Рибарева сам кћи.
Тврдих стопала, жуљевитих руку.
На брду својих сећања,
загрљених колена,
чекам росу да оправда тугу мојих очију.
Мреже суве,замрле, стоје,
разганате у плаветилу дубине,чедне.
Сама, маслини слична,
дрвенилом бојим срце,
не верујем ником.
У смирај, скупљам веђе и мреже,
на путу кући, дан исти.
Сенка на камену ме зове
и каже:»Исплови.»
Сновиђење, беле хаљине и зрак,
Човек што јесте и није.
И дуну Он, Господ,
па распири жар моје душе,
избледеле снове спали и
обриса, руком прободеном,
росу што лаже,
правдајући тугу мојих очију.
Тврдих стопала, жуљевитих руку.
На брду својих сећања,
загрљених колена,
чекам росу да оправда тугу мојих очију.
Мреже суве,замрле, стоје,
разганате у плаветилу дубине,чедне.
Сама, маслини слична,
дрвенилом бојим срце,
не верујем ником.
У смирај, скупљам веђе и мреже,
на путу кући, дан исти.
Сенка на камену ме зове
и каже:»Исплови.»
Сновиђење, беле хаљине и зрак,
Човек што јесте и није.
И дуну Он, Господ,
па распири жар моје душе,
избледеле снове спали и
обриса, руком прободеном,
росу што лаже,
правдајући тугу мојих очију.
