U prostorijama omladinskog saveza bila je gužva. Matko, sekretar omladine, sedeo je za stolom, izdavao potvrde i povremeno se izderavao na sve nas prisutne da se jednom već formira taj red. Kako bi neko od nas omladinki i omladinaca dobio potvrdu, uputio bi se prema čuvenom smeđe-belom pultu iza kojeg je stajala Danica i izdavala svakome po jednu bočicu.
Baš svakome? Praktički da, ali omladinci i omladinke nikad nisu mogli biti do kraja sigurni da im ta famozna dvodecilitarska bočica od mutnozelenog stakla u zadnji čas ipak neće biti uskraćena – zbog novih, starih ili pak nepočinjenih greha. Još se pamti događaj od pre tri godine kad je Matko već ispisao potvrdu Borku, a onda mu je pred nosom poderao. Došla je prijava od stare školske kuharice da je Borko na dan primanja u omladinu bio na porti, što se nije dalo nadoknaditi. I sve ove silne godine figurirao je kao omladinac misleći da njegova varka nikada neće biti otkrivena. Nakon što mu je Matko uskratio potvrdu, Borko nije smogao snage suočiti se s novim životnim realnostima: presudio je sebi u napuštenoj štali kod trgovine „Prehrana“, razbijenom bocom staročeškog piva, zelenom. Umesto njega potvrdu je dobio novopristigli omladinac Tahir H. koji mu je, šaptalo se po kuloarima, i namestio sve to. Ispostavit će se kasnije da će drug, a potom i gospodin Tahir H. postati stožer omladinskog saveza i nakon njegovog logičnog kraja, ali o tome nekom drugom prilikom.
Razmišljao sam tako čekajući da dođem na red za vlastitu potvrdu, i dok ju je Matko ispisivao strepio sam da i meni ne učini isto kao i Borku, premda, koliko sam znao, nikakvih greha nisam imao. Ali ako ja nisam znao, neko drugi možda jest! Bilo kako bilo, tada sam potvrdu dobio, Danica mi je izdala bočicu i ja sam je iskapio na dušak, taj eliksir mladosti koja, eto, izgleda, ipak neće proći.
Bio sam omladinac već 38 godina.
Pričalo se da su zalihe eliksira ograničene, da je reč o tvorevini nacističke hemije, da je pun rezervoar tog čudesnog napitka pronađen nakon Dana pobede u jednom skladištu blizu Maribora, te da je reč o krajnje misterioznom dostignuću kakvo naši stručnjaci nikada neće ponoviti. Zato su svako malo kretale glasine o tome kako su zalihe pri kraju. Širenje takvih glasina bilo je najstrožije zabranjeno, ali ni jedan režim još nije uspeo iskontrolisati glasine, pa neće ni ovaj.
Pričalo se, dalje, da se radi o fiziološkoj otopini osmog sekretara SKOJ-a, o semenoj tekućini Trumanovih jaja ili pak o mladojutarnjoj kišnici sa Zelengore.
Naravno, nisu svi bili omladinci u našoj zemlji. Ko je nakon oslobođenja imao navršenih 27 godina i više, nije imao pravo pristupiti Savezu omladine, tom „Društvu infantilnih besmrtnika“, kako nas je Đilas nazivao, zbog čega je i robijao. No, neko je morao i upravljati zemljom. (I sam drug Tito odrekao se besmrtnosti da bi stao na čelo države, a da mladost ove zemlje potraje večno.) Neko je morao i raditi. Omladinci su, istina, u teoriji mogli zasnovati radni odnos, ali birokratska procedura bila je zastrašujuća, a većina nas ionako se radije prepuštala blagodetima beskrajnog studiranja, ašikovanja i odlaganja vojne obaveze. Donacije koje smo primali od države bile su enormne, svake godine sve veće i veće, kao da se ostarela vlast počela pribojavati naše snage.
U maju 1980. umro je drug Tito. Tih su godina rukovodioci umirali masovno. I naši roditelji bili su pri kraju snaga; sad bi već bili dede i bake da njihovoj deci nije nametnuta ta smešna besmrtnost.
I, u jesen iste godine, sve se pokrenulo. Sam se republički predsednik Saveza omladine na televiziji odrekao besmrtnosti. Demonstrativno je razbio bočicu punu eliksira o kamermanovu ćelavu glavu. Sledili su primeri iz drugih republičkih centara, da bi na kraju pokret postao masovan. Tako masovan da je dopro i do mene.
Znao sam, kao i svi ostali, da je rizik ogroman. Svega nekoliko dana nakon što bi omladinac propustio uzeti redovnu dozu eliksira, pogled bi mu se zamutio, a koža ogrubela i posivela. Pamćenje bi ga stalo izdavati, a potom i vitalni organi. Ostario bi vrlo brzo, u nekim slučajevima sati su bili u pitanju, ostario pa umro, dušu socijalističku pustio da se vrati natrag u zemlju seljačku.
Tek svaki deseti izbegao bi opisanu sudbinu i nastavio stariti normalnim biološkim ritmom. Na tom, svakom desetom čoveku, temelji se naš pokret. Deseti drugovi preuzet će kormilo zemlje, spasiti revoluciju i brod natovaren socijalizmom dovesti do obale komunizma.
Hoću li ja biti među njima? Ne znam. Propustio sam uzeti eliksir pre 22 sata, a još nikakvih simptoma nemam. Čak štaviše, osećam se mlađe no ikad. Čio sam i čvrst. Osećam da me ova zemlja treba na onaj, skoro ljubavnički način. Idem zato odmah u Komitet, tamo me neka funkcija već čeka. Tamo kormila ima na bacanje, jedno je moje; ja ću biti jedan od onih koji će voditi ovu zemlju.
Doduše, tek su 22 sata prošla... Možda to još nije definitivno. Samo ne gledaj u ruke i bit će sve u redu, govorio sam sam sebi u strahu od staračkih pjega.
Govorio, ne govorio... sačekat ću još malo.
.
