Video sam je danas, na mostu. Ne, nije bila suicidna, barem ne ovaj put.. njen instinkt samouništenja je u ovom trenutku bio isključen.
I naizgled beznačajan dan dobi smisao.
Utorak je gori samo od mračne, turobne nedelje koja mi stalno preti čvrstom omčom kada dođe.
Nisam smatrao da će ovaj utorak biti nešto drugačiji, svaki put isto.. životna monotonija i sivi oblaci, nagla promena raspoloženja i neugodni izrazi lica.
Pratio sam sopstvenu rutinu, zarobljen u gradskoj kanti od prevoza, vozeći se nesigurnom brzinom.
Usput sam tražio nju pogledom. Znam i sam koliko je to naivno, gotovo beznačajno.. male su šanse da se ona pojavi bilo gde.
Tačno znam gde silazi, kojim autobusom ide i gde ih menja. Vremenski je nestabilna pa ne mogu da uhvatim savršenu šemu.
Kao i svakog dana, tražim je pogledom, gutam očima svaki crni kaput leđima okrenut od mene. I kada se prilika okrene, shvatih da to nije ona.
Nijedna nije ona, nijedna ne liči na nju. Sve su samo njene senke, umanjene figure i istopljena, plastična lica.
Dođe jedna stanica, druga..treća. Kraj. Nema više, samo nepregledna putanja preko prastarog mosta čije šipke škripe, čija se podloga trese.
Primetih kako je nastala gužva na suprotnoj traci. Prodorno sam tražio uzrok i nađoh ga- sudar dva automobila, smrskani prednji i zadnji deo.
Policija je već bila na mestu, praveći još veći zastoj svojim vozilom paralelno parkiranim.
Sa druge strane, vozila u mojoj traci su slobodno išla, bez usporavanja.
Vozač ove kante gde sam ja bio je silovao gas- papučicu kao da ga jure Jahači Apokalipse.
U jednom malenom trenutku sam primetio autobus kojim ona ide, i u istom trenutku sam opazio nju.
Crn kaput, dosadno naslonjena glava na ruku i večno crvenilo u kosi.
Sedela je na prvom sedištu, do prozora. Sunce je probijalo tu stranu ali ona je uživala u njegovim zracima, beše okupana svetlošću nevinosti nezemaljske, kao što je i ona sama.
Samo maleni fragment vremena je ispunio tu scenu i samo taj delić je bio dovoljan da me usreći, oživi i ispuni ovaj sumorni utorak lepotom njenog odsjaja.
I naizgled beznačajan dan dobi smisao.
Utorak je gori samo od mračne, turobne nedelje koja mi stalno preti čvrstom omčom kada dođe.
Nisam smatrao da će ovaj utorak biti nešto drugačiji, svaki put isto.. životna monotonija i sivi oblaci, nagla promena raspoloženja i neugodni izrazi lica.
Pratio sam sopstvenu rutinu, zarobljen u gradskoj kanti od prevoza, vozeći se nesigurnom brzinom.
Usput sam tražio nju pogledom. Znam i sam koliko je to naivno, gotovo beznačajno.. male su šanse da se ona pojavi bilo gde.
Tačno znam gde silazi, kojim autobusom ide i gde ih menja. Vremenski je nestabilna pa ne mogu da uhvatim savršenu šemu.
Kao i svakog dana, tražim je pogledom, gutam očima svaki crni kaput leđima okrenut od mene. I kada se prilika okrene, shvatih da to nije ona.
Nijedna nije ona, nijedna ne liči na nju. Sve su samo njene senke, umanjene figure i istopljena, plastična lica.
Dođe jedna stanica, druga..treća. Kraj. Nema više, samo nepregledna putanja preko prastarog mosta čije šipke škripe, čija se podloga trese.
Primetih kako je nastala gužva na suprotnoj traci. Prodorno sam tražio uzrok i nađoh ga- sudar dva automobila, smrskani prednji i zadnji deo.
Policija je već bila na mestu, praveći još veći zastoj svojim vozilom paralelno parkiranim.
Sa druge strane, vozila u mojoj traci su slobodno išla, bez usporavanja.
Vozač ove kante gde sam ja bio je silovao gas- papučicu kao da ga jure Jahači Apokalipse.
U jednom malenom trenutku sam primetio autobus kojim ona ide, i u istom trenutku sam opazio nju.
Crn kaput, dosadno naslonjena glava na ruku i večno crvenilo u kosi.
Sedela je na prvom sedištu, do prozora. Sunce je probijalo tu stranu ali ona je uživala u njegovim zracima, beše okupana svetlošću nevinosti nezemaljske, kao što je i ona sama.
Samo maleni fragment vremena je ispunio tu scenu i samo taj delić je bio dovoljan da me usreći, oživi i ispuni ovaj sumorni utorak lepotom njenog odsjaja.
.