Večera u Mecinoj kuhinji ponekad nije običan događaj.
Miris pohovanih bukovača širio se kroz prostor, pire od tikvica lelujao na tanjirima,
a hladni sokovi čekali da ugase svaku žudnju.
Lizika, mudra sudoperka sa debelom jezičinom, seckala je bukovače na fine komadiće,
jer su joj bolni zubi nastradali od godina grickanja masnih naslaga.
Lepotan, ponosni frižider, dostojanstveno je nudio svoja pića sa polica, kao da vodi
elitni restoran.
Mačak se protezao na prozoru, lenj, ali ne i nesvestan - jer, on znao više nego što je
otkrivao.
Sofronije, moćni petao, sve je nadgledao iz daljine - njegov kljun, oštar kao sudbina,
nije dopuštao haos za stolom.
Ali niko nije očekivao mrava.
Jedan, maleni, neumorni radnik, ušao je nepozvan, ali odlučan. Miris hrane bio je jači
od pravila, jači od nepisanih zakona kuhinje, jači od Sofronijevog strogog reda.
Ugledavši gozbu na stolu, pozvao je svoju braću. Za trenutak su talasi mrava prekrili
stolnjak, njihova mala tela jurišala su na mrvice, osvajala zalogaje...
Ali tada je počeo napad!
Sofronijev kljun kao kamikaza se zabijao u njih. Njegova preciznost nije imala milosti.
Kakakak! Svaki udarac bio je sudbonosan, svaki potez neumoljiv.
A mravi? Nisu odustajali.
Veče se pretvorilo u rat.
Dok svi jure, vrište, kradu večeru, Lizika, hroničar večne borbe, pravi istoričar
sudbine sudova, mudro ponavlja lekcije iz prošlih vekova, objašnjava taktike
pre Hrista:
„Još od PRVOG milenijuma, kad sam prvi put oprala tanjir, mravi su mi napali radnu
površinu! Njihove strategije su postale surovije! U doba Mesopotamije sam ih prvi
put porazila! Rim ih nije zaustavio, srednji vek ih je ojačao! U doba renesanse su mi
ukrali večeru iz tanjira DOK SAM JOŠ JELA! A evo ih opet!
OVO JE RAT! KO ME SLUŠA? ZAŠTO ME NIKO NE SLUŠA? HEJ!“
I dok je ona zauzeta predavanjem—mravi odneli večeru, Sofronije izgubio pola perja,
skače po stolu, kresta mu se žari, oči mu gore, perje leti svuda, kukuriče:
"TETKE, KOKOŠKE, USTAJTE! NAPAD! MRAVINJAK SE ŠIRI! JEDAN JE POBEGAO
POD TANJIR! SVI NA NJEGA! BRANIČEMO MECINU KUHINJU, ILI UMIREMO KAO
JUNACI!“
Mačak je gledao, bez namere da se umeša, mrmljao je sebi u brk: "Ne mogu da verujem
da ovi stvarno misle da će išta od hrane ostati. Nek Lizika viče koliko hoće. Zašto da se
ja uopšte trudim da prisustvujem ovome?"
Miševi iz rupa, u horu: "Nestaje naša večera! Oči nas varaju! Večera je bila pred nama,
sada je nema! ŠTA JE OVO? Može li iko da objasni?
Mravi rade svoje, ne obraćaju pažnju ni na koga:
"Ponesite zalogaje! Ubrzajte operaciju! Kraljica zahteva večeru u podzemlju!“
A Lepotan? Frižider - filozof je ćutao, ali znao da večere nikada više neće biti iste.
Njegova filozofija? "Ako ne gledaš - ne postoji! Mravi? Nema ih.Bitka za večeru? Nije
se desila. Sofronijev kamikaza-kljun? "Ne vidim problem. Lizikina istorijska jadikovka?
Ako ne slušaš—nikada nije bila ispričana!“
I tako, dok se kuhinja raspada u haosu, Lepotan ostaje miran, hladan, dostojanstven.
Njegova vrata se ne zatresu, njegova polica se ne pomeri—jer u njegovom svetu ništa
od ovog nije stvarno...
I onda - ulazi Meca.
Kročila je u kuhinju, očekujući zalogaj, spremna za užitak. Osvrće se, posmatra prazne
tanjire. Ni traga hrani, ni jedne mrvice pohovanih tikvica.
Bez reči se okreće na peti i vraća u radnu sobu.
Ovo nije bio prvi put da večera nestane u njenoj kuhinji.
