Ако су још до јуче и постојале неке недоумице везане за мистериозну смрт краља попа, Мајкла Џексона, данас су све сумње и дефинитивно одгнане. Не, више се не може говорити о самоубиству, иако је уистину било (не) озбиљних медијских покушаја да се светска јавност у првим информацијама о трагичном крају "Петра Пана" вешто спинује у том правцу. Пошто је с једне стране "изграђен" у вечно младог "чаробног фрулаша" сумњивих моралних назора, својеврсног "свеца" постмодерне којем ће се клањати деца будућности у надолазећем "свету Недођије", ас друге стране зарадио довољно да би задовољио финансијске апетите оних који, у ствари, стоје иза експеримента "Џексон", поменути "велики мајстори иза завесе" су једном завек рекли - доста - и притиснули дугме "делете". Мајкл је тако једноставно избрисан као број. Брутално скинут са покретне траке за штанцовање "супер хероја" глобализма. Јер, не заборавимо да у "врлом новом свету" све има свој рок трајања и своју сврху. Тако и "експеримент Џексон".
Ипак, да бисмо правилно разумели шта се уситину крије иза напрасне и загонетне смрти "вечно младог" Мајкла, морали бисмо се вратити у прошлост, на саме почетке његове, мора се признати, блиставе музичке каријере. Наравно, једно је успех на плану музике који се не може спорити код Џексона, а нешто сасвим друго цена коју је лично морао да плати за тај пролазни бљесак земаљске славе. У ту цену се уградио још Неко, а ради остварења једног вишег "пакленог плана".
Како је и зашто Мајкл постао део минд цонтрол програма, о коме је у својој изузетно запаженој колумни на овом сајту писао колега Милан Видојевић? Како је, у ствари, све почело?
Да кренемо од Мајклових раних почетка.
Мало је позната чињеница да је на Мајклов музички пут пресудно утицао његов у много чему проблематичан отац, Џо Џексон. Према појединим изворима из занимљиве биографије Џексонових, управо је Џо средином шездесетих створио музичку групу Џексон 5 (Јацксон 5), коју су поред Мајкла (као "највеће очеве узданице") чинила и његова браћа Џеки, Тито, Џермејн, Марлон. Болесно амбициозан, отац је настојао да направи велики новац од музичког ангажовања својих синова. Немилосрдно је поступао са њима, а методе путем којих их је "дисциплиновао" биле су, најблаже речено, застрашујуће. Деца су подвргавана разноврсним "психо-третманима", а током одрастања, није им чак дозвољавао ни да се друже са својим вршњацима. Џо је свесно - можда сам, али како ће даљи текст показати, пре под утицајем неких других "актера - правио за дечаке посебан аутистичне свет, у коме они природно нису ни могла досећи оптималан ниво психофизичког развоја. Дечаци, у ствари, и нису имали право детињство, па стога и не чуди чињеница да Мајкл у суштини никада и није одрастао, већ је током целог свог живота у понашању остао дете заточено у неком свом сопствном свету. То је начин на који реагују жртве минд цонтрол програма базираног на траумама; они напросто остају заустављени, заробљени у времену у коме су преживљавали трауме и психичка злостављања. У Мајклов случају, то је рано дечачки доба. Онда постаје потпуно јасно зашто се Мајкл током целог живота идентификовао са вечно младим, чистим и невиним Петром Паном, и зашто никада није желео да одрасте, да изађе из своје бајке у коју је, показало се, против своје воље убачен. Наравно, "некоме на врху" је био потребан управо такав Мајкл.
Када је схватио да од свих синова управо у младом Мајклу лежи највећи музички таленат и потенцијал, отац (извесније "неко" преко оца) је управо њега таргетирао за најјаче и најекстремније трауматске "третмане". Они који су знали за поменуте "третмане", објашњавали су поступање Џоа чињеницом да је био похлепан човек, изузетно лаком на новац а да је баш у Мајклу видео потенцијалну "златну коку" која би га могла учинити богатим преко ноћи. Опет, неки други су сматрали да је то био једини начин (тј што подразумева мучење по цену славе) да се једна просечна црначка породица избави из тешких услова живота у Америци 60-их година.
И заиста, обе наведене теорије би могле лако да "пију воду", уколико бисмо занемарили једну битну ствар, а тиче се чињенице да је техника трауматских шокова којима су били подвргавани дечаци, а пре свега Мајкл до те мере била софистицирана да једноставно није било могуће да се, ето, тек тако интуитивно тата Џо буде упознат са њом. Или, пак, да самоук, самосталним проучавањем дође до сазнања о тако усавршеним методама психичког злостављања. Дакле, напросто, то је немогућа мисија. Познато је да кључ тих и таквих тајни држе само "одабрани".
Ипак, да бисмо правилно разумели шта се уситину крије иза напрасне и загонетне смрти "вечно младог" Мајкла, морали бисмо се вратити у прошлост, на саме почетке његове, мора се признати, блиставе музичке каријере. Наравно, једно је успех на плану музике који се не може спорити код Џексона, а нешто сасвим друго цена коју је лично морао да плати за тај пролазни бљесак земаљске славе. У ту цену се уградио још Неко, а ради остварења једног вишег "пакленог плана".
Како је и зашто Мајкл постао део минд цонтрол програма, о коме је у својој изузетно запаженој колумни на овом сајту писао колега Милан Видојевић? Како је, у ствари, све почело?
Да кренемо од Мајклових раних почетка.
Мало је позната чињеница да је на Мајклов музички пут пресудно утицао његов у много чему проблематичан отац, Џо Џексон. Према појединим изворима из занимљиве биографије Џексонових, управо је Џо средином шездесетих створио музичку групу Џексон 5 (Јацксон 5), коју су поред Мајкла (као "највеће очеве узданице") чинила и његова браћа Џеки, Тито, Џермејн, Марлон. Болесно амбициозан, отац је настојао да направи велики новац од музичког ангажовања својих синова. Немилосрдно је поступао са њима, а методе путем којих их је "дисциплиновао" биле су, најблаже речено, застрашујуће. Деца су подвргавана разноврсним "психо-третманима", а током одрастања, није им чак дозвољавао ни да се друже са својим вршњацима. Џо је свесно - можда сам, али како ће даљи текст показати, пре под утицајем неких других "актера - правио за дечаке посебан аутистичне свет, у коме они природно нису ни могла досећи оптималан ниво психофизичког развоја. Дечаци, у ствари, и нису имали право детињство, па стога и не чуди чињеница да Мајкл у суштини никада и није одрастао, већ је током целог свог живота у понашању остао дете заточено у неком свом сопствном свету. То је начин на који реагују жртве минд цонтрол програма базираног на траумама; они напросто остају заустављени, заробљени у времену у коме су преживљавали трауме и психичка злостављања. У Мајклов случају, то је рано дечачки доба. Онда постаје потпуно јасно зашто се Мајкл током целог живота идентификовао са вечно младим, чистим и невиним Петром Паном, и зашто никада није желео да одрасте, да изађе из своје бајке у коју је, показало се, против своје воље убачен. Наравно, "некоме на врху" је био потребан управо такав Мајкл.
Када је схватио да од свих синова управо у младом Мајклу лежи највећи музички таленат и потенцијал, отац (извесније "неко" преко оца) је управо њега таргетирао за најјаче и најекстремније трауматске "третмане". Они који су знали за поменуте "третмане", објашњавали су поступање Џоа чињеницом да је био похлепан човек, изузетно лаком на новац а да је баш у Мајклу видео потенцијалну "златну коку" која би га могла учинити богатим преко ноћи. Опет, неки други су сматрали да је то био једини начин (тј што подразумева мучење по цену славе) да се једна просечна црначка породица избави из тешких услова живота у Америци 60-их година.
И заиста, обе наведене теорије би могле лако да "пију воду", уколико бисмо занемарили једну битну ствар, а тиче се чињенице да је техника трауматских шокова којима су били подвргавани дечаци, а пре свега Мајкл до те мере била софистицирана да једноставно није било могуће да се, ето, тек тако интуитивно тата Џо буде упознат са њом. Или, пак, да самоук, самосталним проучавањем дође до сазнања о тако усавршеним методама психичког злостављања. Дакле, напросто, то је немогућа мисија. Познато је да кључ тих и таквих тајни држе само "одабрани".
