Vađenje krvi

"Vađenje krvi", zamišljen kao roman, imaće naslovnu fotografiju kako medicinska sestra, nagnuta nad pacijentom, u zelenom bolničkom odelu, stavlja braunilu u ruku pacijenta.
Iza nje je mrak, iznad nje piše "Vađenje krvi" slovima koja cure.

Na donjem delu korica je ruka, koja takođe izranja iz mraka.

P.S. Možda će ovo biti dokumentarni film, ako uspem da dobijem dozvole od načelnika i ko zna koga još... spremna sam i na to da glavnu ulogu, pored te medicinske sestre i jednog neverovatno sposobnog tehničara "glumi" moja ruka (pa, film bi bio dokumentarni).

P.P.S. Sve što sam danas napisala je nacrt. Teze, kratke crte...ako će nešto biti, biće opširnije.

Hvala na podršci u privatnim porukama.

 

[Ortak2]

Vađenje krvi - roman u izradi

"Majo!" Još dva puta i jedva otvaram oči. Medicinski tehničar u tamno plavoj majici i džinsu me zbunjuje.
Sestra, pored njega, ima istu takvu majicu i bolničke pantalone.

"Znate li gde ste?!"

Samo sam na kratko otvorila oči. Pokušaj da ostanu otvorene je propao.

 

[Ortak2]

Vađenje krvi - roman u izradi

***
Pretpostavljam da je bio drugi dan od kada su pokušali da me probude. Tako jako mi se spava.
"Majo!"
"Majo!"
Otvaranje očiju, repriza prethodnog dana.
"Znate li gde ste?"
Ovog puta sam zaista otvorila oči.
"Rešetke su na prozorima..." Polako sam počela da sarađujem. Što više budem sarađivala pre ću izaći. Ili će mi makar neko pomoći da se setim zašto sam ovde.
Nastavila sam, dok je medicinska sestra u oduševljenju konstatovala da "imam osećaj za prostor i vreme".
"Ne znam kako sam ovde dospela."
Izbegavala sam rečenice koje sadrže "možda mi nećete verovati", jer službena lica upravo takve izjave iskoriste da budu sumnjičavi.
Nastavila sam.
"Zatvor nije, jer ste u bolničkim uniformama...znači, zatvorska bolnica. Drugim rečima: ludnica.
Klimnuli su glavom.

"I s obzirom da je bio vikend, a ja sam vezana u zatvorskoj bolnici, ničega se ne sećam..."
"Jesam li ubila nekoga?!"

Šta se sve ljudima dešava, nije nemoguće. I to sam rekla, pitala, ne vredi. "Žao nam je, ne smemo da govorimo o slučaju".
"Ali ja se STVARNO ne sećam...?"

***12 dana kasnije

Opet me bude. Ne volim kada me bude. Slaba sam, hranjena kroz infuziju. Oko 9 dana u komi gde sam, totalno nepovezano, vikala uporno: "Migel, kako možeš, odveži me", misleći u polukomi da je jedan od tehničara moj prijatelj iz Portorika.

***
Pada mi glava. Obukli su me u nečije helanke i majicu - primetila sam. Osećam braunilu, jedva su je stavili.
"Gde sad, u ***** materinu", pomislila sam.
Bila sam toliko slaba da nisam mogla sama da hodam. Sestra me je držala ispod miške i pomogla mi da dođemo do invalidskih kolica, međutim, to pritvorno pomaganje je više bilo mera da ne pobegnem, nego da mi se pomogne, mada je baš ta sestra bila okej kao čovek.

Sela sam u kolica. Sestra mi je non stop govorila "Sad podigni noge!", što je kod mene izazvalo čuđenje, oduvek sam mislila da postoje nekakve papučice za stopala.
Bilo je jutro i bilo je hladno. Sestra je rekla "...skener...lezi". Ponovo sam zatvorila oči i, izmučena analizama, zaspala.

 

[Ortak2]

Vađenje krvi - 2. deo

Postala sam svesna braunila, infuzija, pelena u koje se nikada nisam uneredila jer sam znala koje su ljudske osnovne fiziološke potrebe, pa nisam jela, nešto vrlo malo.
Počela sam da posmatram kuda prolazimo, bivajući svesna da je ovaj period ispitivanja još i ono što bi se moglo nazvati dobrim, u odnosu na ono šta me čeka kada se ispitivanja budu završila.
Ako ste gledali film "Hostel", eto tako je izgledala šok soba. Četiri kreveta sa komplet ludacima, sa lavaboom sa uvek hladnom vodom i bez wc šolje.
Žalila sam se sestrama da ću navući neku vaginalnu infekciju, objašnjavajući da sam vaginalno osetljiva, zahtevala sam svakih 12 sati pelene (iako nisam vršila nuždu u njih), za čudo, izlazili su mi u susret.
Da napomenem da to nisu bili moji hirevi, jer sam vaginalnu infekciju ipak dobila (koliko god se mučila da održim higijenu).

 

[Ortak2]

Vađenje krvi - 3

Počeli su da me puštaju do zajedničkog wc- a. U šok sobi smo obavljali nuždu u lopate. Dešavalo se da po ceo dan niko ne dođe da ih promeni ili očisti i opere, tako da su nam donosili obroke u sobu koja je bazdila na fekalije. Smrad urina bio je nepodnošljiv, a mi smo trebali tu da jedemo.
Padalo mi je na pamet da pitam vizitu kako će konkretno meni da pomogne ako jedem uz nečiji smrad govana, ali sam odustala od toga jer sam postala paranoična. Paranoična u smislu da ako lajem, nikada neću izaći odatle (a vizita se ponašala kao da obilazi neko srećno mesto, što me je opet asociralo na "Hostel").

 

[Ortak2]

Palo mi je na pamet kako da izađem iz šok sobe: bolnica nije imala dovoljno sredstava, pa sam ja navalila da ih meni daju. Dovela sam ih do šah mat pozicije pa me je, očekivano, načelnik prebacio na blok.

S obzirom na to koliko sam u početku bila agresivna, na bloku sam bila mirna kao bubica. Znala sam da me načelnik s vremena na vreme proverava preko kamera i po ceo dan sam bila mirna i uglavnom u krevetu.
Samo, još uvek se nisam sećala ničega, a nešto kasnije sam shvatila da se ne sećam ni onoga čega se sećam i obrnuto. A kad si na psihijatriji, kada te proglase ludim - niko neće (ili ne sme?) da ti kaže šta se dogodilo, tako da ja još uvek nisam znala ništa.

 

[Ortak2]

Otac me je tražio po gradu. Kada je prošlo oko 8 - 9 dana, zabrinuo se. I našao me u zatvorskoj bolnici što je, čini mi se, najgore što sam mogla da zaserem.
Bolja je i robija, barem znaš kada ćeš izaći. A znaš i šta si uradio. Zatvorska bolnica je magla bez ključa u kojoj mogu da te drže koliko hoće i da rade sa tobom šta hoće. Ne kažem da to isto ne mogu i u zatvoru, ali, čini mi se - manje.

Otac je došao.
"Znaš, tata...ja sam možda nekoga ubila".

******NASTAVAK SLEDI AKO VAM SE SVIDELO

 

[Ortak2]

Vađenje krvi 4

"Znaš, tata...ja sam možda nekoga ubila."
Moj otac nije pokazao ni najmanju zabrinutost: "ČIME ubila?"
Da... upravo - čime? Ovim je otklonjena sumnja na krivično delo ubistva, ali ŠTA sam uradila?

***
Menjali su mi kombinacije lekova ne samo svaki dan, već i češće, ujutru dobijem jedno, u podne drugo, uveče treće.
U redu, možda mora tako, da bi se utvrdilo koja terapija mi odgovara.
Za sve to vreme ja sam bila poslušna.

 

[Ortak2]

Jedno jutro sam dobila oko 12 različitih tableta. Nisam mogla da verujem i došlo mi je da kažem da neću da uzmem sve to odjednom, jer ću dobiti epi napad, međutim, sama sebi kažem da oni možda to i hoće. Oko 12 tableta, koliko sam stigla da izbrojim, nekoliko od njih bi izazvalo epi napad, a kamoli svi odjednom.
Pozdravila sam se sa životom i progutala sve.

 

[Ortak2]

Epi napad sam, očekivano, dobila.
Počela sam ponovo da haluciniram, negde sam osetila da me prebacuju na krevet sa točkićima i da me voze, ali nisam imala snage da otvorim oči i da barem pokušam da pokupim neke delove slagalice.

***
Načelnik je napravio pravu predstavu: Zašto je dobila epi napad?! Hoću da znam! Šta vi radite?! Izvadite joj krv! Ne zanima me kakve su joj vene, nema "nemoguće", hoću da nalazi budu gotovi do sutra ujutru, makar radili celu noć!

Koliko je ovo bilo iskreno verovatno nikada neću saznati. Možda je bilo iskreno, ali nisam isključila mogućnost ni da je predstava. Zato što sam i ja mogla da mu kažem odakle mi epi napad: puna šaka tableta (različitih!) i to još na toksikovan organizam - eto odakle.

 

[Ortak2]

Vađenje krvi 5

Posle prvog napada epilepsije, usledio je odmah i drugi, samo manjeg intenziteta.
Nikada u životu nisam patila od epilepsije, no ovo me nije čudilo. Čudilo bi me da NISAM dobila epi napad posle svega što su trpali u moj organizam.

***
Ne mogu da zaspim. Više nisam agresivna. Govorim tehničarima da treba da sarađujemo da nađemo venu, ne da se mrzimo. Sarađujemo. Ponovo infuzija. Ponovo problem sa wc - om. Ne mogu da izdržim jednu celu infuziju, piša mi se (u pelene ne dolazi u obzir!).

Otac je počeo sa posetama. Uvek je dolazio, što naš srpski mentalni sklop kaže: "praznih ruku", ali sam ja to nadoknađivala svojom ličnošću (s obzirom na one koji su tu ležali i po godinu, dve, i čega sam se najviše plašila da mi se ne desi), duhovitošću, dobrim raspoloženjem i humorom ponajviše. Onda sam polako preko jedne sestre ubedila oca da mi kupi pakovanje pelena.
Sećanje mi se još uvek nije vratilo.

 

[Ortak2]

Na psihijatriji nema razgovora. Nema grupnih terapija, nema psihologa, samo psihijatara koji koriste samo i isključivo lekove; menjaju ih, dolaze u vizitu i, pretpostavljam da nas posmatraju kamerama.

Za razliku od njih, za tehničare i sestre bi se moglo reći da se izuzetno trude. Nije to lak posao.

Bila je jedna anegdota dok sam još bila u šok sobi.
Načelnik je baš pre toga urlao na svoj tim a ja sam slušala opet u nekom polubudnom stanju.
Iako je šok soba bila nešto najprljavije što sam IKADA u životu videla, čak sam se u izvesnom smislu i na to navikla. Tehničari i sestre su izgledali kao da ne primećuju svu bedu ostataka socijalizma i fokusirali su se na to da se zadovolje "državnom sisom".
Jednostavno sam jedan dan počela: krv iz vene se vadi u tom i tom slučaju, krv iz centralne vene se vadi tad i tad" i prolomio se glasan aplauz praćen veselim smehom.
"Jesam li bar nešto pogodila?"
"SVE! SVE si pogodila!"
Oni su pili sokove i oduševljavali se, ja sam bila vezana, ali znala sam da oni samo sprovode uputstva. Nisu me oni vezali svojom voljom i željom i za to im svaka čast.
A ja sam otkrila da imam talenat za medicinu.

 

[Ortak2]

"Vađenje krvi 6"

U šok sobi je bio i jedan muškarac. Ili, bolje i istinitije bi bilo reći da je bio jedan skelet, a ono malo kože je visilo sa njega. Toliko je bilo gadno, da sam mislila da će on sigurno umreti, bila sam sigurna. Viđala sam pre njega ekstremno mršave ljude, što među siromasima, što među narkomanima, nije mi nepoznato da se vide rebra, ali ovaj - njemu se videla karlica.
Ćutao je i ležao desno od mene. Jedna devojka mu je dolazila u posetu svakodnevno, noseći vagon hrane, sokova, slatkiša i ko zna još čega i ko zna još kome, a kasnije sam saznala da mu je to rođena sestra.
Sa velikom ljubavlju se brinula o svom bratu, Draganu (koga sam ja uporno zvala Zoran) pa sam se ponadala da će se izvući.

Već sam opisala šok sobu. Jedan lavabo pored plastičnih lopata za izmet i urin.
Dragan je jednostavno jedan dan ustao, otišao do lavaboa i tamo se olakšao. Bio je dovoljno visok da njegov penis može da mokri u lavabo.
Pri takvim uslovima ništa nije čudno i mada je samo još više zagađivao i zasmrdeo ionako malu prostoriju, šta da mu kažem?- reći će da sam ljubomorna što nemam penis- kad smo već kod toga, žene koje su tamo boravile mogu da rade u cirkusu s obzirom na poze koje smo morale da zauzimamo da se ne ispišamo po sebi.
Dragan nije ni pokušao da pokrije testise a ni penis. Nije hteo ni da se obuče. Ležao je jednostavno u pelenama i u početku sam mislila da je stvarno lud.
Nije bio lud.
Samo mu je svega došlo preko glave.

 

[Ortak2]

Vrlo brzo sam primetila da oko Dragana bolesnice obleću, kad sam shvatila da je to zbog toga što Dragan ima najvredniju valutu u takvim situacijama: cigarete.
Ja sam u svom životu prošla već kojekakve bolnice, pa sam ovde bila nepušač, ili bolje rečeno: pušač koji trpi.
Ljudi koji su boravili tamo (barem kad i ja) uopšte nisu bili sebični. Da sam htela cigarete, imala bi ih posle svakog obroka i pred spavanje, no nisam.

U takvim uslovima se ne zna šta je gore: imati ili nemati. Ne samo cigarete, nego i nešto slatko da se pojede. Ako imaš - svi te samo posmatraju kao snabdevača, ako nemaš - kao grebatora.