Neno
Elita
- Poruka
- 23.954
Pre nešto više od 5 miliona godina, voda iz Atlantskog okeana našla je svoj put, kroz ono što je danas Gibraltarski moreuz.
Prema ovoj teoriji, jurio je niz kilometar visoku padinu u niziju ogromnom brzinom, brže od automobila koji je jurio, stvarajući usput jarugu duboku poput nebodera…
U to vreme, buduće Sredozemno more je bilo plitka, slana voda. Ali u njega se slilo toliko vode da se napunio za samo par godina, možda čak i za nekoliko meseci.
Barem je to teza koju je postavila studija o podvodnom kanjonu otkrivenom duž Gibraltarskog moreuza. Na osnovu geoloških dokaza, poplava je bila najveća koja je ikada zahvatila planetu.
U svojoj studiji, evropski geolozi Danijel Garsija-Kastelanos i Pol Karling ispitali su sedimentne stene za koje veruju da pokazuju da voda juri kroz moreuz između današnje Sicilije i kontinentalne Afrike da bi ispunila istočni Mediteran.
Njihovo otkriće je najnoviji obrt, u priči koja je počela krajem 19. veka. Tada su geolozi koji proučavaju izdanke stena bogatih solju širom Mediterana postali sve svjesniji da se nešto neobično dogodilo pre otprilike 5 do 6 miliona godina: more se presušilo.
Nazvali su ga Mesinijski period, a isušivanje je na kraju postalo poznato kao Mesinijanska kriza slanosti.
Tokom 1970-ih, naučnici su po prvi put izbušili duboko u mesinske sedimente ispod Mediterana.
Došli su do tri zapanjujuća otkrića.
Prvo, postojao je sloj soli, debeo nekoliko kilometara, ispod većeg dela morskog dna. Ovo je potvrdilo da se velika promena životne sredine dogodila pre oko 6 miliona godina. U to vreme, tektonske ploče su se pomerile, a more je postalo u velikoj meri izolovano, od Atlantskog okeana.
Drugo, neposredno iznad tog sloja soli, pronašli su naslage koje sadrže fosile iz plitkih jezera sa malo soli. Ovo sugeriše da je nivo mora u Sredozemnom moru pao više od kilometra ispod današnjeg mesta, a pošto je veći deo vode ispario, za sobom je ostala so. U najnižim predelima ostala su jezera koja su potoci osvežavali i održavali relativno bez soli. Ovu sliku potkrepljuju i seizmičke studije morskog dna, koje su pokazale da su reke nekada tekle po suvom predelu.
I treće, slojevi stena iznad slane vode iznenada su ustupili mesto tipičnijim dubokomorskim sedimentima.
Sledeći prodor dogodio se 2009. godine, kada su geofizički podaci iz planiranog tunela između Afrike i Evrope kroz Gibraltar pokazali da je ogromna podvodna depresija između Atlantskog okeana i Sredozemnog mora nastala iznenadnom i katastrofalnom poplavom.
Sada su Daniel Garcia-Castellanos, Paul Carling i kolege potvrdili ovu hipotezu.
Na Siciliji, na primer, naučnici su primetili da su tamošnja brda neobična.
Njihovi glatki i aerodinamični oblici, razdvojeni dubokim erozionim udubljenjima, veoma su slični brdima u državi Vašington u SAD, nastalim poplavom, na kraju poslednjeg ledenog doba.
Da su ova brda i udubljenja na Siciliji takođe nastala kao rezultat ogromne poplave, ostaci stena isprani sa podnožja basena bili bi na vrhovima brda više od 5 miliona godina kasnije.
I zaista, na vrhovima brda pronađeni su nasumično razbacani i deformisani ostaci stena. Bila je to ista stena koja je bila u niziji i dalje u unutrašnjosti.
Kompjuterske simulacije su pokazale da bi brda erodirala bujica duboka 40 metara ili više, koja se kretala brzinom od 115 kilometara na sat.
Borba.Info
