(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
Igra sastavi prIču
25.08.2011.
Tačan
Procena
Pas
Dete
Varijanta
VAGONI
U tamnoj hladovini svoje sobe sa navučenim debelim zastorima na ogromnim prozorima sedeo je Ozren. Zvuk klime koja stalno radi pratio je tišinu kojom su putovale njegove misli u ovo užareno popodne. Jedna za drugom, kao zakačeni vagoni dolaze I odlaze….prolaze vagoni sećanja….nemi, jer život govori….sećanje samo ćuti. Kada život zanemi on postaje sećanje, lepo ili ružno svejedno….tek trag života bez života.
Huk klime probi se mirnoćom sopstvenosti….poremeti je nekako i skoro nasilno u svest dodje slika…
Vrelina dana je užarila kolski put, zemlja isijava….sve leluja, vazduh se pomera tako da ga oko registruje. Dete I pas hodaju. Dečakovo mršavo a dugačko telo prati ker sive dlake. Na Ozrenu je sve kao nakačeno na trup…..ruke, noge…..sve je nesrazmerno I izgleda kao tudje. Skoro umorno se pokreću ti naoko tudji udovi…..samo je osmeh njegov, oduvek isti I oke što se smeju zajedno sa usnama kad pogleda u svog psa. Tromo se kreće I to pseto, povijene glave ….nema jurenja, trčanja….snaga se čuva u ovoj vrelini. Obična džumara ali Ozrenov je. Dečak je vodio računa o Psu….to mu je ime….Pas. Stari češalj sa svega nekoliko zubaca koji se nisu polomili je služio za četkanje…sklanjao je po malo hrane iz svog tanjira da mu promeša sa hlebom I ostacima koje je majka ostavljala za psa, svaku šerpu I tiganj je omackao hlebom I davao Psu…svakodnevno ga pregledavao….vadio mu krpelje koje je ovaj nakupio dok su zajedno vitlali kojeduda po selu I okolini. Pas je Ozrenu vraćao obožavanjem…onom vrstom koju samo psi znaju da daju.
Stigli su do pružnog prelaza. Nema rampe već samo poprečno postavljeni pragovi koje su meštani sami namestili za prelazak kolskih kola. To je najkraći put za selo iz polja. Kada su kiše, česti prolasci kola prave blato te točkovi pod teretom upadaju …pragovi zato služe i naravno za manje truckav prelazak….predješ prugu na tom mestu I eto….već si u selu. Ozren je zastao, pogledao levo I desno…čuo se jasno huk voza koji je dolazio. Tačan je, pomisli Ozren. Stao je ….dečak I pas su čekali propisno udaljeni od samih šina….baš onako kako su Ozrena naučili. “Nikako ne smeš biti blizu pruge…voz donosi vetar koji te udari sine, pa i kamenčić ili trun koji ti može upasti u oko….podalje stani” govorila je majka. Voz je tutnjao…sve bliže….video je crnu lokomotivu …čekaju dok sve jači zvuk para vreo vazduh. Ozren spusti pogled na zemlju na par sekundi podsećajući se da kada počnu da prelaze nakon prolaska voza nikako ne sme stati na šine jer su vrele već ih mora preskočiti mada je jako voleo da hoda šinama….održavanje ravnoteže mu je bilo interesantno . Ali sada, njihova usijanost časkom opeče tabane preko laganih platnenih patika sa već tankim, od nošenja izandjalim gumenim djonom. I daaa …mora Psa opomenuti da ih preskoči….za svaki slučaj ako ovaj zaboravi, mada samo je jednom stao šapom I nikada više. Crni zmaj brekće toliko jako da zna da je tu, skoro do njih došao. Odjednom, u deliću sekunde Pas polete preko pruge tik ispred lokomotive. To kretanje preko zemlje….senku pokreta koju je registrovalo Ozrenovo oko natera ga da podigne pogled….ispred njega su prolazili vagoni. Bila je to ona duga, jako duga kompozicija teretnih vagona. Prolazilo je vreme….sekundi u kojima je dečakovo srce kucalo kao ludo. Ipak, misao se stvorila u deliću treptaja…sagao se I pogledao preko pragova prelaza iznad kojih su prolazili točkovi voza seckajuči u ravnomernim razmacima dečakov pogled…..nema ostataka tela…..dakle, prošao je moj Pas….verovatno…to je ta varijanta jer video bih bar nešto….valjda…..minuti prolaze….koloni nikad kraja….napokon čist vidik u kome se lelujaju kuće I put izgleda kao preliven vodom. Sa druge strane pružnog prelaza stoji Pas. Ozren pritrčava I počinje da ga grdi sav usplahiren. Pas ga samo gleda mrtav ladan, “Znam da je to tvoja procena bre, ali nije I moja, kako ne razumeš koliko se uplašim te tvoje igre….idemo”
Dečak I pas nastavljaju da seku vreli vazduh tromim hodom….jedan kraj drugog.
Klima I dalje buči ali više ne remeti tišinu sećanja. Osmeh na Ozrenovom licu ispraća ovaj vagon I dočekuje sledeći .
i moj naklon pisaČce 
.
...more.....sorta ti taka...zaebantska 
..Otišla sam tamo, napisala prvu priču, običnu, nikakvu, on pročitao, dao sugestije neke, savete jer je iskusniji u pisanju "van sebe" (to je moj termin koji znači upravo to...pisanje iz mašte, ne iz reale, izmišljanje mada neke okosnice uvek vuku ka reali....to je ono što povuku reči draga...
Aoooo, ću se
Skidam kapu za ove tvoje priče na zadate riječi