ВАМПИР - општесловенски митолошки лик, покојник који ноћу устаје из —> гроба; он штети људима и стоци, пије им —> крв, наноси штету домаћинству. Веровање у в. везано је за представе о две врете покојника: оних чије су —> душе после —> смрти нашле мир на —> ономе свету, и оних који своj посмртни живот настављају на граници два света. Представа о в. најразвијенија је код Словена на Балкану; идући према североистоку словенског света, она слаби. Код Источних Словена (пре свега Руса), варијанта р. је лутајући покојник. У Украјини, на западу Белорусије и југу Русије мешају се ликови в. и вешца (-> чаробшак). Спомињања р. присутна су у старим руским писаним изворима почев од XIV века.
По општесловенским представама, људи чије рођење, живот или смрт прате кршења ритуалних или моралних норми постају р. Такође, р. постају људи умрли неприродном или превременом смрћу: самоубице, преминули од рана, епидемијских болести (општеслов.), неопојани, умрли без исповести (укр., пољ., јужнослов.). Јужни Словени су сматрали да највећа опасност претварања у р. вреба од момента смрти до сахране. То се дешава када се над покојниковим телом нешто предаје или испусти, ако преко њега прескочи животиња или прелети птица, ако на њега пада -> киша, ако се људи, који носе покојника, окрену назад. В. постају развратници, убице, тврдице, пијанци и други грешни људи, вешци, бајалице, —> чаробњаци, познаваоци нечисте силе итд (општеслов.).
У низу случајева се сматрало да претварање у в. зависи од судбине: в. постају деца зачета у "злом" часу, током поста или на -> празник, рођена у кошуљици. Јужнословенска специфичност јесте да се покојник може претворити у в. током четрдесет дана по сахрани. Ако за то време в. не буде уништен, онда ће му попијена крв дати снагу и он може дуго живети међу људима, а да се не враћа у гроб.
Најчешће р. има обличје конкретног умрлог човека, одевеног у укопну -> одећу. Од обичног човека разликује се низом посебности: горостасан раст (пол>.), огромна глава (пол., буг.), реп (укр.). Он нема обрве (пољ.), нос (буг., срп.), леђа и руке (буг.). Особеност в. представљају необично црвено лице (општеслов.) и очи (укр., буг.). Јужни Словени сматрају да је р. надувен, као врећа, зато што уместо тела има само кожу пуну крви. В. може да се претвори у било коју животињу, поготову ону која је прескочила његово тело пред сахрањивање.
В. излази ноћу и наноси штету људима. Пошто запевају први петлови, в. мора да се врати у гроб. В. штети људима, стоци, домаћинству. Од људи су нападима в. подложки, пре свега, његови рођаци и познаници, мала деца, младенци, млади људи стасали за -» брак, људи на спавању. В. гуши своју жртву или јој пије крв (општеслов.). После смрти, в. може да одведе у гроб своју породицу, да узме здравље рођацима. В. убија људе звонећи -> звонима или узвикујући имена: ко га чује - умире (пољ., кашуп.). Сматра се даје р. виновник елементарних непогода, укључујући -> град, епидемије, поготову куге (укр., срп., буг.). У Украјини су и у XIX веку били познати случајеви спаљивања људи, које су сматрали за вампире. Б. обешчашћује девојке (буг.), живи са женама, укључујући и своју удовицу (јужнослов.). Деца рођена у вези са в. и сама постају в. или људи способни да виде и убијају вампире (срп.).
В. штети домаћим животињама (укр., јужнослов.): пије им крв, по сву ноћ гони -> коње и краве, којима узима —> млеко. В. разара домаћинсгво, уништавајући имовину: разбацује ствари по кући, мрси конце на разбоју за ткање, просила —> воду (јужнослов.).
У веровањима о в., централно место заузимају заштита од н>их и начини н>и- ховог онеспособљавања: ватра, сечива и предмеги који боду, специјална бајања и молитве. Најважније је строго испугвава- ње прописа и поштовање забрана на са- хранама: покојника не остављају самог ни дању ни ноћу, не гасе свегло у кући, жи- вотиње истерују. Да би спречили претва- ран>е покојника у в., прободу му кожу иглом, исеку га на неколико комада и та- ко га сахрањују, пресецају му жиле испод колена, забадају му оштре предмете у пе- те, итд.
Вампире су настојали да униште заба- дањем коца - јасиковог (ист. слов.) или трновог (јужнослов.) у тело покојника или гроб. Гроб су раскопавали, секли гла- ву покојнику и став/вали му је између но- гу (општеслов.); ископавали тело и спа- ливали га или попово сахрањивали (јужнослов.).
Dobra ideja!
