TOČKA
PRVA
*1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.
1. -
Bespogovorni umir znači prinudno izmirenje koje je zajednica vršila silom svoga autoriteta, nasuprot dragovoljnom umiru koji je zavisio jedino od drage volje zakrvljenih strana. Prinudno mirenje naređivano je u slučajima kad bi se krvne zadevice pojedinih bratstava i njihovih članova toliko namnožile, da bi dozlogrdile plemenskoj zajednici, te bi se ova našla pobuđenom da putem poravnanja i preko izbranih sudova sve krvne razmirice umiri i privatno-pravna potraživanja izgladi. Takvo jedno mirenje izvršeno je u Vasojevićima u vremenu iz koga potiče ovaj zakonski propis. Kako se pak sam akt izmirenja vrši opisano je u našoj raspravi: Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i Severnoj Arbaniji, Beograd 1926.
2. -
Vasojevići su najveće crnogorsko-brdsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obe strane Lima sve do reke LJešnice. O njihovom imenu i poreklu postoje dve verzije narodnog predanja. Po jednoj oni su potomci nekakvog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. NJega je nasledio sin mu Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići su kao uskoci krenuli put Hercegovine i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekakvog hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se veli da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra, Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti, severoarbanska plemena. Zato se svi oni rođače s Vasojevićima, jer veruju da vode poreklo od istog pretka.
Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da su Vasojevići jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, koja ima svoju zajedničku slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.
Od Nožice Vasojevići su se počeli pomerati postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu sve do reke LJešnice. Prilikom toga prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire, Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli ime
Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci, uzeti kao celina, nemaju tradicije o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojega bi izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali ni svojih glavara niti ikakva učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i sudili i predstavljali ih i spolja i iznutra. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli osvajati jedno po jedno zvanje, dokle nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a docnije i pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobivenih prava, Srbljaci su kao manjina bili i ostali potišteni, zapostavljeni, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli primiti u svoju sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s njima ne mogu nikako izjednačiti.
Usled te dugotrajne borbe i međusobnog gloženja, beše se i kod jednih i kod drugih razvio toliki antigonizam, da je ta borba Srbljake ujedinila, i od njih, kao raznorodnih elemenata, stvorila jednu takvu celinu, da se oni danas mogu smatrati kao jedna zajednica koja ima iste misli, iste želje, iste osećaje.
Zbog toga oštrog razlikovanja koje je postojalo između Vasojevića i Srbljaka, zakonodavac je morao u ovome propisu da izrečno spomene i jedne i druge, te da bi se znalo da se on odnosi na sve Srbe bez razlike plemena i staleža, jer da je spomenuo samo Vasojeviće, onda se takav propis ne bi odnosio na Srbljake i obrnuto, pošto su to bila takoreći dva "posebna naroda", koja su se među sobom bitno razlikovala kako po svome duhu, karakteru i osećaju, tako i po drugim etničkim odlikama.
3. -
Oldžija je onaj koji nešto hoće od svoje drage volje, a
nagondžija koji nešto mora da uradi prekos voje volje, na silu, po zapovesti. Zato ceo ovaj stav znači: ko se ne bude hteo umiriti milom, tj. od drage volje, da se umiri silom.
