- Poruka
- 21.080
Muška suza
Jugoslovensko dramsko pozorišteDrama
Večerašnja premijera je rađena u režiji Aleksandra Popovskog, a po tekstu Antona Pavloviča Čehova i kolažnog je karaktera
– nastala je po motivima četiri jednočinki, „Šala”, „Prosidba”, „Medved” i „Tatjana Rjepnina” i jedne kratke priče „Krčma na drumu”.
"Kada sam se prvi put susreo sa „Medvedom” to je za mene bila jedna eksplozija.
Ja sam razumeo taj njegov duh, otvorio mi se ceo jedan svet. Ovu ideju nosim sa
sobom sigurno dvadeset godina. Nisam hteo da sastavim dramu koja je rasturena,
tražio sam nešto to će vezati sve te priče, tako sam došao do drame „Tatjana
Rjepnina”.
Tu je na fascinantan način opisana priča o jednoj ženi koja je umrla i koja se pojavljuje
na svadbi muškarca koji ju je ostavio i zbog kog se ubila. Ta kratka drama je zauzela
mesto uvoda i scene od koje sve u predstavi počinje. Stvorili smo komad o muško
-ženskim odnosima u jednom olujnom dobu, metafori za neki svet koji nas čeka tamo
negde, ako ovako nastavimo. I sve se složilo.
Čehov nas je, kao čovek koji je voleo da mašta o čovečanstvu koje će doći za dvesta
-trista godina, uveo u neki postapokaliptični svet koji čeka na nas" - rekao je režiser
Popovski.
Akteri ove pozorišne igre poraženi su u ljubavi, izgubljeni u vremenu i zatočeni u krčmi tokom apokaliptične oluje koja ih upućuje
jedne na druge i podstiče, kako na sukobe, tako i na setna prisećanja, natopljena piščevom sveprožimajućom ironijom. Najmanji
zajednički sadržalac odabranih tekstova su krahovi muških junaka koji ih dovode do – suza i danas posmatranih kao znak
neprimerene slabosti, te stoga izloženih stigmi i samouzdržavanju.
Pisac naziva ove tekstove vodviljima, iako svestan emocionalnih i egzistencijalnih ponora koji se kriju u svakom od njih. Elementi
komedije su, sa jedne strane prirodna posledica poetike svakodnevnog i običnog, ali i jedan progresivan i uvek moderan, a svakako
savremen, Čehovljev komentar na banalnost i zatucanost muškog mačoizma i patrijarhata kao društvenog poretka.
I ta oluja, kao metafora za haos, metež i ratove današnjice, predstavlja sve ono kuljanje koje neminovno izbija na površinu, ako se
suze potiskuju, a podstiču ponos i posramljenost zbog muške „slabosti”.
Zašto je Čehov u pozorištu?
Zato što je najveći, zato što je tako duboko, bespoštedno, tako brutalno iskreno sve što je napisao - napisao ne bi li nas suočio sa
našim banalnostima, sa našom prazninom, načinom na koji živimo, načinom na koji traćimo svoj život. Ne bi li nam pomogao da
podnesemo zapravo ono što je život oduvek bio, jer bez obzira na pojavnosti i na spoljašnje ukrase, u ljudskoj duši je uvek ta napetost
i taj problem koji ima svako od nas, kako da prevaziđe, da podnese samoću, otuđenost, usamljenost, banalnost, trivijalnost i tamne
strane svoje prirode.
Ja da se pitam, ja bih samo gledala Čehova. Ne mogu da se nasitim te lepote, te pameti, dubine, brutalne iskrenosti kojom on ustvari
nepotkupljivo priča svoje priče o ljudima, o tome kako je složena ljudska priroda i kako se zapravo svi naši problemu javljaju iz naših
očekivanja i naših predrasuda o sebi i drugima.
Mislim da je Čehov najbolji mogući autor za ovo reprezentativno gradsko pozorište, da nas sačuva od banalnog, vulgarnog i osuđenosti
"da bude smešno, ne bi li na blagajni bilo uspešno".
