(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
VALA, I JA DA DOČEKAM
Haaaa........idem na doček Nove godine. Maca i ja izlazimo sa njegovim kolegama i ženama im u restoran......ili, jednostavno po naški rečeno u kafanu .......lepo, jedenje, pijenje, muzika, društvo. Nije to ništa čudno za većinu vas, ali za mene je pravo čudo. Naime, ja ne pamtim kada smo dočekivali N.godinu negde. Prvo, mrzim je zbog mog posla, jer ne znam gde mi je duuuuupe a gde glava i ta ludnica traje do 10.januara....traje ona i kasnije, ali do tog dana je udarnički......radni dan mi je u proseku 16 sati a vala ume da bude i duži......i tako ceo vek, svi se raduju, planiraju, spremaju a ja radim li radim i ludim li ludim što od klijenata, što od propisa, što od države.....Drugo, Maca radi po smenama tako da mi nemamo ni normalne vikende, ni praznike.....svi dani su isti, pa kako smena padne. Ceo život nam prodje od smene do smene i od roka do roka. I kada je slobodan, oboje smo toliko umorni ,jer nam je zima jako naporna....da samo želimo da budemo kući. Na poslu je ludo i deset dana pre dočeka, ali se i pored toga nakuvam kao ludača dan-dva pre 31.12. ne zbog tog dana kada je doček, nego zato što narednih 10 dana sigurno neću moći da spremim ništa jer kući dolazim samo da se bućnem u kadu i malo odspavam. Onda Maca izvuče deblji kraj, ali šta ću mu....sad mu je svakako lakše kada su deca odrasla.Iz svih tih razloga, o dočeku nikad nisam ni razmišljala......i uvek se to nekome drugome dešavalo.....te sam ja bila oslobodjena razmišljanja o toaleti i svemu ostalom.
Elem, sad u subotu.......valjda je bila subota, svi mi dani jednaki, znam da je on bio u noćnoj smeni, zove i pita gde idemo za doček, šta sam planirala. Čuj, šta sam planirala........planirala sam da prvog budem u kancelariji.......smislio je nešto čim me ovako ....."Maco, da li hoćeš da idemo na doček u restoran sa ovima mojima" pa nabroja ko sve ide. Mislim se, šta da kažem, prolazi mi kroz glavu ogroman spisak obaveza, rok koji je 10. a praktično je 8.01. i nikome ne pada na pamet da ga pomeri zbog praznika i neradnih dana, pa na sve to trebam i da se spremim za taj izlazak i naravno i njega da spremim....znači prvog neću raditi ...tek drugog.....pa onda pomislim što da ne, poneću kući da radim prvog popodne kada se naspavam. Ipak se Maca potrudio, kaže da mnogo radim pa da me izvede.....dodje mu kao da se sažalio na moj slučaj, pa rešio da pusti povodac na dugačko, čak do prve kafane hahahaahaha......šalim se naravno, znam šta je hteo da kaže. Ma volim da izadjem, voli i on.....e, sad, što ne možemo da se uklopimo sa ostatkom sveta nismo mi krivi.....te tako ispade da smo mimo sveta, što i nije tako loše jer kad god se pojaviš gledaju te i zapamte.......ostavljaš trag, više zbog retkosti pojavljivanja nego zbog kvaliteta.
I tako, reših da pristanem ......ova me reč sad podseti na neke druge pristanke hahahaahaha. I sad sam u problemu, jer upadoh u onu grupu žena kojoj nikad nisam pripadala sticajem okolnosti a po malo i karaktera. Sva deca su nas zblanuto gledala kada smo im rekli.
"Viiiiiiii idete na doček? Mora da će neki kijamet" ovako su bili ušokirani
Starija odmah pita šta ću obući, pa obuti, mladja se raspituje o frizuri, kaputu, koja tašna, koja šminka, nakit, sin pita ko nas vozi i vraća, brine da mu otac uživa u izlasku .....a mene već počinje glava da boli samo od pitanja.....ne volim sva ta sredjivanja i pirlitanja i silno mozganje oko toga šta ću obući, a ponajviše mrzim kupovine u poslednji čas.....zapravo ne volim bazanje po radnjama bez svrhe. Ako imam novac idem da kupim i gotovo. Mislim da je dovoljno biti pristojno obučena u ono što ti odgovara, u čemu se prijatno osećaš, uredna, čista, malo šminkice.....sve u svemu 15 minuta posla.
Mladja, koja nikako nije saglasna sa onih mojih 15 minuta, već od svega pravi feštu, kaže
"Makiiiii, a šta misliš da odemo nešto da kupiš?" E, samo sam je čekala.......
"Ne dolazi u obzir. Prvo nemam kad da idem po prodavnicama, jer kad ja završim sa poslom butikaši već spavkaju, a kad počinjem da radim oni još uvek spavkaju, drugo, toliko sam umorna i živčana da mi samo fali svlačenje i oblačenje po kabinama, treće, imam pun orman stvari, samo trebam da smislim šta ću, četvrto, neću da dajem pare za to, peto, ne idem tamo da me procenjuju a i ako to rade ne zanima me, šesto....... skuvaj kafu i smirujte se.
Aman, šta im je? Pa ne idemo tamo na gledanje nego da se veselimo sa prijateljima,opustimo......moreeee, ima da se nadjipam za sve pare, pa nek ide život......
