Mnogi parovi u danasnje vreme ne mogu da se ostvare kao bioloski roditelji,pa se neki od njih sve cesce odlucuju da usvoje dete.
Kakvo je vase misljenje o usvajanju deteta?
Pogledajte prilog 698254
Jedino iskustvo (ne lično) za koje znam iz prve ruke, nije baš najsretnije.
Ne znam da li je postavljač mislio o procesu usvajanja, o tome ne mogu, jer u te detalje nisam ulazila. Jedino što znam jeste da su im trebale godine.
Ono što mogu da govorim, to su bile posledice usvajanja, odnosno na šta je cela stvar ispala. Kad su ti moji poznanici usvajali, nisu znali (dal po zakonu il ih nije zanimalo više se ne sećam) ništa o detetu koje uzimaju. Oni su bili fina, građanska porodica, oboje fakultetski obrazovani, intelektualci. Dete je, rastući, bivalo sve više i više problematično, sve dok to maltene nije došlo do popravnog doma. Način na koje se ponašalo, nije nikako mogao poneti iz kuće (dete je usvojeno kao beba od par meseci), zato sam i navela kakvi su roditelji. U toj kući niko nije pio, niko se kockao, niko tukao, ma niko nije ni glas podizao. Oboje su radili (rade) u državnim službama, nisu ni u kakvim dugovima, imaju sopstvenu kuću itd. Obzirom da smo se posećivali, iz prve sam ruke videla kako se s detetom ophode: obožavali su ga, nikad nisu ni podviknuli na njega kamoli ga udarili, uvek je bio besprekorno obučen, jednom rečju, ni po čemu se nije dalo videti (a ko nije znao) da je dečak usvojen. Roditelji su ga u svakom pogledu posmatrali kao sopstveno dete.
Međutim a ko što rekoh, mali je od vrtića bio extra antisocijalan, što se u školi samo produbilo. Konstantno je izazivao tuče, pravio štete i po školi i u svojoj i tuđim kućama, maltretirao mlađe i slabije od sebe, maltene ulazio u tuče s nastavnicima, roditelji su non stop visili kod direktora škole, došlo je do pred izbacivanje. Roditelji su pokušali svakog vraga, prvo su pričali s njim, pa je išao kod psihologa itd. Došlo je do toga da ljudi više nisu znali gde udaraju šta rade pogrešno šta im se dešava.
Odselila sam odande i više nisam u kontaktu, zadnje što znam (iz vremena kad je dečak već bio u srednjoj školi) jeste da je dopao neke lokalne bande, da ga policija dovodi kući svaki vikend itd. Onda sam jednom skroz slučajno srela neke zajedničke poznanike koji su i dalje u tom gradu i bili obavešteni onako kako ja više nisam bila, a oni su mi rekli da su roditelji u očaju počeli da čeprkaju po detetovom poreklu, jer više nisu znali šta da rade i pomislili su da bi kod raznoraznih terapeuta pomoglo ako bi isti znali pravo poreklo deteta. Pri tom su (zakonitim ili kakvim god načinima) saznali da je dečakova majka bila šizofrenik ovisan o drogama i umrla u ludnici, a otac u zatvoru na nekoj dugogodišnjoj kazni - što pretpostavljam znači da je u pitanju bio neki težak zločin, ne parking kazna.
Roditelji (usvojeni) nikako nisu promenili svoje ponašanje prema detetu niti ga iole manje voleli (to je ipak dete koje su podigli iz kolevke što bi se reklo), i koliko znam, nikad se nisu izjašnjavali po pitanju podataka koje su saznali čak ni pred dobrim prijateljima. Međutim, ja se i danas pitam šta u sebi misle (a što ne govore), i da li i danas smatraju isto ono što su govorili po usvajanju, a to je da genetika i poreklo deteta uopšte nije bitno.
