Sve sto mu se desilo ,bilo je splet nesrecnih okolnostiA sve je krenulo posle prekinute predstave o Svetom Savi.
Trpeo je ogroman pritisak.
Prodanjali su ga i provocirali.
Trpeo je ogroman pritisak.
Prodanjali su ga i provocirali.
-
- Popularno:
- Kako je Švarceneger spao na ?
- „Ja sam video patuljka.“
- Zašto Morgan Friman nosi zlatne...
- Zasto zene mrze dobrotu u muskarcima a...
- Gde su nestali migovi 21?
- Vučić i opozicija se slažu oko...
- Rusija na ivici potpune krize: Kremlj...
- Kako prici ovde
- Zašto je ljubav prema Rusiji...
- Povratak otpisanih ! Totalna blokada...
Velikani srpske glume
- Začetnik teme Sensei
- Datum pokretanja
- Poruka
- 94.373
sada sam malo pogledao po netu i hajka na njega je očigledna
Pistolj kod sebe je imao zbog pretnji kojim je bio izlozen
Poslednja izmena od moderatora:
Ja sam u to vreme redovno posecivala koncerte i pozoriste pa se secam.
- Poruka
- 94.373
evo i ja potpadoh pod uticaj tog nemilog dogadjaja pa sam opet prelistavao staru štampu. Našao sam lepo sumiran članak u ALO magazinu od pre nekiliko godina
U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, glumac Žarko Laušević je u podgoričkom kafiću "Epl" ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića.
Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.
Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.
Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora - Toma Fila.
Na jednom predavanju na Pravnom fakultetu u Beogradu, pre tri godine, Fila je tadašnjim studentima opisao svoje viđenje tog suđenja.
Suđenje u Crnoj Gori, ispričao je Fila, bilo je pod uticajem "male sredine", a situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli.
Da su se svi pridržavali Njegoševe "Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog", kako je rekao Fila, postupak ne bi trajao toliko dugo.
"Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu", rekao je advokat.
U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, glumac Žarko Laušević je u podgoričkom kafiću "Epl" ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića.
Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.
Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.
Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora - Toma Fila.
Na jednom predavanju na Pravnom fakultetu u Beogradu, pre tri godine, Fila je tadašnjim studentima opisao svoje viđenje tog suđenja.
Suđenje u Crnoj Gori, ispričao je Fila, bilo je pod uticajem "male sredine", a situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli.
Da su se svi pridržavali Njegoševe "Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog", kako je rekao Fila, postupak ne bi trajao toliko dugo.
"Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu", rekao je advokat.
Samsonight
Elita
- Poruka
- 16.125
Ili je istina zakazala, ili je slučaj zašao u neviđeno, ili nešto treće, četvrto, peto, stoto-rezultat je da je čovek proveo značajno vreme u zatvoru, zabeležio ga zauvek na svoj način, izašao kao jedan Ivo Andrić i slični...
To je prošlost u svakom slučaju, i nadam se da ćemo svi uspeti da vidimo Žarka nezavisno od tog slučaja u budućnosti.
Žarko je radio i radi dalje, u svakoj ulozi je novo ja, pokazuje sebe na mnogo frontova, i Bože zdravlja da mu jednom zaboravimo što se našao na pogrešnom mestu kao što može svakom od nas da se desi.
Hajmo se vratiti Žarku kao glumcu, ima tu što-šta da se pomene, nemojmo biti retrogradni i usmereni na nešto što je prošlo, već otplaćeno.
U tog čoveka danas treba pogledati, zavoleti ga danas, ne od pre, nekad, u prošlosti!
Ko nije sposoban... pa... neka ga uljuljkuju bajke Holowuda gde je sve savršeno-taman onoliko koliko novcem to plate!
To je prošlost u svakom slučaju, i nadam se da ćemo svi uspeti da vidimo Žarka nezavisno od tog slučaja u budućnosti.
Žarko je radio i radi dalje, u svakoj ulozi je novo ja, pokazuje sebe na mnogo frontova, i Bože zdravlja da mu jednom zaboravimo što se našao na pogrešnom mestu kao što može svakom od nas da se desi.
Hajmo se vratiti Žarku kao glumcu, ima tu što-šta da se pomene, nemojmo biti retrogradni i usmereni na nešto što je prošlo, već otplaćeno.
U tog čoveka danas treba pogledati, zavoleti ga danas, ne od pre, nekad, u prošlosti!
Ko nije sposoban... pa... neka ga uljuljkuju bajke Holowuda gde je sve savršeno-taman onoliko koliko novcem to plate!
- Poruka
- 94.373
Samsonight
Elita
- Poruka
- 16.125
Najlepši i najizražajniji Miloš Obilić-
Тихомир Тика Арсић! |
Arsić je za ulogu Rogožina u toj predstavi " Idiot "dobio dve najznačajnije nagrade u svojoj karijeri - Zlatnog viteza u Moskvi na Festivalu “Zlatni vitez” i Nagradu “Raša Plaović” za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni 1994/95. godine.
Poslednja izmena:
Narodno pozorište u Beogradu, čiji je Arsić bio stalni član, oprostilo se saopštenjem od njega navodeći da je „uvek bio veran svom teatru“.
„Od 1984. godine postao je stalni član glumačkog ansambla. Uvek je bio veran svom pozorištu, koje je neizmerno voleo i u kome je odigrao više značajnih uloga u klasičnim i savremenim komadima. Svakako najvažnija pozorišna uloga, za koju je i sam govorio da mu je najdraža i najbolja koju je odigrao je Rogožin u Idiotu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, u režiji Steve Žigona“, navodi se u saopštenju.
Ističe se da se u Arsićevom angažmanu u Narodnom pozorištu izdvaja i nastup u kultnoj predstavi „Solunci govore“ po tekstu Antonija Ðurića i u režiji Cisane Murusidze.
Arsić je za sobom ostavio ćerke Milicu, Lenku i Veru, sina Arsenija i unuku Nou.
Komemoracija Tihomiru Arsiću biće održana kada se za to steknu epidemiološki uslovi.
Arsić je bio filmski, televizijski i pozorišni glumac i producent.
Kao član Narodnog pozorišta igrao je predstave Rat i mir, Romeo i Julija, Crveni šal, Koštana i druge. Dobitnik je dve velike nagrade – „Zlatni vitez“ i nagrada „Raša Plaović“. Nakon toga se povukao iz pozorišta, a na filmu se pojavljivao tek povremeno.
Na velikom platnu se prvi put pojavio 1975. u filmu Sinovi. Veliku popularnost stekao je 80-ih godina, kada su godišnje izlazila po tri filma u kojima igra jednu od glavnih uloga. U periodu od 1981. godine i filma „Dečko koji obećava“ do 1989. i „Boja na Kosovu“, Arsić je glumio u 22 filma, jednoj seriji i jednom TV filmu.
Devedesetih godina Arsić se prvi put povukao iz sveta glume, prenosi „Nova.rs„.
Snimio je nekoliko filmova: „Solunci govore“, „Devojka s lampom“, „Udri jače manijače“, „Pokondirena tikva“, te seriju „Teatar u Srba“. Okušao se i kao producent u filmu „Uslovna sloboda“ iz 2006. Ponovo je bio producent, ovog puta u seriji „Šesto čulo“. Međutim, zbog nesporazuma, serija je ugašena nakon šest epizoda.
Kasnije je tumačio načelnika u filmu Ma nije on takav iz 2011, kao i vladiku Nikolaja Velimirovića u „Stojte galije carske“.
Televizijska publika imala je priliku da ga vidi u ulozi Barona u drugoj sezoni popularne serije „Ubice mog oca“. Tokom 2018. glumio je u seriji „Šifra Despot“, te filmove“ Zaspanka za vojnike“ i „Kralj Petar Prvi u slavu Srbije“.
Arsić je takođe bio i u političkim vodama. Do 2008. godine bio je član Demokratske stranke Srbije, a iste godine pridružio se novoosnovanoj Srpskoj naprednoj stranci. Bio je savetnik za kulturu premijera Aleksandra Vučića. Bio je član predsedništva stranke, a 2018. i državni sekretar u Ministarstvu kulture.
„Prerani odlazak Tike Arsića je veliki gubitak i za srpsku kulturu. Njegov prepoznatljiv umetnički izraz i lik ostaće upamćeni u svetu pozorišta, filma, kao i naše kulture u celini. U Ministarstvu kulture i informisanja dao je značajan doprinos razvoju kulturne scene u Srbiji. Ostavio je neizbrisiv trag, po kome ćemo ga svi pamtiti“, istakla je Gojković.
„Od 1984. godine postao je stalni član glumačkog ansambla. Uvek je bio veran svom pozorištu, koje je neizmerno voleo i u kome je odigrao više značajnih uloga u klasičnim i savremenim komadima. Svakako najvažnija pozorišna uloga, za koju je i sam govorio da mu je najdraža i najbolja koju je odigrao je Rogožin u Idiotu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, u režiji Steve Žigona“, navodi se u saopštenju.
Ističe se da se u Arsićevom angažmanu u Narodnom pozorištu izdvaja i nastup u kultnoj predstavi „Solunci govore“ po tekstu Antonija Ðurića i u režiji Cisane Murusidze.
Arsić je za sobom ostavio ćerke Milicu, Lenku i Veru, sina Arsenija i unuku Nou.
Komemoracija Tihomiru Arsiću biće održana kada se za to steknu epidemiološki uslovi.
Arsić je bio filmski, televizijski i pozorišni glumac i producent.
Kao član Narodnog pozorišta igrao je predstave Rat i mir, Romeo i Julija, Crveni šal, Koštana i druge. Dobitnik je dve velike nagrade – „Zlatni vitez“ i nagrada „Raša Plaović“. Nakon toga se povukao iz pozorišta, a na filmu se pojavljivao tek povremeno.
Na velikom platnu se prvi put pojavio 1975. u filmu Sinovi. Veliku popularnost stekao je 80-ih godina, kada su godišnje izlazila po tri filma u kojima igra jednu od glavnih uloga. U periodu od 1981. godine i filma „Dečko koji obećava“ do 1989. i „Boja na Kosovu“, Arsić je glumio u 22 filma, jednoj seriji i jednom TV filmu.
Devedesetih godina Arsić se prvi put povukao iz sveta glume, prenosi „Nova.rs„.
Snimio je nekoliko filmova: „Solunci govore“, „Devojka s lampom“, „Udri jače manijače“, „Pokondirena tikva“, te seriju „Teatar u Srba“. Okušao se i kao producent u filmu „Uslovna sloboda“ iz 2006. Ponovo je bio producent, ovog puta u seriji „Šesto čulo“. Međutim, zbog nesporazuma, serija je ugašena nakon šest epizoda.
Kasnije je tumačio načelnika u filmu Ma nije on takav iz 2011, kao i vladiku Nikolaja Velimirovića u „Stojte galije carske“.
Televizijska publika imala je priliku da ga vidi u ulozi Barona u drugoj sezoni popularne serije „Ubice mog oca“. Tokom 2018. glumio je u seriji „Šifra Despot“, te filmove“ Zaspanka za vojnike“ i „Kralj Petar Prvi u slavu Srbije“.
Arsić je takođe bio i u političkim vodama. Do 2008. godine bio je član Demokratske stranke Srbije, a iste godine pridružio se novoosnovanoj Srpskoj naprednoj stranci. Bio je savetnik za kulturu premijera Aleksandra Vučića. Bio je član predsedništva stranke, a 2018. i državni sekretar u Ministarstvu kulture.
Gojković: Prerani odlazak Tihomira Arsića veliki gubitak za srpsku kulturu
Ministarka kulture i informisanja Maja Gojković uputila je telegram saučešća porodici preminulog glumca Tihomira Arsić, koji je bio i posebni savetnik u Ministarstvu.„Prerani odlazak Tike Arsića je veliki gubitak i za srpsku kulturu. Njegov prepoznatljiv umetnički izraz i lik ostaće upamćeni u svetu pozorišta, filma, kao i naše kulture u celini. U Ministarstvu kulture i informisanja dao je značajan doprinos razvoju kulturne scene u Srbiji. Ostavio je neizbrisiv trag, po kome ćemo ga svi pamtiti“, istakla je Gojković.
Vojislav Brajović
Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1969. godine u kome za četrdeset godina ostvario gotovo pedeset uloga. Još kao student igrao je u predstavama Odbrana Sokratova i smrt, Agamemnon, Kad su cvetale tikve, Pigmalion, Kin, Koriolan, Paklena mašina, Rat i mir u kafani Snefl, da bi se u Hamletu u režiji Steve Žigona pojavio u ulozi Horacija i Laerta. Ulogu Turnela u premijernoj postavci Bube u uhu igrao je do 1997. Zatim, uloge u predstavama Elizabeta od Engleske; Za kim zvono zvoni; Varvari; Kako je Juda izdao Hrista; Mister Dolar. Posebno se istakao u ulozi Apolona Murzaveckog u komadu Vuci i ovce. U Vasi Železnovoj je igrao lik Semjona. Igrao je Žarka u Golgoti; Vilija Natana u Tri sina; Grofa u Romantičnim ćudima; Ivana Kaljajeva u Pravednicima; Grofa Oboljaninova u Zojkinom stanu; Doktora Probsta u Hrvatskom Faustu; Gazda-Isu u Komunističkom raju; Žutilova u Rodoljupcima; Alonza u Oluji; Kneza Miloša u Ruženju naroda u dva dela; Papu Mafeoa Barberinija u Svetlosti u noći; Jakova Šalimova u komadu Na letovanju; Matamora u Pozorišnim iluzijama, uloga za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda; zatim, naslovnu ulogu u koprodukcijskoj predstavi s Gradom teatarom – Budva, Lažni car Šćepan Mali, za koju je nagrađen Sterijinom nagradom za glavnu ulogu; Terzita u predstavi Troil i Kresida, takođe koprodukciji s budvanskim Festivalom, a za koju je nagrađen „Zlatnom maskom“ na Ohridskom festivalu; lik Dimitrija u predstavi Bure baruta za kojeg je dobio Nagradu „Milivoje Živanović“; Dr Ninković u Gospođi ministarki; po drugi put je Žutilov u Rodoljupcima kada je otvorena nova zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta; Dr Dorn u Galebu; Šajlok (u alternaciji s Predragom Ejdusom) u Mletačkom trgovcu; Maks, Maksim u Skakavcima; Duh i Prvi grobar u Hamletu; Uča u Brodu za lutke; Satin u komadu Na dnu; i, najnovije ostvarenje, uloge Vojvode i Frederika u Kako vam drago. Osam od ovih uloga ponele su Godišnju nagradu JDP-a.
Istovremeno je, kao gost, igrao i igra na scenama drugih pozorišta: Zvezdara teatar, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice, Grad teatar Budva...
U Zvezdara teataru ostvario je nekoliko izuzetnih uloga: Vasa Vučurović u predstavi koja je otvorila pozorište, Mrešćenje šarana i za koju je nagrađen svojom prvom Sterijinom nagradom, „Ćuranom“ na Danima komedije i nagradom na Pozorišnim svečanostima „Ljubiša Jovanović“; Puniša i Puša Rsavac u Pazarnom danu; Tom Sardžent u komadu koji mu je posebno drag, Pogled u nebo.
U Ateljeu 212 igrao je likove: Nil Fedosijević Mamajev u komediji Kola mudrosti, dvoja ludosti i, Danijel Parker u predstavi Egzibicionista. U Beogradskom dramskom pozorištu odigrao je Doktora Kolea u predstavi Villa Sachino. Za festival Grad teatar Budva i Teatar Kult obnovio je lik Radovana III (i dobio nagradu Grada teatara Budve, „Ćurana“, Nagradu grada Vršca i – „Zoranov brk“). Ostvario je i uloge: Feđa u komediji Kokoška (koja je danas na repertoaru JDP-a); Saša u predstavi Antigona u Njujorku; Prospero iz Bure; lik Dotorea u Legendi o postanku; ulogu Tomazoa Medinija u predstavi Konte Zanović.
Na Dubrovačkim ljetnim igrama bio je Alonso u Oluji.
Za Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici igrao je: Igumana Stefana iz Gorskog vijenca za koju je dobio Sterijinu nagradu, „Ardaliona“ i Godišnju nagradu CNP-a; Toma u Party time; Tetereva u Malograđanima; Torvalda u Nori, kao i Danucija u Montenegrinima (koprodukcija CNP i Grada teatara Budve). Vojislav Brajović je proglašen „Doživotnim počasnim članom CNP-a“.
Za ulogu Kneza Vićencija u komediji Mera za meru u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu dobio je „Ardaliona“, Godišnju nagradu SNP-a i Nagradu grada Vršca.
Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1969. godine u kome za četrdeset godina ostvario gotovo pedeset uloga. Još kao student igrao je u predstavama Odbrana Sokratova i smrt, Agamemnon, Kad su cvetale tikve, Pigmalion, Kin, Koriolan, Paklena mašina, Rat i mir u kafani Snefl, da bi se u Hamletu u režiji Steve Žigona pojavio u ulozi Horacija i Laerta. Ulogu Turnela u premijernoj postavci Bube u uhu igrao je do 1997. Zatim, uloge u predstavama Elizabeta od Engleske; Za kim zvono zvoni; Varvari; Kako je Juda izdao Hrista; Mister Dolar. Posebno se istakao u ulozi Apolona Murzaveckog u komadu Vuci i ovce. U Vasi Železnovoj je igrao lik Semjona. Igrao je Žarka u Golgoti; Vilija Natana u Tri sina; Grofa u Romantičnim ćudima; Ivana Kaljajeva u Pravednicima; Grofa Oboljaninova u Zojkinom stanu; Doktora Probsta u Hrvatskom Faustu; Gazda-Isu u Komunističkom raju; Žutilova u Rodoljupcima; Alonza u Oluji; Kneza Miloša u Ruženju naroda u dva dela; Papu Mafeoa Barberinija u Svetlosti u noći; Jakova Šalimova u komadu Na letovanju; Matamora u Pozorišnim iluzijama, uloga za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda; zatim, naslovnu ulogu u koprodukcijskoj predstavi s Gradom teatarom – Budva, Lažni car Šćepan Mali, za koju je nagrađen Sterijinom nagradom za glavnu ulogu; Terzita u predstavi Troil i Kresida, takođe koprodukciji s budvanskim Festivalom, a za koju je nagrađen „Zlatnom maskom“ na Ohridskom festivalu; lik Dimitrija u predstavi Bure baruta za kojeg je dobio Nagradu „Milivoje Živanović“; Dr Ninković u Gospođi ministarki; po drugi put je Žutilov u Rodoljupcima kada je otvorena nova zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta; Dr Dorn u Galebu; Šajlok (u alternaciji s Predragom Ejdusom) u Mletačkom trgovcu; Maks, Maksim u Skakavcima; Duh i Prvi grobar u Hamletu; Uča u Brodu za lutke; Satin u komadu Na dnu; i, najnovije ostvarenje, uloge Vojvode i Frederika u Kako vam drago. Osam od ovih uloga ponele su Godišnju nagradu JDP-a.
Istovremeno je, kao gost, igrao i igra na scenama drugih pozorišta: Zvezdara teatar, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice, Grad teatar Budva...
U Zvezdara teataru ostvario je nekoliko izuzetnih uloga: Vasa Vučurović u predstavi koja je otvorila pozorište, Mrešćenje šarana i za koju je nagrađen svojom prvom Sterijinom nagradom, „Ćuranom“ na Danima komedije i nagradom na Pozorišnim svečanostima „Ljubiša Jovanović“; Puniša i Puša Rsavac u Pazarnom danu; Tom Sardžent u komadu koji mu je posebno drag, Pogled u nebo.
U Ateljeu 212 igrao je likove: Nil Fedosijević Mamajev u komediji Kola mudrosti, dvoja ludosti i, Danijel Parker u predstavi Egzibicionista. U Beogradskom dramskom pozorištu odigrao je Doktora Kolea u predstavi Villa Sachino. Za festival Grad teatar Budva i Teatar Kult obnovio je lik Radovana III (i dobio nagradu Grada teatara Budve, „Ćurana“, Nagradu grada Vršca i – „Zoranov brk“). Ostvario je i uloge: Feđa u komediji Kokoška (koja je danas na repertoaru JDP-a); Saša u predstavi Antigona u Njujorku; Prospero iz Bure; lik Dotorea u Legendi o postanku; ulogu Tomazoa Medinija u predstavi Konte Zanović.
Na Dubrovačkim ljetnim igrama bio je Alonso u Oluji.
Za Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici igrao je: Igumana Stefana iz Gorskog vijenca za koju je dobio Sterijinu nagradu, „Ardaliona“ i Godišnju nagradu CNP-a; Toma u Party time; Tetereva u Malograđanima; Torvalda u Nori, kao i Danucija u Montenegrinima (koprodukcija CNP i Grada teatara Budve). Vojislav Brajović je proglašen „Doživotnim počasnim članom CNP-a“.
Za ulogu Kneza Vićencija u komediji Mera za meru u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu dobio je „Ardaliona“, Godišnju nagradu SNP-a i Nagradu grada Vršca.
Ivan Bekjarev
Ivan Bekjarev (Beograd, 6. april 1946 — Beograd, 16. novembar 2020[bio je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih glumaca, koji se ogledao sa podjednakim uspehom u svim žanrovima i medijima. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.Od osnivanja je bio redovni profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu, a glumu i javni nastup, predavao je na još nekim fakultetima i akademijama.Njegovi studenti bili su Milan Kalinić, Iva Štrljić, Aleksandra Balmazović, Danijel Nikolić.
Imao je svoju školu glume i javnog nastupa, a glumom i režijom se bavio do kraja života. Šesnaest godina bio je umetnički direktor i selektor međunarodnog Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. Njegov umetnički rad i biografija predstavljeni su u monografiji „Ivan Bekjarev” koju je 2004. godine izdao Savez dramskih umetnika Srbije.
Preminuo je od posledica koronavirusa 16. novembra 2020. godine u 75. godini života u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu
Nebojša "Neša" Dugalić
Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1994. u klasi profesora Vladimira Jevtovića.
Igrao je na scenama Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, Atel
jea 212, Kruševačkog pozorišta, Bitef teatra i dr.
Od 1998. šef klase glume na Fakultetu umetnosti Akademiji umetnosti BK Univerzitetu. U zvanje vanrednog profesora glume izabran 2001. godine, a u zvanje redovnog profesora 2007. godine
Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1994. u klasi profesora Vladimira Jevtovića.
Igrao je na scenama Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, Atel
Od 1998. šef klase glume na Fakultetu umetnosti Akademiji umetnosti BK Univerzitetu. U zvanje vanrednog profesora glume izabran 2001. godine, a u zvanje redovnog profesora 2007. godine
kiriku1
Veoma poznat
- Poruka
- 14.446
Bekjarev je veoma los glumac, usput, bio je veliki prostak, napadao mlade glumice na one polunasilne fore, ala Mika....
Najbolji nas glumac je Slobodan Cica Perovic... Paviljon 6 gledam svakih mesec dana...
Najbolji nas glumac je Slobodan Cica Perovic... Paviljon 6 gledam svakih mesec dana...
- Poruka
- 94.373
Vojin Ćetković
Glumačku karijeru započeo je u Kruševačkom pozorištu, profesionalnu u Narodnom pozorištu u Beogradu, a nakon upisivanja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, 1996. postao je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje ga je stipendiralo. Prvu TV ulogu ostvario je u filmu Raj, Petra Zeca 1993. kao Tomin drug, a prvu glavnu ulogu u filmu Zona Zamfirova 2002. godine kao Mane. Proslavio se ulogama Gorana Branda Gagića u TV seriji Porodično blago, kao i po ulogama Milomira Vranića u seriji Moj rođak sa sela i po ulozi Mihailo Andrejević u filmu i seriji Montevideo, Bog te video!, Montevideo, Bog te video! (TV serija) i u njegova dva nastavka. Nakon toka je dobio uloge u filmovima Tango je tužna misao koja se pleše, Stršljen, Pljačka Trećeg rajha, Klopka, Hadersfild, Čitulja za Eskobara.
Pozorišna publika širom Srbije imala je prilike da ga gleda u renomiranim predstavama Kruševačkog pozoršišta „Zlatno runo” Borislava Pekića, „Prokleta Avlija” Ive Andrića i „Derviš i smrt” Meše Selimovića, sve tri u režiji Nebojše Bradića. Pored ovih, igrao je u predstavama „Bure baruta”, „Audijencija”, „Ljubavna pisma”, „Suze su O. K”, „Emigranti” i mnogim drugim.
Višestruko je nagrađivan za uloge u pozorištu i na filmu, a izdvajaju se dve Godišnje nagrade JDP, nagrada „Branka i Mlađa Veselinović”, Nagrada Raša Plaović i Nagrada Miloš Žutić.
Živi i radi u Beogradu, a od 2008. godine u braku je sa glumicom Slobodom Mićalović sa kojom ima ćerke bliznakinje Milu i Veru.
Glumačku karijeru započeo je u Kruševačkom pozorištu, profesionalnu u Narodnom pozorištu u Beogradu, a nakon upisivanja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, 1996. postao je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje ga je stipendiralo. Prvu TV ulogu ostvario je u filmu Raj, Petra Zeca 1993. kao Tomin drug, a prvu glavnu ulogu u filmu Zona Zamfirova 2002. godine kao Mane. Proslavio se ulogama Gorana Branda Gagića u TV seriji Porodično blago, kao i po ulogama Milomira Vranića u seriji Moj rođak sa sela i po ulozi Mihailo Andrejević u filmu i seriji Montevideo, Bog te video!, Montevideo, Bog te video! (TV serija) i u njegova dva nastavka. Nakon toka je dobio uloge u filmovima Tango je tužna misao koja se pleše, Stršljen, Pljačka Trećeg rajha, Klopka, Hadersfild, Čitulja za Eskobara.
Pozorišna publika širom Srbije imala je prilike da ga gleda u renomiranim predstavama Kruševačkog pozoršišta „Zlatno runo” Borislava Pekića, „Prokleta Avlija” Ive Andrića i „Derviš i smrt” Meše Selimovića, sve tri u režiji Nebojše Bradića. Pored ovih, igrao je u predstavama „Bure baruta”, „Audijencija”, „Ljubavna pisma”, „Suze su O. K”, „Emigranti” i mnogim drugim.
Višestruko je nagrađivan za uloge u pozorištu i na filmu, a izdvajaju se dve Godišnje nagrade JDP, nagrada „Branka i Mlađa Veselinović”, Nagrada Raša Plaović i Nagrada Miloš Žutić.
Živi i radi u Beogradu, a od 2008. godine u braku je sa glumicom Slobodom Mićalović sa kojom ima ćerke bliznakinje Milu i Veru.