- Poruka
- 95.555
https://www.24sata.hr/lifestyle/vrlo-rijetka-bolest-ne-spavaju-godinama-pa-i-desetljecima-460229
Fatalna porodična nesanica je izuzetno retka bolest kod koje dolazi do propadanja dela mozga odgovornog za spavanje.
U svetu postoji oko 30 porodica koje nose taj gen
Šanse da netko oboli od fatalne porodične nesanice nesanice (FFI - eng. fatal familial insomnia) su 1:30 miliona.
U istoriji su zabeleženi slučajevi ljudi koji nisu spavali mesecima pa i godinama.
Radi se o bolesti kod koje zbog mutacije gena dolazi do propadanja dela mozga - talamusa, zahvaljujući kojem spavamo.
U mozgu se nakupljaju proteini koji ga uništavaju.
Šanse da oboli član jedne porodice su 45 posto.
Obično se simptomi pojave u srednjim godinama života, a oboleli preminu u roku od nekoliko meseci do nekoliko godina.
Zbog konstantnog nespavanja telo je pod velikim stresom pa se javljaju visoki krvni pritisak , poremećaj u lučenju hormona,
halucinacije, demencije itd. pa čak i koma. Leka nema.
Jedan od poznatijih slučajeva je onaj Michaela Corkea iz SAD-a kojeg je nesanica počela hvatati malo prije 40. rođendana,
odnosno pojavili su se prvi simptomi. Bilo je to 1991. godine.
Njegovo fizičko i mentalno stanje brzo se pogoršavalo, a lekari su bili uvereni kako boluje
od kliničke depresije uzrokovane multipla sklerozom.
Kako bi mu olakšali patnju od kroničnog nespavanja, lekari su ga stavili u veštački izazvanu komu
ali bilo je to uzalud jer je mozak i dalje radio punom parom.
Nesretni Michael umro je dve godine kasnije nakon što u nije spavao šest meseci.
Nije spavala 30 godina
Sunday Express je 1973. godine pisao o ženi iz Španije koja do tog trenutka nije spavala čak 30 godina.Ines Fernandez tad je imala 57 godina, a sve je započelo 1943.
Stajala je na vratima svoje kolibe u Sierra de Fuentesu i gledala versku procesiju.
Odjednom joj je jaka, sevajuća bol prošla glavom. Od tad više nije niti jednu noć spavala.
Ispričala je kako je popila na hiljade tableta i raznih lekova, obilazila lekare
ali nije bilo pomoći. Noću je sedila u svojoj stolici za ljuljanje, prebirala po krunici i promatrala muža kako mirno spava.
Ali, nakon što je on umro, noćna samoća postala joj je nepodnošljiva.
Stručnjacima do danas nije jasno kako je bila budna toliko dugo, a da nije umrla.
Nisu bili sigurni da li je imala FFI ili se kod nje radilo o nečemu drugom.
Nije poznato koliko je još živela nakon što je njena priča izašla u novinama.
Ngoc Thai
Rođen 1942. godine, Ngoc Thai je dobro poznat po tome što je „čovek koji nikada nije spavao“.
U 31. godini dobio je tešku temperaturu i od tada pati od potpune nesanice.
Začudo, Tajlan insistira da mu nedostatak sna ne daje nikakve fizičke simptome;
sada u svojim šezdesetim godinama, i dalje je u stanju da svaki dan nosi dve vreće pirinča više od 2 milje do svoje kuće.
Tokom godina, Tajlanđanin je isprobao mnoge lekove i tradicionalne narodne lekove da izleči svoju nesanicu.
Ništa nije uspelo. Lekari koji su ga pregledali kažu da je dobrog zdravlja, ali sa blago oslabljenom funkcijom jetre.
Ovo bi moglo biti povezano sa njegovim nedostatkom sna, ili povezano sa njegovom ishranom ili čak brojem tableta za spavanje
koje je uzimao tokom godina da bi izgubio svest.
U 2006, Thai je rekao za Thanh Nein News:
„Ne znam da li je nesanica uticala na moje zdravlje ili ne,
ali još uvek sam zdrav i mogu da radim posao na farmi normalno kao i drugi.“
Naučnici tek treba da proučavaju Ngoc Thai do detalja. Međutim, jedan specijalista, dr Vadhva, kaže da bi objašnjenje moglo biti u percepciji. Vadhva veruje da neki ljudi koji boluju od nesanice jednostavno ne mogu da naprave razliku između sna i budnosti: „Subjekt može osećati da se samo odmara kada u stvari spava“, kaže on. "Možda imaju i mikro dremke - vrlo kratke dremke u trajanju od nekoliko minuta."
John Alan Jordan
Džon Alan Džordan je radio kao laboratorijski asistent u vodećoj mlekarskoj kompaniji u Engleskoj.
Jednom je Džordan izgubio živce u laboratoriji i napustio normalne bezbednosne procedure.
Odlučio je da uzme uzorke plastične flaše mleka bez nošenja zaštitnih rukavica.
Na taj način se izložio broponol katonu, amonijaku, hlorovodoničkoj kiselini i industrijskom deterdžentu.
Jordan je tako nastavio da radi nekoliko nedelja.
Ali ubrzo je počeo da se oseća umornije nego obično.
„Čini mi se da su molekuli deterdženta prošli krvno-moždanu barijeru i kontaminirali moju cerebralnu kičmenu tečnost,
što je dovelo do efekta na mehanizam kontrole temperature hipotalamusa“,
objasnio je Džordan. „Od toga sam se teško razboleo i imao dve godine veoma visoke temperature."
Kada se konačno oporavio, otkrio je da mu se pamćenje znatno pogoršalo.
Džordan je otišao kod neurologa, ali su snimci mozga pokazali da je sve normalno.
Zatim je zatražio da ga uputi psihijatru, koji mu je dijagnostikovao šizo-afektivni poremećaj
(koji se manifestuje promenama raspoloženja i psihozom).
Džordan je odbacio ovu dijagnozu. Ni to nije objasnilo njegovu groznicu.
Jordanovi mentalni i fizički simptomi su se pogoršavali.
„Od Uskrsa 2006. potpuno sam prestao da spavam. Pilule za spavanje i sve uobičajene
stvari koje svako ljudsko biće može da pokuša, uopšte ne deluju na mene..
. Tako da samo meditiram i gubim se u sopstvenim mislima kada osetim potrebu da se odmorim ."
Ovo omogućava Džordanu da uspori svoje moždane talase i opusti telo, ali nije zamena za spavanje.
Džordan pati od preuranjene demencije i problema sa pamćenjem.