Ноћ је увелико наступила. Планински венци у даљини су се још одавно стопили са тамом. На малој заравни, окружен стогодишњим стаблима борова стајала је прилика. Непрепознатљива у мраку, изгледала је гротескно, са лицем на којем су поигравали праменови ватре која је горела испред ње. Са појачањем одсјаја, мењао се и изра лица сподобе. У једном тренутку одсјај у оку је показивао незамислив бес, а већ у другом дубину највеће боли. Једина константа је страст коју одаје свака црта згрченог лица. Ватра се полако гасила. Ускоро ће зора. Са зором ће сунце. А сунце је спас...
