(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
UZMI
Za sve umorne duše
Što sne svoje ipak ne ruše
Za sve umorne ljude
Što ideje imaju i dalje lude
Za sve suzne oči
Što se u osmeh pretvore preko noći
Za sve koje umor stigne
I život malo sustigne
Ali ne prestaju sanjati
Pa makar i umorne snove
Za sve koji plivaju do bove
I za sve sanjalice nove
Za sve što suše mokra krila
I čekaju da se pojavi njihova vila
Za sve neimare, stvaraoce, pregaoce
Za sve hrabre mozgalice
Za sve borce i za tvorce
Što života vuku konce
Evo stiha, evo rime
Što su moje misli male
S poštovanjem ispisale
Odu snazi u čoveku
Suzi vreloj i razumu.
Snage imam, evo uzmi
Ti čoveče mokrih krila
Pa da suzu što ih kvasi
Preko noći osušimo
Da ti perje suvo bude
Da veruješ ti u ljude
Ali najpre u se’ rode
Jer tad život manje bode.
A i bure što ti dodju
Kad te vide tako jakog
Ustuknu pred snagom tvojom
Kad raširiš svoja krila
Poplaše se vetri ljuti
Dok iz oka ljubav reži
Kao šarov što te čuva
Tada tuga od teb’ beži
A sreća kraj nogu leži.
PS Dobro jutro blogeri.......ajde, sušite krila kome su mokra...pa da letimo.....neće dan da vas čeka
Bas me zanima kako to mislis da izvedes
