Velikani srpske glume

Sensei

Sensei

Master
Moderator
Poruka
88.695
moj izbor velikana:

Slobodan Aligrudić

Slobodan Aligrudić (rođen 15. oktobra 1934 u Bitolju, Vardarska Banovina, Kraljevina Jugoslavija, sadašnja Makedonija, umro 13. avgusta 1985. u Gradcu, Hrvatska) je bio srpski glumac. Otac je srpskog političara Miloša Aligrudića.

Proslavio se kao glumac beogradskog pozorišta Atelje 212, ali je najširoj publici poznat po ulogama u mnogim filmovima koji su postali klasika eks-jugoslovenske kinematografije, kao na primer Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT. Uglavnom je igrao autoritativne figure. Najbolji primer za to je uloga oca Maha u filmu Sjećaš li se Doli Bel?, Emira Kusturice (1981. godine).


Aligrudić je ponovo radio sa Kusturicom 1985. godine u filmu Otac na službenom putu, u kom je tumačio lik agenta UDBE zaduženog za „prevaspitavanje“ glavnog junaka. Ovaj film osvojio je Zlatnu palmu na Kanskom festivalu


Aligrudić je umro ubrzo potom, nepunih mesec dana nakon smrti svog dugogodišnjeg, takođe čuvenog, kolege Zorana Radmilovića. Zbog toga su mnogi jugoslovenski filmski kritičari govorili kako je raj dobio znatno pojačanje.
 
još jedan sa moje liste omiljenih:

Bora Todorović (5.11.1929.-7.7.2014.) je bio poznati srpski filmski i pozorišni glumac. Rođen je u učiteljskoj porodici i u Beogradu 5. novembra, 1930. godine. Pošto je odustao o d studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem, Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.

Brat je slavne Mire Stupice i otac je glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.

Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo odlazi sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb i četiri godine radio na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (1957-1961). Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“”, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“ (koju će, u drugoj ulozi, kasnije igrati i u Zvezdara teatru). Od osnivanja Zvezdara teatra član je njegove trupe.

Preminuo je posle komplikacija uzrokovanih moždanim udarom, nakon rutinske operacije slepog creva.


 
Danilo Bata Stojković – ljubav prema glumi veća od života

Svoju prvu ulogu u pozorištu odigrao je dok je bio dečak, a tada je u publici sedeo Dobrica Milutinović, čijim se Prstenom danas odlikuju najveći glumci u našoj zemlji.

Dobrica je nakon predstave prišao Stojkoviću, potapšao ga po ramenu i rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.“

Ljubav prema glumi nije vremenom iščezla, zapravo celokupan život je okrenuo u tom smeru. Nije se posvetio školi, pao je osmi razred, ali je čvrsto rešio da upiše Fakultet dramskih umetnosti, što je i ostvario.

Diplomirao je u klasi Josipa Kulundžića, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete“ i Kapetana vatrogasca iz „Ćelave pevačice“, nakon čega je i zvanično započeo glumačku karijeru 1959. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Međutim, sudbina je odlučila da se ne zadrži dugo na tom mestu. Nakon samo nekoliko godina u ovom pozorištu, otpušten je, a kao razlog otkaza navedeno je da nije talentovan.

Na sreću poštovalaca njegovog rada, odluka Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije poljuljala Stojkovićevu posvećenost glumi. Naprotiv, 1962. godine postao je stalni član Ateljea 212, a bogatu filmsku karijeru započeo je dve godine kasnije ulogom u filmu “Izdajnik”.

Stojković je neke od svojih najboljih uloga ostvario radeći sa rediteljem Slobodanom Šijanom, a među njima posebno se ističu ostvarenja za koja je scenario pisao Dušan Kovačević.

Tokom karijere, ostvario je više od 80 uloga u pozorištu i više od 50 na televiziji, a neka od najpoznatijih ostvarenja u kojima je glumio su filmovi „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Kako sam sistematski uništen od idiota“, „Varljivo leto ‘68“, predstave „Profesionalac“, „Urnebesna tragedija“, „Korešpodencija“, serije „Grlom u jagode“ i „Bubuleja“, ali i mnoge druge.

Ipak, veliki broj filmskih kritičara kao njegovu najzapaženiju ulogu izdvaja lik Ilije Čvorovića u filmu “Balkanski špijun”.

Za svoj rad primio je gotovo svako priznanje koje jedan glumac može dobiti u Srbiji, a neke od nagrada koje je osvojio su Oktobarska nagrada Beograda, Sterijina nagrada, statueta Joakim Vujić, nagrada na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, pored čega i dve za životno delo – u oblasti teatra „Dobričin prsten“ i u oblasti filmskog stvaralaštva „Pavle Vuisić“.

Iako je poticao iz dobrostojeće beogradske porodice, živeo je skromno, u garsonjeri na Čuburi, a veliki deo vremena provodio je uživajući u mnogobrojnim prestoničkim kafanama.

Danilo Bata Stojković smatra se jednim od poslednjih beogradskih boema, a u životu je gajio nekoliko ljubavi – prema pozorištu, cigaretama, kafani i svojoj supruzi Olgi, sa kojom se i upoznao u pozorištu.

Olga je bila Stojkovićeva životna saputnica i inspiracija, a njihova ljubav nastala je u prostorijama Ateljea 212 i trajala je duže od tri decenije, sve do glumčeve smrti. Venčali su se u decembru 1991. godine, tek kada se glumac razboleo, a oboje su bili veoma posvećeni porodici. Kako je Olga govorila, glumac je često naglašavao da „kuća ni zbog čega ne sme da trpi“.

Ipak, kako je i Olga isticala, Stojkovićeva najveća ljubav bila je ona prema pozorištu. Nje se nije odrekao do samog kraja života. Telo mu je klonulo posle višegodišnje borbe sa bolestima, ali nikada nije dozvolio da bolest slomi i njegov duh.

Na poslednje predstave koje je odigrao u Zvezdara teatru morali su da ga donose iz bolnice, jedva je hodao, ali i njih je uspeo da odglumi maestralno, ne dozvoljavajući da publika primeti da se on ne oseća dobro.

Tristoti put je ulogu Simeona Njegovana Lupusa u predstavi „Korešpodencija“ Zvezdara teatra odigrao 5. februara 2002. godine.

„Neki kažu da kad odigraju jednu predstavu pet puta više im se ne igra. Meni se tek igra kad igram dvestostu! Samo mislim na tristotu! Kažu: „Kako ti nije dosadno?“. Kako dosadno? Pa stalno ima posla oko uloge. To je kao kad imaš stan, pa ga jedanput počistiš i kažeš da je dovoljno za ceo život. Kad dobro odigram predstavu, ja ne mogu da zaspim celu noć. Kad igram loše, po mom nekom ubeđenju, odmah zaspim – da zaboravim. Mada me sutradan to kljuca“, govorio je Stojković.

Nekoliko dana kasnije, 13. februara, poslednji put je stao na pozorišnu scenu. Odigrao je Luku Labana u predstavi „Profesionalac“, a dva dana nakon toga legao je u bolničku postelju iz koje nikada nije ustao.

Nakon duge borbe sa teškim bolestima, Danilo Bata Stojković preminuo je 16. marta 2002. godine u Beogradu, a želja mu je bila da ne bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, tako da je njegova urna nakon kremacije smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja.

„Mene ako se sete na Dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete, nikom ništa, to je bila moja dužnost, da radim. Najveće zadovoljstvo biće mi misao da sam jednog čoveka izveo na pravi put“, rekao je Bata Stojković u filmu „Balkanski špijun“, ali pogrešio je.

Sećamo ga se svakodnevno kroz sve uloge u kojima je ostavio po delić svoje duše. Ostavio ih je u amanet budućim generacijama, usmeravajući svaku od njih na pravi put.
 
LANSIRANJE MEĐU ZVEZDE: BORIVOJE BORA TODOROVIĆ

„Glumac koji, ne nasedajući maniru, izaziva naš osmeh i najbolje igra pravi svet, onaj između kenta i viskija.“





Jedan od najvećih velikana glumačke scene nesumnjivo je Borivoje Bora Todorović. Jednako uspešan u pozorištu, na televiziji, radiju i na filmu, Bora je tokom svoje karijere odigrao blizu 200 uloga. Iako je važio za glumca čija igra odiše ležernošću i lakoćom, ni jednu od svojih uloga nije stekao niti izgradio lako.

Kao mlađi brat već priznate glumice Mire Stupice, zahvaljujući kojoj je i sam ušao u svet glume i zavoleo ga, nosio je u početku breme i odgovornost prema toj prvoj funkciji brata. Sve dok veliki trud da pronađe svoj stil i malo sreće da dobije prave uloge putem kojih je mogao da pokaže svoje mogućnosti, nisu konačno Boru Todorovića lansirali u sam vrh, gde je i pripadao. A onda ga više ništa nije moglo zaustaviti.

U Zvezdara teatru Bora Todorović je odigrao četiri uloge u predstavama „Mrešćenje šarana“, „Parazni dan“, „Lari Tompson-Tragedija jedne mladosti“ i „Povratak“. Svaku od njih igrao je toliko maestralno da je sasvim zaslužno postao jedan od najznačajnijih glumaca ovog pozorišta. Predstava „Mrešćenje šarana“ je bila njegov prvi angažman u Zvezdara teatru. Već mnogo puta do tada, u pozorištu u kom je proveo najviše godina, Ateljeu 212, igrao je u brojnim tekstovima Aleksandra Popovića, ali je upravo „Mrešćenje šarana“ isticao kao jedno od najboljih dela ovog pisca zbog neverovatne preciznosti, sceničnosti komada i oporog humora koji likovi nose.



Manjkavosti i izvitoperenosti društva, nepresušna inspiracija za velike pisce poput Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića, izrodile su odlične komade i likove koje je Bora igrao nepogrešivo. I sam je govorio da taj polusvet niko ne igra bolje od njega. Iako umorni i istrošeni, njegovi likovi nikada nisu bili inferiorni, već bi mnogo češće upravo njegov lik vodio igru.

Ulogu Belog u predstavi „Lari Tomposon – Tragedija jedne mladosti“ koju je najbolje opisao Avdo Mujčinović kao igru „na ivici privatnosti i lika“, Bora Todorović prihvata nakon niza godina provedenih van pozorišta. Ova uloga starijeg glumca, koji i nakon brojnih godina životarenja na sceni nikako nije uspeo da zablista, a sada dobija zadatak da zadržava i zabavlja publiku dok predstava koja kasni ne počne, bila je kao napisana za Boru Todorovića. I sam je veoma voleo lik Belog jer su ga improvizacija i direktan kontakt sa publikom inspirisali da uvek osmisli nešto sasvim novo. Bila je to jedna od najuspešnijih predstava Zvezdara teatra, odigrana čak 286 puta, a njenom uspehu nesumljivo je mnogo doprinela Borina majstorija koju i dan danas pamtimo.

Kao i njegovi likovi marljivo skrojeni od brojnih slojeva ličnosti, Bora Todorović je i sam bio čovek sa više strasti i ljubavi. Voleo je glumu, ali ne po svaku cenu. Podjednako je voleo Savu, brodove, Partizan i iznad svega svoju porodicu. Njegov šeretski osmeh iza kog se krio čitav jedan poseban kosmos sigurno će još dugo lebdeti u sećanju starijih ali i novih generacija koje to bogatstvo likova koje nam je Bora Todorović ostavio tek treba da otkriju.

Autor: Maja Milić

 
Radomir Rade Marković (14. 10. 1921, Beograd – 11. 9. 2010, Beograd) angažovan je 1949. iz Akademskog pozorišta u Beogradsko dramsko pozorište, na čijoj sceni ostvaruje mnoge uloge: Pisar Žika u Nušićevom Sumnjivom licu, Bif Loman u Smrt trgovačkog putnika A. Milera, Rivuar u Noći gneva A. Salakrua, Brik Mačka na usijanom limenom krovu T. Vilijams, Stenton u Opasnoj okuci DŽ. Pristlija, Petručo u Ukroćenoj goropadiŠekspira, Ćopićev Nikoletina Bursać, kralj Aleksandar u KonakuCrnjanskog, Joakim Dobrivoja Ilića, Feliks mađioničar PrenoćišteS. Stojanovića, Salijeri u Amadeusu Šefera, Mihajlo Pavlović u Kovačevićevom Sabirnom centru… Igrao u Ateljeu 212 (Ljubinko Ljubinko i Desanka i Dragojko Kape dole A. Popovića, Džordž Mur Akrobati T. Stoparda, Poco Čekajući Godoa S. Beketa, Hajberg Iz života kišnih glista P. U. Enkvista…). Brojne uloge ostvario je na sceni Narodnog pozorišta (Odisej I smrt dolazi na Lemno V. Lukića, Knjaz Miloš Obrenović Knjažev sekretar Ž. Lazića, Ivan Terasa J. Hristića, Oblomov I. Gončarova…), a ostaće upamćena i uloga Kir Janje u predstavi Tvrdica J. S Popovića (Pozorišna družina UFGS). Snimio je preko 80 igranih filmova: Čudotvorni mač, Pesma, Put oko sveta, Voda nešto nosi, Majstori, majstori, Variola vera… Snimao je i za dramski program radija i televizije (drame Brauningova verzija, Obešenjak, Ozračeni, Operacija, Slučaj Openhajmer… serije Slom, Puč, Povratak otpisanih…). Uloga Dositeja Obradovića u TV drami Jastuk goba mog S. Stojanovića proglašena je za najbolje glumačko ostvarenje Radio-televizije Srbije od 1958. do 1993. Bio je dugogodišnji profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je Sterijine nagrade za ulogu Nikoletine Bursaća, Nagrade Branko Gavela, Plakete Mata Milošević, Plakete Dobrica Milutinović, Nagrade Slavica za ukupan doprinos razvoju filmske umetnosti, Zlatne arene i dve Srebrnearene u Puli, Oktobarske nagrade Grada Beograda, Sedmojulske nagrade i drugih nagrada i priznanja. Nosilac je posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Velika scena Beogradskog dramskog pozorišta nosi njegovo ime.
rade-markovi-7a3bd275-d313-4d51-85b0-67bbc4bb1a7-resize-750.jpeg
 
Poslednja izmena:
Rade Marković: Život je često pipanje po mraku...

  • Nakon što je za vreme Drugog svetskog rata sa voljenom Oliverom izbegao sigurnu smrt, počeo je pravi život slavnog Radeta Markovića, a za svoj najveći uspeh glumac je pred kraj života proglasio sina Gorana i ćerku Lenku koju je dobio u osmoj deceniji
  • Legendarni pozorišni, filmski i televizijski glumac Rade Marković preminuo je 10. septembra 2010. u osamdeset devetoj godini na kardiološkom odeljenju Opšte bolnice u Zaboku, u Hrvatskoj, nakon što mu je tokom odmora pozlilo u kući njegove druge supruge Lidije u Klanjcu. Ovaj umetnik senzibilnog karaktera do poslednjeg dana svog života marljivo je radio. Šestog oktobra trebalo je da zaigra u novoj predstavi svog sina, reditelja Gorana Markovića, Zlatno tele u Narodnom pozorištu, a samo mesec dana kasnije očekivala ga je i premijera Čehovljevog komada Tri sestre u režiji Ivane Vujić u Bitef teatru. Za života je glumio u skoro sto nezaboravnih naslova na daskama koje život znače i osamdeset filmova, pa mu se često dešavalo da u retkim trenucima dok gleda televiziju naleti na neki film i veoma se iznenadi kada shvati da je i u njemu igrao.

    Ovaj proslavljeni umetnik rođen je 14. oktobra 1921. godine u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, kao treći sin operske pevačice Divne Marković koja je zbog osnivanja porodice odustala od svoje karijere.





    - Moja majka Divna bila je redak pevački talenat. Studirala je solo pevanje, a kada je trebalo da ode u Beč na usavršavanje, udala se i rodila decu – pričao je svojevremeno Rade u emisiji Tanje Peternek-Aleksić TV lica – kao sav normalan svet.

    - Bio sam usamljeno dete, tačnije, moj otac je želeo da mu se rodi ćerka, a kada sam ja došao na svet, braća su već bili momčići koji su često bežali od kuće. U detinjstvu sam bio sav ojađen i verovatno je to bio emocionalni pokretač koji me je naveo da se kasnije kroz glumu ispoljim i iskažem. Taj snažni bol odveo me je u pozorište a da toga nisam bio ni svestan – govorio je Marković koji se kao četrnaestogodišnjak suočio sa strašnim saznanjem da će njegov otac napustiti svoju porodicu.

    - Nije se pojavljivao godinama, ali kasnije smo se ipak videli. Verujem da je u tom momentu, da se tako izrazim, moj otac poludeo, ali ne zdravstveno, jer ne znam kako drugačije da objasnim da je zarad jedne beznačajne osobe pustio da iz njegovog života iščeznu tri sina i divna žena – pričao je umetnik koji je lek za tugu konzumirao u pozorištu i ne sluteći da će na taj način pronaći zanimanje u kojem će uživati do poslednjeg daha.

    - Prvo sam upisao tehniku, a onda je počeo rat i bombardovanje koji su poništili čitav predratni period i život. Zbog toga sam odustao od studija, ali imao sam toplu kuću ispunjenu knjigama, gde sam zajedno sa braćom svakodnevno čitao po jedno delo. Nakon te zime saznao sam da se na Kolarčevom univerzitetu okuplja omladina koja pravi predstave i rešio sam da im se pridružim. Izveo sam deo iz Nušićevog Sumnjivog lica, odigrao sam ga, naravno, loše, ali bio sam primljen – prisećao se svojih početaka i prvog susreta sa glumom u amaterskoj grupi gde je upoznao svoju prvu suprugu i veliku ljubav Oliveru Đorđević. S njom se venčao 5. novembra 1945. godine i ona je uzela njegovo prezime, a 24. avgusta 1946. njihova ljubav krunisana je rođenjem sina Gorana, danas proslavljenog reditelja.

    - Sećam se da je u našu grupu jednog dana došao veliki ljubitelj pozorišta Pera Radovanović i doveo nam jevrejskog reditelja drame i opere Eriha Helca da nas podučava. Njega je u vreme okupacije u Beogradu skrivala balerina Narodnog pozorišta Smilja Torbica. Svakodnevno smo se te 1944. godine nalazili u holu jednog petosobnog stana na Terazijama broj 12 gde smo upijali iskustva ovog vrsnog reditelja, ali i spremali predstave koje smo planirali da igramo posle okupacije. Međutim, ubrzo nakon početka našeg rada krenulo je američko bombardovanje Beograda i zbog Helcovog ogromnog straha rešili smo da promenimo lokaciju i probe ubuduće održavamo u Perinoj vili na Pašinom brdu. Prvu smo zakazali za 9 časova ujutro i svi su došli osim Olivere i mene. Nas dvoje smo zakazali da se nađemo na Južnom bulevaru. Dok sam je čekao, počele su sirene, pa sam rešio da joj krenem u susret. Bombardovanje je bilo žestoko, a pošto se nije pojavila, pošao sam ka vili koja, kada sam do nje došao, više nije postojala. Bila je sravnjena sa zemljom. Međutim, podrum je bio neoštećen, ali zbog vazdušnog pritiska svi su unutra bili mrtvi. Poginuo je Pera Radovanović i još četrdeset ljudi. Sećam se da je Pera sedeo, a u njegovom krilu ležao je Helc zagnjurenog lica. Bila je to užasna tragedija od koje smo se Olivera i ja teško oporavili – govorio je umetnik o stradanjima koja je proživljavao tokom Drugog svetskog rata.

    Ubrzo nakon toga, baš iz te amaterske grupe, osnovano je Beogradsko dramsko pozorište na čijoj sceni je sa suprugom Oliverom igrao deceniju i po. Pedesetih godina prošlog veka, njih dvoje su važili za najlepši glumački par teatra na Crvenom krstu. Bile su to prve slavne godine BDP-a. Publika je hrlila da gleda jedan drugačiji, moderan repertoar, komade Tenesija Vilijamsa i Artura Milera, a zbog interesovanja za predstave umetničko-bračnog tandema Marković, znao je da stane i saobraćaj u Beogradu. Međutim, stalni pritisci javnosti koja ih je u skladu sa tadašnjim trendom svetskih časopisa pratila u stopu, na kraju su rezultirali razvodom najčuvenijeg para bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koji se desio 16. novembra 1964. godine.

    Od brojnih pozorišnih uloga, Rade izdvaja Žiku u Sumnjivom licu, Nikoletinu Bursaća u istoimenom Ćopićevom romanu, Ljubinka u Popovićevom delu Ljubinko i Desanka, Aleksandra Obrenovića u Konaku Crnjanskog, Poca u Beketovom romanu Čekajući Godoa, Salijerija u Amadeusu i mnoge druge. Bavio se i pedagoškim radom, pa je predavajući glumu na Akademiji pozorišne umetnosti u Novom Sadu, izveo nekoliko generacija. Njegov uspeh i popularnost nikada nisu jenjavali, ali to ne znači da Radetov životni put nije bio trnovit, da i on nije imao svoje trenutke krize i melanholije. Tako se pre nekoliko godina poverio čitaocima u jednom novinskom tekstu.

    - Uvek sam bio usamljen i nikada nisam bio ubeđen da je moj put onaj pravi. Često je život pipanje po mraku, pa shvatite da ste u zabludi, da ste godinu-dve proveli uludo i propustili mnoge bitne stvari. Tada vas uhvati panika... Imao sam velike krize u svojim četrdesetim godinama, a one su bile do te mere intenzivne da sam se razveo, napustio pozorište i dobio čir. Onda sam definitivno promenio život, onako, presekao sam kao sekirom. Izložen sam paljbi na otvorenom prostoru već pola veka i oguglao sam na pritiske. Uspeo sam da opstanem na prvom mestu zbog toga što se nisam tako često pojavljivao u medijima, samo kada sam imao razlog za to. Ne volim tu vrstu popularnosti koja se zasniva na osnovu toga koliko se neko pojavljuje u medijima. Kada sam bio mlad, to mi je imponovalo, a onda je došao trenutak kada sam poželeo da budem sam. Čak sam doživljavao i velike krize. Desilo mi se, recimo, da tri-četiri godine nisam mogao da kročim na scenu. Nisam imao hrabrosti da izgovorim nijednu reč na sceni zbog toga što sam izgubio tlo pod nogama. To su, valjda, one normalne ljudske i umetničke krize u četrdesetim ili ne znam kojim godinama... Onda sam se ponovo skupio i ušao u jedan drugačiji, zreliji period. Postao sam mnogo stroži prema samom sebi, nisam više dopuštao neke gluposti koje sam radio u opasnim godinama – pričao je Marković.

    Tokom dugog i plodnog života, ovaj vrsni glumac ovenčao se i mnogobrojnim nagradama, a uz priznanja Sterijinog pozorja, Gavelinu nagradu, tri Arene, vrhunac njegovog stvaralaštva svakako je Dobričin prsten koji mu je pripao 1998. godine za životno delo. Ipak, prava kruna njegovog života je sin Goran i šesnaestogodišnja ćerka Lenka koju je dobio u poodmaklim godinama sa drugom suprugom Lidijom.

    - Lidija i ja smo se upoznali u leto 1976. u Budvi, ali venčali smo se tek 1992. godine. Lenku sam dobio kasno i sećam se da je tokom jedne večere moj sin Goran računao da Lenkina mama, on i ja zajedno imamo dvesta godina. Međutim, moja ćerka se s tim dobro nosi. Ne mogu da kažem da sam joj strog roditelj, ali plašim se za nju zbog džungle koja vlada na beogradskom ulicama. Ona je odgovorna devojka koja kada nešto kaže, onda to i ispoštuje. S druge strane, veoma sam ponosan na Gorana koji je zanimljiv reditelj jer interesantno posmatra stvari. Radili smo zajedno, a čak sam dobijao i neke uloge koje mi nije namenjivao, poput one u filmu Variola Vera – govorio je svojevremeno Marković koji je svojoj porodici, ali i svima drugima, ostavio ogromno nasledstvo kroz svoje glumačke uloge koje je maestralno odigrao.

    Vrsni umetnik sahranjen je 15. septembra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a pored članova najuže porodice, njegovom pogrebu prisustvovale su brojni prijatelji, kolege i državnici među kojima i predsednik Srbije Boris Tadić, Gorica Mojović, glumci Vojislav Brajović, Svetlana-Ceca Bojković, Milena Dravić, Petar Kralj, Gorčin Stojanović, Ružica Sokić, Ksenija Jovanović, Toma Kuruzović, Svetozar Cvetković, Dragan Vujić Vujke, Zoran Hamović, Cile Marinković i mnogi drugi.

    Moni Marković
    89128_san-letnje-noci-1997-foto-story-press-920736217_ff.jpg

 
Milan Caci Mihailović
Kako se oseća kada mu dobace "Jelenče, legendo istorije?" Zašto je Radovan III kultna predstava? Kako ga je Bora Todorović "nagovorio" da uskoči u ulogu Jelenčeta?

Glumac Milan Caci Mihajlović je čovek koji od zaborava čuva uspomene o glumcima, rediteljima, piscima... U ovoj emisiji biće mnogo smeha i nostalgije kroz anegdote koje će pričati o Zoranu Radmiloviću, Draganu Nikoliću i mnogim kolegama sa kojima je radio.

Ali, biće to i zanimljiva biografska priča o Beograđaninu čiji su roditelji imali 15 i 19 godina kada su se venčali, o braći i njemu koji su toliko često odlazili u pozorište da je Čkalja upozoravao glumce da ne preskaču tekst jer su došli Mihajlovići koji znaju svaku repliku, ali i o tome kako izgleda danas kada su mu oba sina glumci i kada su zajedno na sceni.

Autor: Tanja Peternek Aleksić
 
Poznati glumac, akter antologijskih predstava Ateljea 212 i svedok burnih avantura iz pozorišnog života, Milan - Caci Mihailović jedan je od poslednjih autentičnih čuvara beogradske boemije. U ispovesti za „Blic nedelje“ ovaj glumački bard, koji je bezmalo čitav radni vek proveo u Ateljeu, otkriva čari, ali i mane glumačkog poziva.

Porodica
Odrastao sam na Crvenom krstu. Mama Olga imala je petnaest, a tata Branislav devetnaest godina kada su se venčali. Porodicu je izdržavala tatina usna harmonika. Uveče je s prijateljima Slobodanom Markovićem, poznatijim kao Libero Markoni, i Božom Miletićem svirao džez. Imali su grupu koja se zvala Bis. U to vreme bilo je opasno slušati tu vrstu muzike, a jednom prilikom tata je uhapšen na dvadeset četiri sata jer je slušao džez u Američkoj čitaonici.

Gluma je ljubav
Pozorište me je oduvek privlačilo. Pohađajući Šestu beogradsku gimnaziju, u kojoj je ključnu ulogu igrao profesor Borivoje Stojković, još više sam se zaljubio u glumu. Osim mene, u to vreme kroz razne dramske sekcije profesora Stojkovića prošli su i Ružica Sokić, Ivan Bekjarev, Čeda Petrović, Snežana Savić i mnogi drugi. Stalno smo učestvovali u nekim predstavama, priredbama... a u blizini škole bilo je i Beogradsko dramsko pozorište, koje je podignuto na inicijativu moga dede Trajka Mihailovića. I trajao je Trajko bogami 101 godinu, a da nije bilo njega na Crvenom krstu danas ne bi bilo ni Beogradskog dramskog pozorišta. Naime, u posleratnom periodu to je bila periferija, a neki „pametni ljudi“ došli su na ideju da tu naprave red poljskih klozeta. U Beogradskom dramskom pozorištu provodio sam srednjoškolske dane. Neke predstave, kao što je recimo Nušićeva „Autobiografija“, odgledao sam više od dvadeset puta. Sticajem okolnosti drugarica moje tetke je tada bila upravnica, pa sam preko veze dobijao besplatne karte za skoro sve predstave. Neke scene sam naučio napamet...

Akademija
Glumu sam upisao iz prve. Da nisam prošao, nikad više ne bih konkurisao. Kasnije sam shvatio da je takvo razmišljanje bilo pogrešno. Neki su polagali i po 3-4 puta, a sada su vrhunski glumci. Moja klasa je bila velika i iz nje su potekla zaista vrsna glumačka imena poput Gorana Sultanovića, Mikija Manojlovića, Marka Nikolića, Predraga Ejdusa i mnogih drugih. Eto, recimo, skoro sam čuo da su dve moje koleginice sa klase Ognjanka Ognjanović i Anđelka Ristić otišle u penziju. E, čudo je to vreme, tako brzo sve prođe. A divno su tekle te studije Akademije za film, pozorište i televiziju u još divnijem zdanju u Knez Mihailovoj ulici. Sećam se da su nas jednom na početku studija autobusom odvezli na ledinu na Novom Beogradu. Tada je profesorka Ognjenka Milićević postavila kamen-temeljac i rekla: „Deco, za dve godine ćete ovde nastaviti studije glume.“ Srećom, kao što to obično biva kod nas, fakultet nije sazidan za dve godine, a mi smo diplomirali u Knez Mihailovoj. Međutim, ja sam morao da idem i na tu Akademiju, u taj beton na Novom Beogradu, jer je moj stariji sin Vladislav studirao glumu kod mog profesora sa četvrte godine Milenka Maričića. A kad je Vladislav diplomirao, glumu je upisao i moj mlađi sin Petar, tako da sam punih osam godina išao na njihove kolokvijume i ispite. Takoreći, završio sam tri puta Akademiju.

Atelje
Uprkos tome što sam od druge godine studija bio stipendista Narodnog pozorišta, pristupio sam Ateljeu 212 na poziv Mire Trailović. U Atelje sam prvi put kročio 60-ih godina, od tada sam redovno odlazio tamo, a i dan-danas čuvam programe predstava koje sam gledao. Četiri godine kasnije bila je premijera čuvene predstave „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u kojoj su igrali Slobodan Perović, Ljiljana Krstić, Ružica Sokić i Vlada Popović, nažalost, osim Ruže, niko od navedenih više nije među nama. Na jednom od programa sam našao rečenicu: „Voleo bih da mi Atelje 212 bude život.“ Tako je i bilo... Mnogi misle da sam pogrešio što sam otišao iz Narodnog pozorišta, nekad i sam pomislim to isto. Međutim, meni je Atelje bio nešto posebno i od momenta kad me je Mira srela i rekla: „Milane, Jovan i ja smo vas gledali i mislim da vi treba da dođete u Atelje“, ovo pozorište je stvarno postalo moja druga kuća.

Plati, pa budi glumac
Ranije su upravnici gledali predstave i otimali su se za glumce. Mene su zvali u JDP, bio sam u Narodnom pozorištu, ostao u Ateljeu. Sada je vrlo teška situacija za mlade glumce, mislim da su tome doprinele brojne privatne akademije. Danas glumu završi svako ko plati. Nije nemoguće da sutra baku svoju dovedete, da joj platite pet hiljada evra i ona će biti moja koleginica i koleginica Mire Stupice, Cece Bojković... Za mene je to tragično. Ovi privatnici uzimaju pare i gomilaju takozvane glumce, a mladi i talentovani glumci ostaju u senci onih koji uvek imaju „nekog“. Tužno!

Žena zmaj
Mira Trailović je bila institucija. Ceo svet smo obišli s njom. Em je napravila Atelje, em je napravila Bitef - uradila je zaista dve velike stvari za ovu zemlju. U ono vreme Jugoslavija je bila poznata po tri stvari: šljivovici, Titu i Miri Trailović. Bila je to žena zmaj. Delovala je strogo, ali nije bila zlopamtilo. Mrzela je kašnjenje, a zbog istog često je lupala šamare. Predstava ni u snu nije smela da se otkaže. Bila je duhovita, a često i kobajagi stroga. Recimo, dešavalo se da zabrani služenje alkoholnih pića u bifeu. Zamislite, da zabrani piće i bifeu?! Zabrana se poštovala dva dana, a onda se nastavljalo po starom. Ima jedna zanimljiva anegdota sa gostovanja u Meksiku. Kod njih je balet vrhunska umetnost. A kako bi bila u korak sa ostalima, u hotelu Mira prijavi „baletsku trupu“ iz Jugoslavije. tako je atelje dobio dozvolu da se kupa u bazenu. Naravno, svi su umirali od smeha kada je na scenu izašla balerina Seka Sablić, baletan Milutin Butković, Taško Načić... smejurija!

Bife
Radilo se mnogo. Pre i posle podne probe, uveče predstave, ceo dan smo bili u pozorištu. Bife Ateljea je bio pravi univerzitet u kome su se izučavale razne nauke. Tu su se okupljali najumniji ljudi tog vremena. Bila je prava privilegija slušati jednog Borislava Pekića, Borislava Mihajlovića Mihiza... Toplo se čovek osećao u tom kutku. Mali je bio prostor i uvek su otpadali oni suvišni. Nebrojano puta smo tu zoru dočekali. Bilo je tu svega i svačega. Nismo uvek kao osnovci pričali samo o gradivu. Pamte se trubači koje je ponekad dovodio Dragan Nikolić, pa kad bi za to Mira saznala, sve bi nas izbacivala napolje. Sve su to bile benigne stvari, a kroz sve te prostorije, od bifea do garderobe, godine su prolazile...

Pozorište - svetinja
Sve užasno brzo prođe, mislim da čovek nešto dobro ne može da ostavi za drugi put. Ako si se opredelio za pozorište, onda nek ti je pozorište svetinja. Ja sam umeo da uspostavim ravnotežu između privatnog i poslovnog. I uvek sam razdvajao porodicu od posla. „Izuj se ispred pozorišta i tu ostavi sve što nema veze s poslom.“, poznata je izreka vezana za teatar. Čovek nije potpun ako nije ostvaren na oba polja. Ima primera među kolegama koji su se odlučili da grade karijere, a sada bi dali pet svojih karijera da imaju porodicu.

Radovan Treći
U „Radovana“ sam uskočio umesto Bore Todorovića. Predstava je na premijeri prošla blago. Trajala je sat i četrdeset pet minuta da bismo kasnije igrali duplo duže. Zoran Radmilović i ja radili smo zajedno trinaest godina. Bio je zaista veliki glumac. Na sceni se nikad nije štedeo. Poslednji put kada smo igrali „Radovana Trećeg“, devetog juna 1985. iako veoma bolestan, kako je i sam imao običaj da kaže, „cepao“ je do kraja. Niko od nas nije naslućivao da mu je to poslednja predstava.
Posle smrti Zorana Radmilovića Atelje su zauvek napustili i: Slobodan Aligrudić, Ljubiša Bačić, Ljuba Moljac, Taško Načić, Slobodan Butkić, Muci Draškić.

Najdraža uloga
U životu sam odigrao mnogo uloga, što u pozorištu, što na televiziji, ali su me ljudi uvek prepoznavali po liku Jelenčeta Vilotića iz „Radovana Trećeg“. Iako već dvadeset dve godine ne igramo „Radovana“ ljudi me i dalje pamte. Skoro sam putovao u Ženevu i zahvaljujući tom liku dobih ja od stjuardese pivo, šampanjac i sve po protokolu preko veze. Recimo, u „Balkanskom špijunu“ sam imao kratku scenu koja je trajala svega dvadesetak sekundi. Igrao sam izgubljenog momka koji ide gradom i baca farbu na ruinirane zgrade vičući: „Okrečite Beograd!“ I dan-danas kada prođem pored neke škole đaci me pozdravljaju ponavljajući repliku iz filma.

Komšijska ljubav
Moja Biljana i ja upoznali smo se u četvrtom razredu gimnazije i od tada smo zajedno. Nisam je ranije poznavao, iako smo stanovali u paralelnim ulicama. Ona u Bregalničkoj, a ja u ulici Silvija Kranjčevića. Nakon osam godina zabavljanja smo se venčali i tom broju dodali još trideset tri godine. Ovo je sigurno jedna od veoma važnih godina u mom životu. Naša porodica se uvećala - dobili smo dve divne devojke - snahu Marijanu i unuku Draganu.

Biografija
Rođen je 8.1 1949. godine u Beogradu. Od 1972. godine, kada je diplomirao i postao član Ateljea 212, Milan Caci Mihailović je sa kultnim glumcem "Ateljea 212" Zoranom Radmilovićem igrao do njegove smrti predstavu „ Radovan Treći“. Igrao je i u predstavama: "Kralj Ibi", "Santa Marija Dela Salute", "Pseće srce"... Živi u Beogradu, oženjen je i ima dva sina.
 
Milan-Caci-Mihailovic-01-01.jpg

Glumac o trećem činu "Uspomenara", kolegama koji odlaze, legendi koja prati Atelje 212...


U ATELjE 212 odlazio sam kada je ovo pozorište imalo samo četiri godine, jer je moj otac svirao u jednoj predstavi koju je režirala Mira Trailović. Predstava se zvala "Čin-čin", a u njoj su igrali zaboravljena, a grandiozna glumica Ljiljana Krstić i Ljuba Tadić. Gledao sam ih u zgradi "Borbe", sa galerije, sedeći pored Pere Struje, između reflektora. Moja ljubav prema Ateljeu traje duže od vremena koje sam proveo u angažmanu, a knjižicom "Treći čin, iz Uspomenara 212", na intiman, lični način obeležavam šezdesetogodišnjicu svog pozorišta.
Ovako za naš list govori glumac Milan Caci Mihailović, neumorni hroničar teatra sa čijih dasaka je pre dve godine otišao u penziju. Prvu knjigu anegdota iz života Ateljea 212 i njegovog čuvenog bifea, objavio je 2007, a u ovoj izašloj iz štampe minule nedelje, premijerno su se pojavile šaljive pričice čiji su junaci Ljubomir Muci Draškić, Dušan Kovačević, Jaša Grobarov, Zoran Radmilović, Gorica Popović i mnogi drugi, ali i tapkaroši, koji su nekada bili redovna pojava ispred ove kuće.
* Treći čin je u pozorištu finalni, da li je ovo konačna verzija "Uspomenara"?
- I posle prve knjige sam mislio da sam stavio tačku. Ali, čujem ovo - ono, pa zapišem. Još dok nisam ni razmišljao o knjizi nešto mi je govorilo da zapisujem, jer se stvari brzo zaboravljaju. Sigurno ću i dalje beležiti anegdote koje čujem, jer sam shvatio da nisam pogrešio. I moji najbliži su mi, svojevremno, govorili da to neće nikoga zanimati, da su ljudi o kojima sam pisao zaboravljeni. Ispostavilo se da nisu bili u pravu, zato što te priče imaju zanimljiv zaplet i poentu, čak i onima koji ne znaju o kojim se ličnostima govori.
* Kako tumačite to da se u jednom pozorištu okupilo tako mnogo darovitih i duhovitih ljudi?
- To je posledica onoga što je radila ta ogromna Mira Trailović. Ona nije bila samozaljubljena i smatrala da je svemoćna, već je okupila tim u kome su bili - Mihiz, Ćirilov, Kiš, a kasnije i Borka Pavićević. Stalno je bila na telefonu i kako je to kroz šalu nedavno rekao Ljuba Simović, govorila više jezika nego što ih je znala. Bila je u kontaktu sa najvažnijim pozorišnim ljudima u svetu, piscima, rediteljima, direktorima pozorišta. Znala je i da okuplja umetnike i napravila to jezgro Ateljea. Tako sam i ja kao stipendista Narodnog pozorišta, na njen poziv došao. Primetila me je još kao studenta u "Sarajevskom atentatu" u kome sam igra Gavrila Principa.

MINISTAR I UPRAVNIKMEĐU novim anegdotama koje je zabeležio Caci Mihailović je i ova:
- Kada je Voja Brajović postao ministar kulture, predlagao je Draganu Nikoliću da se prihvati mesta upravnika Ateljea 212. Gaga se opirao predlogu: "Pa jesi li ti lud, ja to ne umem da radim." Na šta ga je Voja pitao: "A je l` ti misliš da ja umem da budem ministar?"
* Jesu li ovi vaši "Uspomenari" neka vrsta duhovite istorije tog beogradskog pozorišta?
- Kada su se okupljali u bifeu Cica Perović, Neda Spasojević, Zoran Radmilović, Bata Stojković, Taško Načić, Milutin Butković, Baja Bačić, Ljuba Moljac, Seka Sablić, Ružica Sokić, Mira Banjac, Dragan Nikolić... to je sve prštalo od duha. Ljudi su dolazili sa svih strana u naš bife da slušaju i Pekića, i Mihiza, i Crnčevića i Dragoslava Mihailovića i Kiša i Dobricu Ćosića.
* Današnje vreme kao da ne prepoznaje te vrednosti. Zašto?
- Malo je pismenih i obrazovanih ljudi, a glasačko telo je taj drugi deo naroda. Ne želim nikog da povredim, ali je to tako. To je glasačko telo onih koji sada vladaju, a ne mi što smo završili fakultete, pišemo knjige, imamo nešto iza sebe. Našoj vlasti ne trebaju intelektualci. Vlast i nije tu da je milujemo. Ona služi da bude grđena za ono što ne valja. A danas mnogo toga ne valja.
* Intelektualci su bili opasni i nepodobni i za nekadašnje vlasti, ali su imali svoja ostrva slobode, od kojih je jedno bilo upravo bife Ateljea...
- Bife jeste bio tribina slobodnog govora. Mihiz je duhovito govorio: "Ljudi, najvažnija institucija pozorišta je bife"? Bile su neke druge adrese: Francuska 7, Simina 9. Mi smo tada bili mladi i bilo nam je fantastično da upijamo sve od tih ljudi. Razvijali smo kritičko mišljenje. Današnju omladinu interesuju druge stvari. Glavne su im teme džipovi, marke garderobe i lova.
* Jesu li ta vremena bila bolja?
- Nisu. Mi danas plaćamo ceh Titovog vremena, ali se ipak tada mnogo više vodilo računa o kulturi. Taj isti Broz dolazio je u pozorište i tako pokazivao da misli o kulturi, a davalo se i mnogo više novca. Sadašnji procenat za kulturu je nula zarez nešto, što je tragično. Nekada se vodilo računa o umetnicima, dobijali su stanove, uvažavani su.

VRNjAČKA BANjACMARKA Nikolića u nekom selu pitali: "Jesi li ti onaj Giga Moravac?" On im onako stidljivo odgovorio da jeste, a oni njemu: "U al' si propao!" - priča nam sagovornik. - U vreme ovog našeg "strančarenja", Bora Todorović je, recimo znao da kaže: "Kad izađeš na scenu, ni stranka ne može da ti pomogne." Zabeležio sam i anegdotu sa "Batinih dana" u Vrnjačkoj Banji, kada se Mira Banjac, koja je najviše puta igrala Batinu ženu, zahvaljujući na priznanju našalila: "Ne tražim ništa drugo kad umrem sem da se Vrnjačka Banja nazove - Vrnjačka Banjac."
* Da li je bife bio i ventil za tremu od velikog repertoara koji je nosio ansambl?
- Svako se od treme, ipak, spasavao na svoj način. Ja sam da je prevaziđem u pozorište uvek dolazio sat ranije, da se na miru spremim, prođem po sceni, pregledam rekvizite. Bata Stojković je, međutim, tremu ubijao tako što je dolazio u pet do osam. Onda bi se svi sjatili u njegovu garderobu, neki bi mu skidali cipele, drugi ga oblačili, treći farbali kosu, da što pre izađe na scenu. Nekome je spas bio i neki viski pre predstave.
* Neka vrsta konkurencije bio vam je salon Jugoslovenskog dramskog. Kakva je bila razlika?
- Ima jedna priča vezana za Ćirilova, koji je iz JDP-a jednom krenuo u Atelje, gde su ga pitali kako je tamo. A on im je odgovorio: "Možete misliti, kad sam ja u njihovom salonu najduhovitiji čovek."
* A bife Narodnog?
- Tu smo imali vrlo značajne delegate kao što su Ciga Jerinić, Marko Nikolić... Kao stipendista Narodnog prvo sam osetio miris tog bifea i tamo sam odlazio kao na neku svečanost. Tačno se znalo u kojoj loži sedi Ljubinka Bobić, gde ćete zateći mlade glumice, a gde gospodina Tasovca. Tu su bili i Mira Stupica, i Olivera Marković, Jovan Milićević. Pored njih se išlo na prstima. U Ateljeu je bila druga atmosfera, mi smo živeli kao porodica i sa dekoraterima, rekviziterima, šminkerima. U mojoj knjizi ima mnogo priča upravo o električarima i prodavačici karata, gospođi Pavici.

MIRA I BUCAKADA su Miru Trailović primali u SKOJ, ustao je jedan mladi čovek, pun revolucionarnog žara i usprotivio se: "Ako ovu građanku primite, ja ovog trenutka izlazim!" A Mira je, kako je posle pričala, mislila u sebi: "E, mali, mali, platićeš ti meni ovo, kad-tad." I platio je, postao je njen muž. Bio je to Buca Trailović - otkriva nam Mihailović.
* U poslednjih nekoliko godina smrt je odnela mnoge glumce ovog pozorišta.
- Da, čitavu jednu dobru podelu! Muci Draškić je u jednom sličnom vremenu, kada su nas napuštale kolege, imao izraz - otkos ljudi. Ponovo nam se to dešava, i to sa izuzetnim umetnicima. Prvo su otišli Bora Todorović i Đuza, a ove godine divni čovek Dragan Nikolić. Ne verujem da na ovom svetu postoji neko ko o njemu može jedno ružno slovo da kaže. Za njim i sjajan mladi kolega Marinko Madžgalj. Imao je toliku snagu, da kada bi progovorio na sceni, imali ste osećaj da će sve srušiti. Gotovo je neverovatno kako ga je bolest samlela za tako kratko vreme. Onda je otišao i fantastični Đorđe Jelisić, izuzetan umetnik, koji je od 1986. u penziji, ali je sa svog Cera, kada dođe po penziju, često svraćao u Atelje.
MILENA I DRAGAN
U JEDNOM periodu ljudi su stalno pitali jesu li Milena i Dragan još zajedno. Bio sam na jednom vrlo neprijatnom pregledu, u toku koga mi je lekar postavio to pitanje. Mislim se, čoveče, stvarno si preterao... Gaga je to čuo i znate šta je radio, koga god je sreo od poznanika, umesto da im otpozdravi sa "dobar dan" govorio bi: "Još smo zajedno" - jedna je od novih anegdota "Trećeg čina uspomenara".
 
ODLAZAK VELIKOG ROGOŽINA: Po čemu će publika pamtiti glumca Tihomira Tiku Arsića
E. V. N.
07. 12. 2020. u 23:02
45363_tika_f.jpg

U BEOGRADU je, posle duge i teške bolesti, preminuo glumac i dugogodišnji član ansambla Drame Narodnog pozorišta Tihomir Tika Arsić - saopšteno je iz nacionalnog teatra.


Arsić je rođen 1957. godine u Zemunu, glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milenka Maričića. Skrenuo je pažnju na sebe 1981. godine kada je u Narodnom pozorištu odigrao ulogu Romea, u Šekspirovoj drami "Romeo i Julija", u režiji Steve Žigona, a tri godine kasnije postao je stalni član glumačkog ansambla.
Najvažnija pozorišna uloga, za koju je i sam govorio da je najdraža i najbolja koju je odigrao je Rogožin u "Idiotu" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, takođe u režiji Žigona. Za maestralno tumačenje Rogožina, kolekciji brojnih priznanja koje je dobio tokom karijere, pridružio je i dve najznačajnije nagrade koje je osvojio upravo sa tom rolom - "Zlatnog viteza" u Moskvi i Nagradu "Raša Plaović" za najbolje glumačko ostvarenje. Njegova partnerka u ovoj čuvenoj predstavi bila je Ivana Žigon, kao Nastasja Filipovna. Potresena vešću o preranoj smrti svog kolege i prijatelja, sa kojim je poslednji put sarađivala u autorskom projektu "Stojte galije carske", Ivana je, za "Novosti", rekla:
- Takvu predanost karakteru koji igra, takvu strast, neobuzdanost, ljubav, silinu, nikada nisam doživela ne samo kod svoga partnera, nego čak ni iz publike. Išao je preko granice mogućnosti i nije se štedeo. Čoveku se činilo da će od tolike siline na sceni izgoreti, međutim, plam njegovog temperamenta je bio neuništiv. Svojom emocijom, strašću i partnerima i publici uvek je mogao da pruži više od mogućeg.

Kada je reč o Arsićevom angažmanu u Narodnom pozorištu, svakako se izdvaja i nastup u kultnoj predstavi "Solunci govore", po tekstu Antonija Đurića i u režiji Cisane Murusidze.

Arsića će publika pamtiti i po monodrami "Tako je govorio Broz", sa kojom je početkom devedesetih godina prošlog veka nastupao širom nekadašnje Jugoslavije odigravši je više od 300 puta. Veoma zapažene uloge odigrao je i na filmu i televiziji. Debitovao je u filmu "Sinovi" Slavoljuba Stefanovića Ravasija 1975, a zatim su usledili upečatljivi nastupi u "Lov u mutnom "Dečku koji obećava", "Igmanskom maršu", "Velikom transportu", "Pejzažima u magli", "Lageru Niš", "Balkan ekspresu", "Boju na Kosovu", "Uslovnoj slobodi"... kao i u serijama "Ne tako davno", "Vuk Karadžić", "Tragom Karađorđa", "Šesto čulo", "Ubice mog oca", "Kralj Petar Prvi".

Poslednjih desetak godina Arsić je bio veoma aktivan u društvenom i političkom životu zemlje. Pored ostalog, u jednom periodu, kada je Aleksandar Vučić bio premijer, obavljao je funkciju njegovog savetnika za kulturu i informisanje, a nakon toga radio je i kao državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja.

Arsić se poslednji put pojavio u javnosti polovinom septembra, na promociji mladih oficira Republike Srbije. Za sobom je ostavio ćerke Milicu, Lenku i Veru, sina Arsenija i unuku Nou.

Komemoracija poznatom glumcu biće održana kada se za to steknu epidemiološki uslovi.

Maja Gojković

Gubitak za srpsku kulturu

POTPREDSEDNICA Vlade Republike Srbije i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković uputila je telegram saučešća porodici Tihomira Arsića, glumca i posebnog savetnika ministra kulture i informisanja.

Prerani odlazak Tihomira Tike Arsića je veliki gubitak i za srpsku kulturu. Njegov prepoznatljiv umetnički izraz i lik ostaće upamćeni u svetu pozorišta, filma, kao i naše kulture u celini. U Ministarstvu kulture i informisanja dao je značajan doprinos razvoju kulturne scene u Srbiji. Ostavio je neizbrisiv trag, po kome ćemo ga svi pamtiti.

Ivana Vujić

Prefinjen i osetljiv

ODLAZAK našeg poštovanog Tihomira Arsića, glumca izuzetne prefinjenosti i osetljivosti, veliki je gubitak za Narodno pozorište. Pogotovo, što se pripremao za jednu ulogu i povratak na scenu naše kuće. Verujem da Tiku čekaju tamo gore, Peca Ejdus, Marko Nikolić, Petar Banićević i mnoge druge prerano otišle kolege i da će s njima praviti neko novo pozorište.

Gorica Popović

Mogao je da da mnogo više

BIO je odličan glumac koji nije dovoljno igrao. Bavio se nekim drugim stvarima, a mogao je pozorištu mnogo više da da. Žao mi je što nije igrao više i na filmu, ne znam zašto se to tako dešavalo. Još mlad čovek, ostavio je divnu decu, pametnu i vaspitanu. Ja sam bila i kuma na venčanju, s Biljine strane. Posle je Bilja bila kuma na mom venčanju, pa smo tako duple kume. Nažalost, sa njim nisam mnogo igrala, nismo se susretali u poslu. Sećam se da je fantastično igrao folklor u mladosti. Bio je u generaciji sa Mimom Karadžićem, Merimom Isaković i Ljiljom Blagojević.
 
600x600_mira-stupica.jpg

Mira Stupica - Majstorica emocija na sceni


Mira Stupica bila je legenda jugoslovenskog glumišta koja je ostavila neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji i pozorištu. Do poslednjeg dana bila je aktivna u svetu glume, nikada nije odustajala od njene velike ljubavi, a njene uloge pamtiće generacije.

Rođena je 1923. godine kao najstarije dete u porodici Todorović, kao Miroslava Todorović. Njeni roditelji, Radomir i Danica, su u to vreme radili kao profesori gimnazije u Gnjilanu. Porodica se kasnije seli u Gornji Milanovac. Kada je otac umro, majka je dobila posao u Aranđelovcu gde se porodica preselila. Osim Mire, imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još jednog najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića.

Odrastanje za vreme rata
Brat i sestra, Bora Todorović i Mira Stupica, dočekali su okupaciju Beograda tokom Drugog svetskog rata u samom Beogradu. Iako je tada imao svega 11 godina, kasnije se prisećala Stupica, Bora je odlučio je da bude glava porodice i sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu Beograd da bude nosač i da svojim radom hrani porodicu. Snalazili su se na različite načine kako bi preživeli.
Glumica veka
Mira je debitovala je 1941. godine u pozorištu, ali zlatan period njene karijere nastupa posle venčanja s Bojanom Stupicom, s kojim je radila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u drugim pozorištima u tadašnjoj Jugoslaviji. Od 1955. do 1957. godine bila je članica ansambla Hrvatskog narodnog kazališta, gde je premijerno igrala sestru Magdalenu u "Gloriji" Ranka Marinkovića. Po povratku u Beograd nastavila je da glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u Beogradskom dramskom pozorištu. Provela je punih šezdeset godina života na sceni. Bila je i član Narodnog pozorišta u Beogradu, u Šapcu, u Nišu. Na scenama ovih i drugih teatara bila je Šekspirov Puk, Držićeva Petrunjela, Molijerova Klodina, Goldonijeva Mirandolina, Krležina Melita i Barunica Kasteli, Nušićeva Živka, Brehtova Dženi. Glumila je u televizijskim serijama "Bukvar" i "Priče iz fabrike", i u filmovima "Bakonja fra-Brne", "Jara gospoda", "Hanka", "Krvava bajka", "Mali čovek".

Kolege su je u anketi "Večernjih novosti" proglasili najboljom glumicom XX veka. Mira Stupica je odgovorila da titula ne pripada njoj, već da je najveća pozorišna srpska glumica Žanka Stokić "nepravedno zaboravljena" i predložila je osnivanje nagrade "Velika Žanka". Nagrada je počela da se dodeljuje 2003. godine, a Mira Stupica je bila doživotna predsednica žirija koji dodeljuje nagradu najistaknutijim glumicama srpskog pozorišta. Godine 1981. uručena joj je nagrada "Dobričin prsten" za životno delo i doprinos umetnosti pozorišne glume. Nagradu "Pavle Vuisić" za životno delo i doprinos umetnosti filmske glume dobila je 2007. godine na 42. Filmskim susretima u Nišu.
Lepota o kojoj svi i danas govore
Decenijama je važila za jednu od najlepših umetnica na ovim prostorima, a njena lepota nije ništa manja bila ni kada je ušla u desetu deceniju života. Svojom lepotom nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim. Jednostavno, imala je tu filmsku lepotu. Muškarcima oduzimala dah. Ipak, Mira je bila mišljenja da je lepota ponekad teška.

"Nije mi to bilo mnogo važno. Zahvalila sam prirodi što imam takve osobine, ženske, dobre, lepe. Nekada je bilo to naporno podnositi jer je muška okolina bila preaktivna. Morala sam da pazim da budem pristojna, da ne budem vulgarna, prosta. Morala sam vešto da baratam tim stvarima. Bila sam svesna da sam bila lepa. Možda ne toliko lepa koliko zanimljiva za ljude. To je fino, ali treba znati rukovati time. Uvek sam se bojala da ne povredim muškarce u odbijanju. Dovoljno je što je odbijen", pričala je Mira.
Mirina velika ljubav
Tri puta se udavala. Prvi suprug bio je Milivoje Mavid Popović, veliki zavodnik. Ipak, Mirino srce pripadalo je drugom suprugu, Bojanu Stupici. Iako je njihov brak bio vrlo sadržajan, emotivan i buran, počeo je da se gasi Bojanovim odlaskom na lečenje od alkohola. Preminuo je 1970. u 60. godini, a Mira ga je uvek pominjala kao najveću ljubav i osobu koja je zaslužna za njenu impozantnu karijeru. On je bio i njen Pigmalion i univerzitet, čovek koji je umeo da pročita sve njene ženske i umetničke sadržaje. Govorila je "kako je imao šifru za njeno biće, znao je na koje dugme da pritisne da se sve to otvori i da pod njegovim rukama postane izvajana i kao žena i kao glumica."

Tri godine nakon smrti svoje velike ljubavi, Bojana Stupice, Mira stupa u brak sa Cvijetinom Mijatovićem, koji kasnije postaje predsednik predsedništva SFRJ. Pošto je Mirin mlađi brat, Bora Todorović, kao mališan maštao da se Mira uda za kralja, ona mu je šaljivo odgovorila:

"U socijalizmu, nažalost, nema kralja, ali ja sam se udala za predsednika države. Razumi, uradila sam najviše što sam mogla, u datim okolnostima!".
Majstorica emocija na sceni
Uvek je bila puna duha, dosetki, a prebacivala se iz raspoloženja u raspoloženje brzo i do kraja. Neverovatnom brzinom shvatala je svaku režisersku ideju. Umela je svojom glumom da uveri publiku u emociju na sceni. Osvajala je publiku svojim posebnim šarmom.

Svoje memoare "Šaka soli" objavila je 2000. godine. Knjiga je doživela nekoliko izdanja, a proglašena je najčitanijom godinu dana kasnije.

Početkom proleća 2016. doživela je moždani udar nakon kog je bila hospitalizovana. Poslednje dane svog života provela je u domu za stara lica. Sahranjena je pored svog drugog supruga Bojana Stupice na Novom groblju u Beogradu, po svojoj želji. Još za života, tražila je da njenu urnu polože pored njegove, jer nije želela da bude odvojena od njega.

_1__Mira_Stupica_-_Photos.jpg
 
Mira Stupica
Foto: Youtube Screenshot
Odnos sa Bojanom Stupicom je najznačajnije poglavlje u burnom životu Mire Stupice, ispunjenog sa tri braka, bezbroj uloga, uspona i padova.
Kada je Bojan Stupica došao u Beograd, sa arhitektom da na temeljima bivšeg Manježa sagradi novo pozorište i okupi ansambl, nastala je opšta pometnja među glumačkim svetom.
Prenosile su se vesti koga će ovaj čuveni reditelj od glumaca širom Jugoslavije pozvati u svoje jato.
Mira se pravila da je to previše ne zanima jer je imala dobar angažman u Narodnom, ali kada joj je kolega Božidar Drnić rekao da ju je pomenuo Bojanu i da bi bilo dobro da se oko šest sati sutradan, kao slučajno, zatekne u pozorištu – odjednom je izgubila glavu. Nastala je opšta panika, šta će da obuče. Majka je otvarala prazne ormane, koleginica Ljubica Janićijević joj je od nekog zelenog platnenog mantila šila suknju. Bora je kao bez duše čekao red u prodavnici gde se izdavala na tačkice neka žuta kristal svila, a od koje je nastala bluza, na koju su od viška onog zelenog materijala za suknju skrojili leptira i dobro ga zategli, kako bi joj istakli grudi.
Mira Stupica
Foto: Privatna arhiva
Na suknju su dodali neku dugmad, kao ukras. Ni Mira, ni majka nisu bile zadovoljne, Ljubici se sviđalo, a presudio je jedini predstavnik muškog ukusa – brat Bora.
Onda su rekle: „Ako je dobro Bori, valjda će se dopasti i Stupici“. Ipak, obuzet svojim poslovima i ljudima koji su ga vukli za rukav, Bojan nije primetio da mlada dama čeka isturenih grudi i uvučenog stomaka. Otišao je na večeru u Kasinu, kod čika Miladina, gde se skupljao pozorišni svet. Kada su Miru, tako razočaranu, nogu od olova i duše pune praznine, spazili dvoje kolega odlučili su da je povrate i odvedu do čika Miladina. Ušla je u kafanu ljuta, sela za sto i namerno okrenula leđa Stupici. Odjednom im je stiglo pečeno pile, koje nisu naručili. Konobar je pogrešio, ali to njih troje nije sprečilo da navale. U trenutku kada je uzimala batak, osetila je kako joj se neko približava, a još više nečiju ručerdu na ramenu: „Slušaj, ti si to ozbiljno krenula na moj batak.“ Okrenula se. Tada su se njene i Bojanove oči prvi put srele. Ostalo je istorija, i pozorišna i ljubavna.
Bojan je svoje borbe, sukobljavanja sa čaršijom i gorčinu, koja je bila rezultat utakmica sa primitivizmom, utapao u kafani i u njihovu kuću su sve češće počeli da ulaze mirisi alkohola i neki sumorni tonovi. Alkohol je doneo i ljubomoru, pa je jedino prihvatljivo i dopušteno muško društvo bio brat Bora.

Alkohol i ljubomora
Izmoždena od briga, problema, ljubomore, rasprava, piše mu dok je u Ljubljani snimao film „Jara gospoda“:
„Dragi Buća, sad dobih tvoje čudno pismo. Ako iko želi da prestanu cirkusi, onda to ja iz sve snage i duše svoje želim, jer sam od njih na smrt umorna. To već postaje nepodnošljivo čak i za ovako konjsku izdržljivost kakvu ja imam. Prestani sa tim, molim te, jer ja nigde ne izlazim i ni sa kakvim društvom, bolesna sam, oslabila sam, beli kaput ni iz ormana još nisam izvadila, a kamoli nosila, što valjda ne bi bio greh; očajna sam, beznadežna, molim za malo mira.“
Trpela je Bojana, jer ga je volela, a od muke i trpljenja počela je u pramenovima da joj opada kosa. Javili su se već vidljivi goli pečati po glavi. Kada je, konačno, zahvaljujući državnom vrhu, prvenstveno Milovanu Đilasu, kome je kroz plač ispričala sve njihove traume, uspela da obezbedi da Bojan ide na lečenje od alkohola u Švajcarsku, činilo joj se da im je svanulo.
Pratila ga je na Železničku stanicu, Bojan je već bio dobro pod gasom. Samo je ćutao i ubilački je gledao. Ona je šaputom zamolila konduktera da pripazi na njega tokom puta, da mu ne da, da pije, i da zaključa vrata od spavaćih kola da ne bi ispao iz voza. Bojan je krenuo da se penje u voz bez pozdrava, Mira mu je prišla sasvim blizu, bila je iza njegovih leđa, čuvala ga je da se ne oklizne i ne padne. On se onda, sa praga, držeći se za šipku, naglo okrenuo i iz sve snage joj opalio šamar.
„Stajala sam na mestu i očima pratila vagone, dok i poslednji za okukom nije nestao… Nisam znala šta i kako će biti, ali sam znala da nikako više onako neće biti. Šamar me nije boleo, ni uvredio. Bojan je bio bolestan, bio je nesrećan, bio je uplašen i verovao je da je napušten. Šamar je bio samo zvonik tačka na jedno teško, preteško razdoblje za nas oboje.“
Kada se izlečen vratio iz Švajcarske, stideći se svoje mamurne prošlosti i želje da se oslobodi svih svedoka tog maglovitog doba – tražio je da se razvedu. Nije mu dala. Pomislila je: „Sada kada sam sve ovo izdržala, ti hoćeš razvod…“, a posle mu je saopštila: „Sledeći put kad pomisliš da se razvedeš, istog sekunda ćeš biti razveden čovek. Ne moraš ni da me pitaš.“ Razvela ih je njegova smrt. Mada, realno govoreći, i nije.
Mira Stupica
Foto: Printscreen Youtube
„Voli te tvoja Mura“
Kada su počeli da se vole Bojan nije znao ćirilicu, a ona je bila vrlo nesigurna sa latinicom, pa bi mu u pismu napisala: „Voli te tvoja Mura.“ Tako je postala njegova Mura. Koračali su stazama uspeha i slave, ali ni stranputice nisu bile baš ravne. Njihova ljubavna priča čeka nekog novog dramskog pisca.
Najdraža uspomena
„Najdraža mi je Bojanova ruka koja je izlivena posle njegove smrti. To je ruka koja je izlivena posle njegove smrti. To je ruka koja me je vodila kroz ceo život. Malo je deformisana, jer su otisci uzeti za vreme njegove teške bolesti. Ali i sada kad stavim svoje prste među njegove osetim nešto poznato, strujanje, uzbuđenje“ – govorila je Mira.
 
MIRA STUPICA – JEDNA OD NAJBOLJIH SRPSKIH GLUMICA PROŠLOG VEKA
17 avg, 2020 - 09 : 00 |
Mira Stupica, rođena 17. avgusta, 1923. godine, bila je jedna od najcenjenijih srpskih pozorišnih, filmskih i televizijskih glumica, koju često prate epiteti najveće srpske glumice. Mira stupica je starija sestra renomiranog glumca Bore Todorovića i tetka Srđana Todorovića i Dane Todorović.
816px-Stevan_Kragujevic_Mira_Stupica.jpg

Foto: Vikipedija
Rođena je u Gnjilanu kao Miroslava Todorović u siromašnoj porodici. Po odluci porodice upisala je Trgovačku akademiju u Beogradu, koja je nije interesovala, tako da je uskoro počela da beži iz škole i odlazi u pozorište.
Godine 1941. prvi put nastupa u pozorištu. Udala se za glumca Mavida Popovića, 1943. godine i kasnije je sa njim dobila ćerku. Njen znatno plodniji period nastupa posle venčanja sa Bojanom Stupicom, sa kojim je radila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u drugim pozorištima u SFRJ. Od 1955. do 1957. godine članica je ansambla Hrvatskog narodnog kazališta, gde je premijerno igrala sestru Magdalenu/Gloriju u Gloriji Ranka Marinkovića. Igrala je i Ivanu (Jovanku) u Shawovoj Saint Joan i Grušu Vahandzu u Brechtovoj Der kaukasische Kreidekreis (Kavkaski krug kredom). Po povratku u Beograd nastavila je da glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u Beogradskom narodnom pozorištu.

Svoju prvu filmsku ulogu imala je u ekranizaciji Bakonja fra Brne u režiji Fedora Hanžekovića, 1951. godine. Od tada je dala pedesetak televizijskih i filmskih uloga, uvek ostajući verna pozorištu.
Posle smrti Bojana Stupice, koga i dalje veoma često pominje kao najznačajniju osobu i svom životu, udala se za političara Cvijetina Mijatovića, 1973. Cvijetin Mijatović je kasnije postao predsednik predsedništva SFRJ. Mira je šaljivo prokomentarisala svom bratu, Bori Todoroviću, koji je kao mali želeo da se Mira uda za kralja: “U socijalizmu, nažalost, nema kralja, ali ja sam se udala za predsednika države. Razumi, uradila sam najviše što sam mogla, u datim okolnostima!”
Tokom proslave 60 godina njenog profesionalnog rada, 2001. godine, kolege i koleginice su je prozvali “najvećom srpskom glumicom prošlog veka”. Mira Stupica je odgovorila da titula ne pripada njoj, već da je najveća pozorišna srpska glumica “nepravedno zaboravljena” Žanka Stokić i predložila je osnivanje nagrade “Velika Žanka”. Nagrada je počela da se dodeljuje 2003. godine, a Mira Stupica je doživotna predsednica žirija koji dodeljuje nagradu najistaknutijim glumicama srpskog pozorišta.
Autor: RTV “Biser”, Izvor: Vikipedija
 
Vlasta Velisavljević
94 godine i nema vremena da ode u penziju
Glumac Vlasta Velisavljević, doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, danas slavi 94. rođendan. Godine ga ne sprečavaju da i dalje igra u pozorištu, vozi auto, snima serije i filmove.


Tokom karijere Vlasta Velisavljević je odigrao oko 350 uloga u pozorištu, na filmu i u TV serijama. Sarađivao je sa brojnim rediteljima, a njegove replike se i danas prepričavaju. Najstariji je aktivni glumac u Srbiji. Trenutno na svom repertoaru ima tri uloge u beogradskim pozorištima.

Glumio je u svim beogradskim pozorištima, a poznat je i po tome što je više od 1.600 puta sa kolegama na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao u predstavi Buba u uhu. I pored svih nevolja koje su ga zadesile tokom života, Vlasta je ostao vedar, vredan, nasmejan i beskrajno šarmantan.

Vlastimir Velisavljević je rođen 28. jula 1926. godine, u Beogradu. Glumom je počeo da se bavi 1938. godine u pozorištu „Roda“ koje je vodila Nušićeva ćerka Gita Predić. Godine 1943. bio je uhapšen i odveden u nacistički logor Dortmund Herde. Uspeo je da pobegne i stigne nazad u Beograd.

Posle rata, Vlasta je sa nekoliko drugova pokušao da pobegne u Ameriku, ali je bio uhvaćen i odveden u zatvor na Adi Ciganliji. Neobično, jer obožava Rusiju i rusku kulturu. Proveo je i tri godine u zatvoru na Golom otoku, na koji je odveden 1950. godine pošto, kako sam kaže, nije želeo da izda kuma, pukovnika u JNA, kojeg su optuživali da je Staljinista.

Prilikom hapšenja bio je student treće godine Pozorišne akademije u Beogradu, na kojoj je kasnije i diplomirao, u klasi Mate Miloševića u kojoj su bili i Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Pepi Laković, Mihailo Viktorović.
 
Glumac Vlasta Velisavljević ove godine puni 94. godine, ali ga to ne sprečava da i u ovoj situaciji pozitivno gleda na stvari.

- Kako sam?! Kao i svi moji vršnjaci, moji ispisnici. Imam malo terese i uživam u cveću i to je mala radost. Ima dosta ljudi koji me posećuju, ali imam jednog koji mi je takoreći ušao u kuću,mada ne otvaram vrata. To je moj poštar. To je čovek koji čuva mene i snadbeva nas raznim stvarima, hranom, štampom i nekom informacijom - rekao je Vlasta u Jutarnjem programu na RTS.

- Kolege me zovu redovno, malo oni zovu, malo ih gledam preko televizora i održavam kontakt sa njima - otkrio je glumac.

Nedavno je repriziran film Beksto, koji je snimljen davne 1968. godine.

- To je film koji je rađen davno,1968, po romanu Oskara Daviča, gledam sve te glumce i konstatujem na kraju da smo ja ostali živi Lane Gutović i ja. I odmah sam ga nazvao, I on je u svojoj provinciji, gde još ima partizana i četrnika. Pitao sam ga kako je i samo je promumljao, on je tamo sa decom i uživa - rekao je Vlasta.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top