da se nađe u modnim magazinima koji su vrveli od konfekcijske odeće. Uticaj koji je Klimt ostavio na Emilie mogao se vidjeti i pri ulasku u modni salon koji je bio
opremljen neobičnim nameštajem i ukrasnim dodacima, izrazito nesvakidašnjim za to vrijeme.

Prostor koji je bio opremljen crno belim kockastim stolovima, podesivim ogledalima, samo su delić enterijera u
koji su dolazile brojne klijentkinje u potrazi za savršenom modnom kombinacijom.

Gustav Klimt je umetnosti doneo novu estetiku, i novu psihologiju. Motivi na njegovim platnima su primarni
nagoni – seksualnost, regeneracija, ljubav i smrt. Odlike su i smele kompozicije, eksplicitne erotske poze,
slikanje ljubavnih parova, kompleksni simboli… Sve to nije bilo opšte prihvaćeno u vreme slikarevog života
– najčešća reakcija na Klimtov rad bila je osuda i zgražavanje. Osuđivali su ga i sami umetnici, i konzumenti
umetnosti – sve novine koje je Klimt doneo svetu umetnosti bilo je teško svariti u tadašnjem puritanskom
vremenu. Pored nagosti kritikovani su i izrazi lica žena na njegovim slikama, naturalistički stil i pristup, čulnost
dočarana na platnu.

 

[Poli46]

Nadežda Petrović.

Najveća ljubav velike slikarke bila je umetnost..

Slikarstvo je bilo jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Nadežda Petrović odrekla ličnog života. Duboko uvređena što je majka njenog verenika, jednog sudskog službenika, tražila od njenih roditelja veliki miraz, ona je 1898. godine raskinula veridbu.
To se desilo pred njen odlazak u Minhen. Već je bila završila Slikarsku i crtačku školu Čeha Kirila Kutlika,tu se upisala kao prva učenica ženskog odeljenja.
Tražeći utehu za to što je veridbu raskinula, iz Minhena piše majci: „O mojoj udaji nema govora više,
ja hoću da sam slikar, a ne žena. Žena ima dosta... Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati da budem slikar, a ne udavača...“
Rođena je u Čačku 1873. godine. Njen otac Dimitrije Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući želju svoga oca, od toga odustao; postao je predsednik poreske uprave, istoričar, član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik,kolekcionar starih dokumenata i autor kapitalne trotomne knjige Finansije i ustanove obnovljene Srbije . Nadeždina majka Mileva, rođena Zorić, bila je izuzetno obrazovana žena, naklonjena istoriji i poeziji. Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, borac za nacionalna prava Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji.

Dereglije na Savi 1907

Krajem novembra 1903. otputovala je u Makedoniju da lično odnese pomoć. Vratila se teško bolesna.
U tom periodu nije imala mnogo vremena za slikanje. Povlači se na porodično imanje u Resniku
i u potpunosti se posvećuje umetničkom radu. Tada je nastalo njeno remek-delo „Resnik“.

 

[Poli46]

Pol Gogen - Žena sa cvetom

Francuski postimpresionista Pol Gogen poznat je po svojim slikama senzualnih polinežanskih lepotica.
Slika Žena sa cvetom iz 1891. godine je retko osetljiv portret potpuno obučene i dostojanstvene, tahićanske žene koja drži cvet, simbol života i plodnosti.
Žena sa cvetom je jedna od prvih Gogenovih slika naslikanih na Tahitiju. U knjizi Noa Noa on piše:
"Da bi se upoznao sa prepoznatljivim karakteristikama tahićanskog lica, ja sam dugo želeo da naslikam portret jednog od mojih komšija, mlade žene čiste tahićanske ekstrakcije...
Jednog dana ona se konačno dovoljno ohrabrila da uđe u moju kolibu, i da pogleda fotografije
slika koje sam okačio na jedan od zidova moje sobe... Dok je radoznalo ispitivala određene verske kompozicije italijanskih slikara, požurio sam,da ona ne bi primetila, i skicirao sam njen portret.
Ona je to videla, i dureći se iznenada uzviknula, "A ita!" (ne) i pobegla... Sat kasnije vratila se, obučena u prelepu odeću. Da li je to bilo koketiranje?
Da li je to bilo zadovoljstvo što pristaje po svojoj slobodnoj volji, nakon što je odbila? Ili jednostavno
univerzalna privlačnost zabranjenog voća kojim neko ne poriče samog sebe? Ili još verovatnije,
bio je to samo hir želja, čist hir ove vrste koji je Gogenu tako dat? Bez odlaganja sam počeo rad,
bez oklevanja i grozničavo. Bio sam svestan da će od moje veštine slikanja zavisiti fizičko i emotivno posedovanje modela, koji bi bio kao podrazumevan, hitan, neodoljivi poziv."

Pol Gogen - Hrist na Maslinovoj gori
"To što sam naslikao jeste moj portret... Ali to treba da predstavlja isto tako uništenje jednog ideala, patnju koliko božansku toliko i ljudsku, Isusa napuštenog od svih, kog napuštaju sledbenici, tužan je koliko i njegova duša."

 

[Poli46]

Ivan Meštrović (1883–1962)

Ruža Klajn rođena je u selu Donja Višnjica 1883 godine, u jevrejskoj porodici Maksimilijana Klajn.
Imala je čak dvanaestoro braće i sestara, ali broj dece nije sprečio njenog oca da svima obezbedi
odlično obrazovanje.
Nakon školovanja u Sarajevu, Ruža se pridružila porodici u Beču. Bila je vrlo obrazovana i govorila je nekoliko svetskih jezika.
U Beču je radila kao u salonu damskih šešira i upravo tu se jednog dana 1904. godine odigrao
sudbonosni susret – Ruža je srela prosperitetnog, ali siromašnog dvadesetogodišnjeg studenta vajarstva Ivana Meštrovića.
Bila je to ljubav na prvi pogled. Bar sa Ružine strane. Meštrović iz tog vremena bio je nizak i suvonjav tip, ali su njegove lokne i orlovski nos strahovito privlačili žene. Mladi umetnik je to i te kako znao da koristi.
Ružin otac nije odobravao vezu svoje ćerke sa, kako ga je nazivao, “seljačićem”koji je, gotovo bez novaca u džepu, studirao vajarstvo na bečkoj akademiji. Kad Ruža nije htela da prekine vezu sa Ivanom,otac ju je 1905. godine, proterao iz kuće.
Ruža je zajedno sa Meštrovićem živela dve godine pre nego što se 1907. udala za njega.
Vanbračna zajednica bila je žestoko osuđivana. U međuvremenu, godinu dana ranije, Ivan Meštrović je već imao svoju prvu samostalnu izložbu, njegov rad je postao popularan i počeo
je da zarađuje dovoljno za učešće na međunarodnim izložbama na koje je putovao sa Ružom.

Ruza Klein Mestrovic (1881-1942). A portrait of the artist's first wife

Žena u senci
Ruža je sa Meštrovićem do 1911. godine uglavnom živela u Rimu. Bila mu je “dragocena pratilja”
i njena velika zasluga bila je munjevit uspeh i Meštrovićev uspon na društvenoj lestvici.
Pametna, lepa i obrazovana, svuda se dobro uklapala i bila omiljena u svakom društvu, uvodeći u njih i svog, pomalo ekscentričnog supruga. Sve ovo vreme njena karijera bila je “na čekanju”.
Bračna sreća nije dugo trajala. Ruža je bila srdačna i topla supruga, ali teško je podnosila
Ivanove sve češće ljubavne izlete i avanture. Postala je poznata po ljubomornim ispadima,
a svađe su postale svakodnevica.

– Ti si mučitelj žena. Ja tvoje ljubavnice ne mrzim, nego ih žalim. Radi što hoćeš, pa ako hoćeš, imaj i dete. Samo udesite da se to ne zna – rekla je jednom prilikom Ruža Ivanu.

Meštrović je bio vrlo zaljubljive prirode i Ruža je toga bila potpuno svesna. U svojoj autobiografiji
“Vatra i Pepeo” vajar je godinama kasnije prilično otvoreno pričao o svojoj fascinaciji erotikom.
Čvrsto je verovao da je između muškarca i žene bitan i moguć jedino telesni odnos.
Meštrović opisuje odnose sa nekoliko svojih ljubavnica, razotkrivajući svoje viđenje seksualnosti,
kao i to kakav tip žene (ili “ženke”, kako je znao da naziva drugi pol) ga najviše privlači.
Ovakve poglede na svet, stalna govorkanja po čaršiji i samoću, Ruža je teško podnosila

 

[Poli46]

Jedno vreme, Ružina glavna suparnica bila joj je Ružena Zatkova Kvoščinski, fatalna crnka
kojoj je vajar posvetio dva poglavlja u svojoj autobiografiji. Njena mu se građa tela, pisao je, činila
stvorenom “samo da ljubi i rađa”.
U sumanutim pokušajima da odvoji muža od “demonske Zatkove”, kako ju je zvala,
Ruža je u Londonu Meštroviću nameštala mnoge mlade zavodnice naivno verujući da će
mu one,u vrtlogu strasti i požude, skrenuti misli sa žena za koje se emotivno vezivao.
Ironično, Ruža je u ovome bila dosta uspešna, a Meštrović nije mnogo birao. Ljubavnice su
se ređale,a tu treba pomenuti Mariju Račić Banac, ženu uglednog dubrovačkog trgovca čije lice
se našlo na mnogim njegovim delima.
Nakon što je Ruža saznala za Meštrovićevu ljubavnu vezu s Olgom Kesterčanek, prelomila
je i rešila da je dosta. Otišla je u Nemačku gde je od početka 1922. bila na školovanju u Drezdenu. U Zagrebu 1923. izlagala je na “Proljetnom salonu” u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu.

Život bez Ivana
Od Ivana Meštrovića Ruža se službeno razvela 1925 godine. Nakon rastanka umetnost je poprimala sve značajnije mesto u njenom životu. Izlagala je u Zagrebu, Španiji i Južnoj Americi.
Posebno je bila aktivna na humanitarnom planu. Sama i sa dubokim saosećanjem sa socijalno
ugroženim posvetila se pomoći prosjacima, beskućnicima i ljudima sa društvenog dna.
Tokom karijere je stvorila stotinjak radova uglavnom nakon rastanka sa Meštrovićem.
Umrla je u svom zagrebačkom stanu 1942. nakon teške bolesti. Bilo joj je 58. godina.

 

[Poli46]

LJUBAVNICA, MODEL, SUPRUGA – DŽORDŽIJA O’KIF

Džordžija O’Kif poznata je kao jedna od prvih žena koja je priznata kao umetnica u Americi,
a uloga koju je imala u životu fotografa Alfreda Štiglica je njenoj životnoj priči dodala dozu
misterije.
Ovaj par je prema nekim zabeleškama razmenio više od 25 hiljada pisama. Alfred je u to
vreme imao 52 godine i bio priznati umetnik, a dvadesetosmogodišnja Džordžija je tek bila
na početku svoje karijere.

Ona je ipak bila njegova najuticajnija muza, ali njena uloga je bila mnogo više od toga. Godinu dana posle Alfredove smrti, preuzela je brigu o njegovoj zaostavštini i nije dozvolila da padne
u zaborav. Brinula je do kraja života o njegovim delima i slobodno se može reći da je zahvaljujući njoj Alfred Štiglic ostao upamćen kao jedan od najvećih fotografa dvadesetog veka.

U životima velikih umetnika, ključnu ulogu odigrale su žene. Nekada je to bila jedna, a nekada više njih i mnoga velika dela ne bi nastala da nije bilo emocija koje bi umetnike podstakle da ovekoveče svoja voljena bića na platnu i ostave trag o ljubavi koja je bila platonska, zabranjena
ili strasna do te mere da su reči bile suvišne.

Dzordzija OKif Crni ljiljan 1926 ulje na platnu Metropoliten Njujork

 

[Poli46]

Egon Schiele i Waly Neuzil
Egon Schiele, slikar bečke Secesije, poznat i kao učenik Gustava Klimta ostavio nam je sjajne
ekspresionističke ženske aktove i portrete. Posmatrajući ih, na žalost ne i uživo, prepoznajemo
jedan par snažnih plavih očiju na nekoliko slika. A onda raste znatiželja: šta se krije iza njih?
Ko je ta osoba puna neverovatne harizme?

Fenomenom Wally Neuzil, najznačajnije žene u Schieleovom životu, bavio se stručni tim Leopold muzeja u Beču i omogućio nam da zavirimo u autentičnu ličnost umetnikove muze u novoj postavci muzeja. Ovim istraživanjem više saznajemo o položaju žena u pozno vreme Habsburške monarhije i očiglednim klasnim razlikama.Kako je naša heroina pripadala siromašnom sloju stanovništva, odabir idealne profesije nije bila mogućnost.
Pored mnogobrojnih poslova koje je radila iz puke egzistencije, poziranje umetnicima nije smatrana naročito moralnom delatnošću. Ipak ova pozicija je izazvala ovaj sudbinski susret, ali i tragičan kraj.

Wally je Schielea upoznala kada je pozirala u ateljeu 1911. godine sa samo 16 godina. Kasnije
ona postaje njegov model, biće obožavanja, neko ko je stalno uz njega, ali i osoba koja se bavi prezentacijom umetnika ili menadžerskim poslovima.

 

[Poli46]

Slike sa esencijalnim erotskim predznakom: Wally u crvenoj bluzi sa podignutim kolenima (1913)
ili Žena u donjem rublju sa podvezicama (Wally Neuzil) (1913), taktilno oživljavaju zavođenje koje se odvija, kao i bezbrižnost dvoje ljubavnika. Prema daljim podacima, njih dvoje su se zajedno odselili iz Beča u želji za avanturom u manje gradove u okolini, ali taj slobodni stil života nije naišao na razumevanje tamošnjih stanovnika, pošto je Schiele bio uhapšen, navodno pod optužbom
prikazivanja pornografskih slika maloletnicama.
U ovim trenucima privrženost Neuzilove svom dragom je neprocenjiva i 1912. godine nastaje njen
čuven portret. Ova slika najiskrenije predstavlja njenu ličnost, a isto tako je odraz onoga što je kod
Schielea izazvalo želju za promenom i konačnu pobedu nad egom. Ona nije bila samo model,
ona mu je tada bila gotovo sve.

Ipak 1915. godine, Schiele objavljuje veridbu sa drugom ženom iz višeg staleža, označivši tragični kraj ove ljubavi. Uprkos svim okolnostima, Wally napreduje i nastavlja da se školuje i postaje medicinska sestra u Prvom svetskom ratu. Ovaj rastanak najbolje možemo pročitati na slici
Smrt i devojka iz 1915.godine.
Tragična priča je da su oboje nastradali u ratu i vrlo mladi izgubili živote, ali ova neverovatna ljubavna priča nam najviše govori o značaju postojanja muze za umetnike, o snažnoj ličnosti
Wally Neuzil, koja je za njega bila više od modela, ali ipak manje od supruge.

 

[Poli46]

Raphaelova tajna ljubav

Raphael je bio zgodan kao bog. Mlad, ali već poznat i vrlo lep, Rafael se bavio oslikavanjem
zidova središnje galerije palate Fornesino u Rimu. Već je naslikao dve freske: "Tri milosti" i
"Galatea."No,za treću - "Kupid i psiha" - nikako nije mogao pronaći model.
I jednog dana, dok je šetao parkom, ugledao je mladu, šarmantnu, anđeosku Marguerite.
Raphael je privlačio pažnju žena. Bio je tako zgodan i privlačan da su se prolaznice okretale
za njim. Ljubile su ga najbolje dame tog vremena.

Ali zaboravio je sve kad ju je video. Uzviknuo je: "Našao sam svoju Psihu." I zamolio je
17-godišnju lepoticu da mu pozira.
Na kraju dana dao joj je zlatnu ogrlicu.Pekareva kći postala je slavna La Fornarina.Odveo ju je u Rim.U Rimu joj je Rafael dao gomilu slugu, obasipao je poklonima i haljinama. Margarita je kapriciozna, zahtevala sve više pažnje i haljina. Napravila je zarobljenika od Rafaela.
Nije imao vremena za posao, a u međuvremenu je kupac, plemić velike časti Agostino Chigi,
žurno zatražio završetak radova. U svojoj je palati izdvojio zasebnu sobu za ljubavnike,
samo da Raphael požuri.

Margareta Luti počela je da menja ljubavnike.
Raphael je tiho promatrao kako se vraća ujutro pijana. I nije rekao ništa. Toliko je patio da
ujutro nije uvek mogao ustati iz kreveta. Raphael je smršavio, gotovo da nije jeo. Doktori su dijagnostifikovali "oštro iscrpljivanje tela".
Nastavio je prikazati Fornarinu kao uzor na svojim slikama. Znao je za njenu izdaju.
Znao je da je postala jedna od najluđih kurtizana u Rimu.
Ali umorno srce gospodara nije moglo podneti. Zaustavilo se 6. aprila 1520.
Imao je samo 37 godina.
A mogao je naslikati još mnogo slika.

 

[Neprilagođena]

Amadeo Modiljani (1884-1920)

"KADA TI BUDEM ZNAO DUŠU-NACRTAĆU TVOJE OČI"

Žan Ebitern, portret

Voleo je četrnaest godina mlađu Žanu Ebitern, a ostala je zabeležena i predivna rečenica koju joj je uputio vrlo brzo nakon što su se upoznali.
– Kada ti budem znao dušu, nacrtaću ti oči ....
Da je njihova velika ljubav prerasla u tragičnu dokazuje i to da je nakon njegove smrti ona sebi oduzela život bacivši se kroz prozor.

U proleće 1917. upoznao je devetnaestogodišnju studentkinju slikarstva, krhku, suptilnu, delikatnu, nežnu, kestenjaste kose i očima kao u srne – Žanu Ebitern, ispostaviće se ljubav njegovog života, koja je postala jedan od njegovih glavnih modela – naslikao ju je više od 25 puta.

Imala je prekrasan lik, izgledala je kao amfora, a njen lelujav hod ličio je na kretanje algi. Imala je izvanredno bled ten, lice uokvireno grivom raskošne kestenjaste kose, pletene ili formirane u rozete koje su izgledale poput suncokreta. Stalno je ekperimentisala i menjala frizure. Bila je ćutljiva, čak i melanholična.


Imala je samo devetnaest, a on trideset i tri godine. Vrlo brzo pala je pod njegovim magičnim šarmom i za kratko vreme, postali su ljubavnici.Njeni roditelji, koji su bili odani katolici, bili su užasnuti ovim ishodom- njihovu maloletnu ćerku uzeo je siromašni umetnik, i da stvari budu gore, bio je Jevrejin.
Žana je bila sve što je Modiljani tražio u ženama. Osim njene lepote kojoj se divio, govorio je da je ona njegova srodna duša. A za nju je to bio slučaj “bezuslovne ljubavi”. Tražila je vrlo malo za uzvrat od Amedea, jedino čega se užasava je to što je prekomerno pio.

U vreme Prvog svetskog rata, Žana je zatrudnela. Ako strahote rata i trudnoća nisu bile dovoljne za brigu, tu je bilo i zdravlje Modiljanija koje se pogoršavalo. Dve godine ranije Modiljani je sklopio prijateljstvo sa poljskim trgovcom umetninama Leopoldom Zborovskim, koji mu je u trenucima očaja pomogao da sa Žanom napusti Pariz. Tada su se preselili na jug Francuske. Tamo je nastao najveći broj njegovih dela koja kasnije postaju najpoznatija i najcenjeniji...
Novembra 1918. u Nici, Žana je rodila Modiljaniji ćerku, kojoj je dala svoje ime.
Amadeo, Žana i njihova ćerka vratili su se u Pariz već sledeće godine, u proleće 1919. U leto iste godine Žana je ponovo ostala u drugom stanju. U avgustu Modiljani je trebalo da ode u London na otvoranje svoje izložbe , ali do tada je bio već previše bolestan da putuje. Iako je nastavio da slika, postajalo je sve teže i često je morao da zastane da se odmori.


Do kraja 1919. godine bio je nepokretan. Jednog januarskog dana 1920. pronađen je bez svesti u stanu kada je smešten u bolnicu za siromašne “Hôpital de la Charité”.Energija zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao ovaj neshvaćeni i nesrećni umetnik, ugasila se dva dana kasnije, hladnog zimskog jutra 24. januara 1920. godine. Umro je u 36. godini od tuberkuloze, neuhranjenosti, nedostatka želje da se leči i gubljenja nade da će njegovo slikarstvo biti prihvaćeno.
Njegove zadnje reči u taksiju koji ga je vozio u bolnicu bile su:

“Poljubio sam svoju ženu, zakleli smo se na večnu sreću.”

Žanin očaj zbog gubitka voljenog čoveka je bila toliko neizdrživ da se dan posle njegove smrti, na svoj 22. rođendan bacila kroz prozor sa petog sprata i tako ubila sebe i svoje nerođeno dete. Iza sebe je ostavila poruku:


Razumeće ovo srce,
što u meni kuca,
zašto mu je namenjena sudbina anđela.
Razumeće.
Bez tebe ne mogu da mislim – svaka misao je o tebi.
Bez tebe ne mogu da plačem- svaka suza je za tebe.
Bez tebe ne mogu da dišem- svaki dah je tvoj.
Mene je progutala praznina, svud oko mene ništa, kud pogled seže tama. Ni ja nisam od kad tebe nema.
Kroz život više ne mogu da kročim. Posrćem, klecam, saplićem se o sopstvene korake, tumaram u mraku. Moje oči su zaleđene na tvom platnu.
Da žalim ne mogu, u meni tuge nema. Meni ne treba život bez smisla, ja nemam svrhu. Smisao i svrha si ti. Bez tebe, ja sam ništa.
Ostaje mi samo radost. Oteli su te iz mog naručja i ja sad hrlim k tebi. Žurim, letim u tvoj zagrljaj, žudim da opet budemo jedno.
Ovi sati bez tebe peku, još samo čas i biću tu. Tek kad mi glava klone na tvoje rame, naći ću mir.
Razumeće ovo srce, što u meni kuca, ovo čedo neokaljano svetom, zašto sam mu namenila sudbinu anđela. Razumeće.

Njeni roditelji nisu dozvolili da počiva kraj jednog Jevrejina, pa dvoje ljubavnika nisu sahranjeni zajedno.
. Žanina porodica je tek deset godina kasnije dozvolila da njeno telo položi u Modiljanijev grob.
Na jednostavnoj nadgrobnoj ploči uklesana su dva epitafa; Modiljanijev:

“Pogođen smrću u trenutku slave” i Žanin: “Odana pratilja”.

 

[Neprilagođena]

Klod Mone (1840-1926)

Camille Doncieux je još bila tinejdžerka kada je srela Monea oko 1865. Iako je bila skromnog porijekla i radila kao model, ona je bila atraktivna, inteligentna djevojka tamne kose i divnih očiju. Ona je bila model, ljubavnica i na kraju supruga Kloda Monea (1840-1926), kome je rano slikanje Kamil donelo prvi okus komercijalnog uspjeha i hvale kritike. Ali kada je Camille umrla mlada, nakon duge i teške bolesti posle rođenja njihovog drugog djeteta, žena koja ju je zamijenila u Moneovom životu bila je odlučna da uništi sećanje na nju. Alice, Moneova druga žena, bolesno ljubomorna na svoju mrtvu rivalku uništila je sve fotografije Camille. Za samo jednu fotografiju se zna da je preživila.

Camille je imala 18 godina kada ju je sedam godina stariji Mone upoznao.Monet je bio očaran, prije svega njenim očima i zamolio je da mu pozira na pikniku sledeće nedelje, za jednu sliku figurativnog slikarstva velikog formata. Mone nije završio Kamilinu sliku sa tog piknika ali je u međuvremenu za samo četiri dana uradio njen portret u zelenoj haljini koji je izložio na Salonu, koji je privukao pažnju. Godinu dana kasnije Camille je rodila njihovog sina Jean-a. I to nije bilo sve za tu godinu, do juna 1870, oni su sklopili brak uz građansku ceremoniju u Parizu.

Par je živio u depresivnom siromaštvu, ali su bili sretni. Ali 1876. upoznao je kolekcionara Ernesta Hoschedé-a i njegovu suprugu Alice, sa kojom je, pretpostavlja se tada započeo aferu.
Zdravlje Camille se pogoršalo - uzroci nikada nisu u potpunosti objašnjeni, iako teorije uključuju posljedice abortusa.
U avgustu 1879., Camille je bila blizu smrti i sveštenik je pozvan da je pričesti. Umrla je pet dana kasnije, u dobi od 32.

Monet je naslikao svoju ženu na samrti, boreći se sa tugom. Slika je ostala u njegovom posjedu veći deo njegovog života.

"Uhvatio sam sebe kako gledam njeno tragično čelo", napisao je prijatelju nakon Camille smrti, "gotovo mehanički poštujući redoslijed mijenjanja boje koju je smrt nametala na njeno kruto lice. Plava, žuta, siva i tako redom.., moje refleksi su me primoravali na nesvesnu akciju."

Sve do svoje smrti Camile se često pojavljuje na Moneovim slikama kao ženska figura u ruralnom krajoliku. Mnoge od ovih platna su među najboljim remek-delima Monea.

Camille (1866)

На овој слици је представљена Монеова млада жена Камила. Она је насликана у портрету пуне дужине. Слика је урађена у журби, како се рок који је салон дао приближавао, али је ипак привукла велику пажњу на уметнка. Такође је привукла пажњу колекционара Арсена Хосеја, француског новелисту који је касније постао генерални инспектор за уметничка дела. Слика је достигла цену од 800 франака, у то време невероватну цену за слику непознатог уметника.

 

[Neprilagođena]

Gabriel Rosetti (1828-1882)



Elizabeth Siddall (1829-1862)
je bila glavni model i muza Dantea Gabriela Rossettija tokom većeg dela njegove mladosti.
Rossetti ju je upoznao 1849. godine, kada se bavila manekenstvom za Deverell.Bila je njegov model .Kasnije mu je postala i supruga.

Elizabeth Siddall-Self-portrait (1854)


Kada su počeli da žive zajedno u Chatam Place-u, postali su sve više asocijalni i opsednuti međusobnim naklonostima.
Ljubavnici su jedni drugima smišljali nežne nadimke, ( „Dove“ - jedno od Rossettijevih imena za Siddall. )
Elizabeth je više puta bio idealizovana u Rossetti-jevim skicama, koju je nazvao jednostavno „Elizabeth Siddal“.
U ovim skicama ona je predstavljen kao žena razonode, klase i lepote, često smeštena u udobnim okruženjima.
Rossettijeva pesma -Poslednja ispovest -ilustruje njegovu ljubav prema njoj gde je on predstavlja kao heroinu ( „kao od mora i neba u sivi dan)
Broj slika i crteža koje je on uradio na njoj broji se u hiljadama.
Možda najpoznatija među Rossettijevim delima iz Sidalla je Beata Beatriks, koja prikazuje molitvu Beatrice (od Dantea Alighierija) i naslikana je 1863. godine, godinu dana nakon Sidallove

Počevši od 1853. akvarelom "Prva godišnjica smrti Beatrice", Rosetti je često slikao Elizabeth koju je sada nazivao Beatrice...Poistovetio ih je..
Možda su najobilnija i osobna dela Rossettija bile skice Siddall-a kod kuće olovkom, koje je započeo 1852. godine kada se s njim preselila u Chatham Place.

Beatrice Beatrix (1870)

The Salution Of Beatrice (1869)







"Ponekad izgledaš ne kao ti sama ,
Već kao značenje svih stvari na svetu."

G.Rosetti- Opseg srca

​

 

[Neprilagođena]

Bio sam ovde i ranije,
Ali kada ili kako ne znam:
Znam travu iza vrata,
Slatko oštar miris,
Zvuk uzdaha, svetla oko obale.

Bila si moja i ranije, -
Koliko davno?... možda ne znam:
Ali baš kad se ta lastavica vinu
Vrat ti se okrenuo,
Neki veo je pao,...
—sve sam to znao ranije.

Da li je to već bilo ranije?
I neće time usporiti polet
I dalje sa našim životima naša ljubav se obnavlja
Uprkos smrti,
A dan i noć još jednom pružaju jedno oduševljenje?

(Iznenadna svetlost)

 

[Neprilagođena]

Salvador Dali (1904-1989)

Self-portrait


Priče koje su ostale za Dalijem tvore sliku njegovog života u izmaglici slave i moći, onirične opijenosti i umetnosti tako bizarne i stravične, egocentrične i depresivne, mazohističke i genijalne.
Priča velikog Dalija započinje sa pričom o jednoj ljubavi. O jednoj ženi i braku, o vernoj pratilji i muzi.
O njenoj beskrajnoj brizi i negovanju Dalijevog uma, o upornosti i veri koja je dovela do ostvarenja i uspeha slavnog umetnika.

​

Gala je bila deset godina starija od Dalija. Upoznali su se kada je njemu bilo 26. godina. Ona je prepoznala njegov veliki talenat i osetila umetničku dušu, a zatim odlučila da da sve od sebe kako bi ostvarila potpuni potencijal tih dveju jednakosti.
Kada su se venčali Dali je bio samo još jedan siromašan i neznani umetnik.
Slikao je i crtao po svemu što je video, a njegova umetnost bila je haos.
Tek po dolasku Gale u njegov život nastupila je disciplina i stremljenje ka stvarnom slikarstvu, ali i drugim oblicima prave umetnosti.
Govorila mu je da mora da slika kao stari majstori uljem i na platnu, i on je tako i započeo koračati svojim nadrealizmom. Isprva Dalijeve slike, iako dobro dočekane od strane tadašnjih kritičara, nisu uopšte bile prodavane, te je Gala sama putovala po Španiji i noseći ih sa sobom, pokušavala svuda da proda slike svog muža..Prodavanje slika, računi, novac, ugovori, sve je radila Gala. On je bio potpuno nesposoban za stvarni svet, nije znao vrednost novca, i nije razlikovao valute.

Tokom jednog boravka u Parizu 1965. godine Salvador Dali se i sam upušta u aferu sa tada čuvenom manekenkom Amandom Lir sa kojom provodi narednih petnaest godina života. Gala je prihvatila Amandu i jedno vreme njih troje putovali su zajedno i čudili javnost svojom pojavom. Konačno,Gala zauvek odlazi.Njen odlazak pogodio je Dalija više nego što je to isprva pokazao. Ostao je sa Amandom, ali je i dalje idealizovao svoju kraljicu. Ona je za njega uvek ostala nedostižna boginja, majka i vodilja, spas i utočište.

​

Po ulasku u sedamdesetu godinu života oboleva od Parkinsonove bolesti, koja direktno utiče na njegovo slikanje.
Kada je Gala to čula bila je ljuta.
Govorila je za njega da je beskoristan, da ne treba da postoji ako ne slika.

Gala nekoliko godina kasnije umire i Dali se uskoro sasvim povlači u sebe .
Odbijao je da pije vodu i time umalo dozvao smrt.
Njegovo ponašanje protumačeno je kao suicidno i pojavile su se glasine da je već dva puta pokušao da se ubije.
U dvorcu izbija požar i Dalija ponovo jedva spašavaju.
Pet meseci ostaje u bolnici.
Poslednje godine svog života provodi u privatnim odajama svog muzeja, u potpunoj tami i teškoj depresiji.
Čovek čudesnih brkova i genijalno ludačkog pogleda, koji je nekad uzimao svu pažnju, sada je bio samo tamna senka koja šapuće mračne reči.
Godine 1988. zbog naglog slabljenja srca ponovo se vraća u bolnicu.
Naredne godine, u toku svoje omiljene predstave Tristan i Izolda, veliki umetnik umire, bez Gale.

​

​

 

[Neprilagođena]

Камиј Клодел

(франц. Camille Claudel; 1864 - 1943) је била француска вајарка и сликарка.
Била је сарадница, муза и љубавница Огиста Родена.

У Паризу је најпре подучавао Алфред Буше на Академији Колароси, једној од ретких академија које су у то време примале жене.
Буше је свраћао и у Клоделин атеље и ценио њен таленат.
Буше је био Роденов пријатељ и пошто је морао да отпутује, замолио је Родена да настави са подучавањем. У његовом атељеу проучавала је акт и анатомију, што је у 19. веку иначе било неуобичајено за жене. Правила је стопала и шаке на Роденовим скулптурама.
Са само 19 година, Клодел је постала Роденова помоћница, а ускоро и сарадница.
Поред тога што су заједно радили, њих двоје су убрзо постали и љубавници мада је он већ био у вези и имао дете.
Пошто је био много старији и њен учитељ, Роден је извршио велики утицај на Клодел, али је и она утицала на његов рад.
Роден је направио неколико портрета Клодел, а она је направила његову бисту која је била његов омиљени портрет.

Потпуно је прекинула односе са Роденом 1899. мада су већ раније престали да живе заједно.
Могуће је да је имала кратку љубавну везу са композитором Клодом Дебисијем око 1890.
Касније су почели њени психички проблеми.
1906. је покушала да уништи своје скулптуре.
Веровала је да је Роден прогања и оптуживала га да је био неправедан према њој.
Мајка и брат су је 1913. сместили у душевну болницу где је остала 30 година, са дијагнозом маније гоњења...
Ту је 1943. године и умрла.

​

Валцер, 1893.
Приказује стапање мушкарца и жене у загрљају док плешу. Плесачи су занесени својом блискошћу. Док је тело мушкарца детаљно извајано, од појаса наниже тело жене прелази у таласаву тканину, да би избегла осуду моралистички настројених критичара. Ову скулптуру Камиј Клодел је завршила 1885. након окончања бурне љубавне везе са Роденом која јој је послужила као инспирација. С друге стране, Роденово дело Ја сам прелепа, познато и под називом Отмица које представља акробатске љубавнике сведочи о њиховој страсној љубави.

Valcer (1893)



Зрело доба, 1899.
Болни растанак са Роденом инспирисао је Клодел да направи Зрело доба, дело које се састоји од фигуре старије жене и младе женске фигуре која клечећи моли мушку фигуру. Алтернативни назив овог дела је Судбина, што је тематски повезује са скулптуром Клото. Претпоставља се да је клечећа фигура сама Клодел која моли Родена да је не оставља.

Age Of Maturity (1899)

​

Роден је говорећи о Клодел рекао:

„Показао сам јој где да пронађе злато, али злато које проналази заиста је само њено.”
Њена бурна љубавна повест послужила је Хенрику Ибсену за драму Када се ми мртви пробудимо (1899).

​

 

[Neprilagođena]

"Eternal Springtime"(1885) O.Rodin
-delo inspirisano Camille Claudel


„Ljudsko telo je, pre svega, ogledalo duše i iz duše potiče njegova najveća lepota.“
- Ogist Rodin

 

[Poli46]

Olja Ivanjicki i Leonid Šejka
, studentkinja vajarstva i student arhitekture, sreli su se prvi put povodom zajedničkog rada
na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu.

Ostala su ljubavna pisma kao trag jedne velike ljubavi..

Kao trag jedne od najljepših beogradskih ljubavi na umetničkoj sceni ostala su pisma koja su razmenjivali. Te prepiske pune ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajale su od 1956.
do 1961. godine.

Naime, jednog dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila,
predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao.
U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga.

Upravo iz te kutije za cipele, koja je čuvala deo tajne o njihovoj ljubavi, ali i iz pisama
Leonida Šejke, koje je u svom stanu sačuvala Olja Ivanjicki, nastala je knjiga
"Ogledalo ljubavi", koju je prije 16 godina priredila Silvija Monros - Stojaković.

Uvek zvezda u biranom društvu, okružena članovima Mediale, "maskota", kako je se seća
Matija Bećković, Olja je tada bila "deo burnih rasprava o umetnosti, deo otpora zvaničnom
i rigidnom stavu prema stvaralaštvu", ali i najpoželjnija devojka tog umjetničkog kruga.
Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961.
godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa. Na dan kad je skoro tri veka ranije sahranjen njegov neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta, 15. decembra 1970, Šejka fizički
napušta đubrište, kako je zvao ovaj svijet, a Olja svoj kosmos četiri decenije kasnije.

 

[Neprilagođena]

Andy Worhol i Edie Sedgwick



U martu 1965. godine, Edi Sedžvik upoznaje avangardnog umetnika Endija Vorhola na jednoj zabavi.
Nije mogao da skine oči s nje kada ju je prvi put ugledao.
Počeli su da sarađuju u njegovim eksperimentalnim filmovima ali ga je ona svakodnevno inspirisala i za druge vrste umetnosti.
Nisu se razdvajali. Najpoznatiji film u koje se pojavljue Edi Sedžvik, nazvao je "Sirota mala bogatašica."

Do tada je imala smeđu kosu, koju joj je on odsekao i ofarbao u plavo, da bi ličili.
Njen izgled je postao neizbežna tema u modnim krugovima.
Već na kraju iste godine koju su proveli zajedno uživajući droge i praveći umetnost, Endi je odlučio da je se otarasi.
Počela je da mu pravi probleme, što zbog droge, što zbog lošeg mentalnog stanja.
To ju je jako bilo pogodilo, pošto je njega jako volela i do tada se jako oslanjala na njegovu podršku.
Bila je slomljena.

Edi Sedžvik je umrla sa samo 28 godina od prekomerne doze lekova i alkohola.

Moram da dodam pesmu , posvećenu Edi Sedžvik...
Jedan od mojih omiljenih bendova -The Cult.

Edie, Ciao Baby (Acoustic)

 

[Neprilagođena]

Pablo Pikaso i Dora Mar

Dora Mar, rođena Henrite Teodora Marković je 1935. godine bila je fotografkinja na snimanju filma u Bilankort studiju na periferiji Pariza. Upoznala se sa tada 26 godina starijim Pikasom, koji se već proslavio.
Postala je njegova ljubavnica, kasnije i njegova najveća muza. Narednih osam godina bili su zajedno, iako Pikaso nije prekinuo vezu sa Marijom Terezom Valter.
Tokom godina u Pikasovom životu je bilo mnogo žena, ali je ona nesumnjivo bila od od onih koja mu je najviše značila.
Bila je prelepa, ali Pikasa je privukla dramatična iskra koju je imala.
Strastvena veza je trajala otprilike do 1942. godine, kada se Dora Mar uputila na jug,
odnosno kada se preselila u Menerbe u Provansi.

Da li je ona prihvatila da nijedna žene neće u potpunosti imati Pikasa?

Kada se veza završila, vrištala je, bila je strastvena i besna.
Ali, kad se preselila na jug, počela je opet da slika i te slike su bile neverovatne, ali su njene fotografije bile najbolje.
Kao fotografkinja zabeležila je verovatno najpoznatiju sliku na kojoj je Pikaso - Gernika (1937)
Posetioci izložbe mogu da vide i neka Pikasova dela na koje je Mar uticala, uključujući i Ženu koja jeca.

Portret Dore Mar (1941)
Pablo Pikaso

Gernika
Pablo Pikaso

 

[Neprilagođena]

Mark i Bella Chagall

Astonished bubbles of ecstasy … Marc Chagall


Od trenutka kada su se zaljubili 1909. godine, činilo se da su Marc Chagall i njegova supruga Bella delili poseban način viđenja sveta.
Bella je bila talentovana pisac i njen opis njihovog prvog susreta je poput Šagalove slike rečima:
„Kad ste mu pogledali oči..bile su plave kao da su s neba. Bile su to čudne oči ... duge, u obliku badema ...
i izgledalo je da svako plovi samo po sebi, poput malog čamca."

Bella je brzo postala Marcova muza i nastavila je da posećuje njegova platna do kraja života.
Poznato je da je često prikazivao sebe i Bellu kako lete zajedno, kao da je njihova zajednička radost imala takvu fizičku silu da se suprotstavlja samom zakonu gravitacije. Na slici "Iznad grada" oni lete visoko iznad Vitebska u Belorusiji, dok se samo leti u snovima, jedinstveno privilegovani da dele isto plutajuće sanjarenje.

1911.godine,napuštajući Bellu u Rusiji, Marc je stigao u Pariz, tada centar modernističkog pokreta u zapadnoj umetnosti.

Ubrzo je dodao nešto revolucionarno. „Pod njegovim uticajem, metafora je trijumfalno ušla u moderno slikarstvo“, kasnije je rekao Andre Breton, koji je Chagalla smatrao ocem nadrealizma.

Mark se vratio u Vitebsk 1914. godine da se oženi Belom, a u Rusiji su bili zarobljeni izbijanjem prvog svetskog rata.
Preselili su se u Sankt Peterburg .Zatim je Mark pozvan da bude komesar vizuelnih umetnosti.
Bella mu je razumno savetovala da kaže ne, ali je prihvatio ponudu da pokrene novu umetničku školu u Vitebsku.
Službeno mišljenje, međutim, brzo se učvrstilo o tome šta je prava proleterska umetnost, pa je Mark bio primoran da napusti školu.
Osim kratkog, radosnog dizajna scenografije za moskovsko pozorište na jidišu, njegovo delo sada nije bilo dobrodošlo u Rusiji.

On, Bella i njihova petogodišnja ćerka Ida napustili su Rusiju 1922. godine.
Oni su sa užasom gledali izdaleka tokom 1920 -ih i 30 -ih godina kako su jevrejsku domovinu njihove mladosti sistematski uništavali prvo komunisti, a zatim nacisti. Bella je dugo zanemarivala svoje pisanje kako bi podržala Marka i njegovo slikanje.ali je poslednjih nekoliko godina svog života u Njujorku pisala lirske memoare na jidišu. 1944.godine umrla je od infekcije grla (koja bi se sada lako izlečila antibioticima.)

 

[Neprilagođena]

P.P.Rubens i Helena Fourment

Četiri godine nakon smrti svoje prve supruge Isabelle,
53-godišnji slikar oženio je 16-godišnju Hélène Fourment (1614-1673).
Helena je bila najmlađe dete bogatog trgovca svile i tepiha u Antverpu.

Helena je po priči bila veoma lepa,
guverner Holandije je rekao da je ona "nesumnjivo najlepša žena koja se može videti"
a pesnik Gevartius hvalio je "Helen iz Antverpena, čija lepota daleko prevazilazi lepotu Helene iz Troje."

Hélèna je bila inspiracija mnogim Rubensovim slikama,
I u kasnijim radovima koje je slikao za španski dvor , njen lik se mogao prepoznati.

Godine 1635, Rubens je kupio imanje izvan Antwerpena,
(dvorac de Steen)gde je slikao -uglavnom pejzaže
i uživao sa svojom porodicom u mirnom životu.

Helene Fourment


Rubens je preminuo od gihta 1640.
Sahranjen je u crkvi sv. Jakova u Antwerpenu.
Ostavio je za sobom osmoro dece,( tri s Isabellom i petoro s Hélènom
Helena je umrla u Briselu 1673. godine.
Sahranjena je sa suprugom Rubensom i decom.

Deo teksta preuzet sa:
https://www.facebook.com/paologes/photos/rubens-i-supruge-izabela-i-helenapeter-paul-rubens