USTASE SARADNICI PARTIZANA

[korkanj]

САРАДЊА ПАРТИЗАНА И УСТАША

1. "КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ ПОЗДРАВЉА УСТАШКИ ПОКРЕТ..."
Основни задатак са којим су комунисти послати у Југославију, односно Србију - насилно узимање власти, био је први узрок њихове немоћи да ступе у озбиљну борбу против Сила осовине. Испуњени безграничном мржњом према "класном непријатељу", домаћем и било ком другом, били су неспособни да се, макар "за сада", преусмере на нови колосек. Притиснута немачким трупама, Москва је тражила скривање комунистичких симбола, сарадњу са четницима и истицање савезништва са Енглеском и Америком. Међутим, Стаљин је за тако нешто милионе невиних људи послао у смрт. Најчешћа оптужба у злогласним чисткама била је управо "агент Запада". Зато су пред југословенске комунисте искрсавале дилеме: да ли су антикомунистичке директиве из Москве само провере њихове оданости| Ако јесу, како сутрадан доказати невиност, када пред комунистичким судом уопште нема одбране| Шта ако припадници одељења за везу са њима буду стрељани због "шпијунаже у корист Запада"|
Није, међутим, само "класно питање" условљавало да се комунисти боре пре свега против четника. Има томе још најмање два разлога. Први се тиче њихове опште снаге, тј. слабости. Будући тек једна од стотинак југословенских партија, они реално нису ни могли да постигну неки успех против немачке силе. Да су јој се супротставили свим снагама, као на речима, нема сумње да би били потпуно сатрвени. У првој години ратовања само једном нису могли да избегну већи судар са Немцима, када су ови напали њихову "Совјетску републику" у Ужицу. У паничном бегу комунисти нису успели да извуку ни своје рањенике: Немци су их стигли и поубијали на Златибору. С друге стране, комунистима је недостајао основни предуслов за герилско ратовање, а то је подршка народа. У огромној већини, народ је био са својом регуларном војском, иза које су стајали краљ, влада, црква, па и све друге политичке странке. Тако су комунисти следили логику немоћног силеyије, према којој треба напасти оног кога већ сви други (и јачи) нападају, дакле - четнике.
Следећи - а то је и најважнији - разлог окретања оружја на српску војску такође је везан за природу комунизма, али овога пута не за "класно", већ за "национално питање". Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ "угњетава" и "експлоатише" мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту "национално питање", због чега они не треба да се боје "распаљивања националних страсти" и "пламених елемената националних покрета". Комунистичка партија Југославије донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом: "Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији". Дакле, српска нација, а не "српска буржоазија". Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.1
На тим основама је Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао радничку класу да "свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију", док је Четврта земаљска конференција 1934. године осудила "окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа".
Најбоље сараднике међу "пламеним елементима националних покрета" комунисти су нашли у усташама. Прва позната документа о сарадњи усташа и комуниста потичу из 1929. године - по један страни и домаћи.
Страни документ је извештај италијанске обавештајне службе министарству иностраних послова у Риму, под насловом "Понашање Хрвата према Србији". Италијански обавештајци писали су, 24. августа те 1929. године, како се "хрватски сепаратистички покрет развија у једну широку организацију", која обухвата Хрватску сељачку странку и хрватске комунисте. Наредни извештаји бележе "узлазну линију" ове сарадње.2
Документ домаћег порекла из 1929. године је осуда једног од истакнутих комуниста, Андрије Хебранга, пред Судом за заштиту државе, "због рада са усташком организацијом на рушењу државе Краљевине Југославије".3
Сарадња комуниста и усташа у ово доба није била тајна. Примера ради, гласило Комунистичке партије Југославије, "Пролетер", у броју 28 из 1932. године објављује чланак "Усташки покрет у хрватским крајевима". У чланку је, између осталог, писало и ово:
У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их са собом као таоце. Влада је, да угуши покрет, прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога су послати нерегуларни одреди тако зване "Народне одбране" Косте Пећанца (српски комите)...
Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме, Комунистичка партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај имају хрватски фашистички елементи (Павелић-Перчић), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један лички масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових италијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и методе индивидуалног терора.
Борба за раширење масовне базе усташког покрета, против индивидуално-терористичких метода хрватских фашиста - то је задаћа комуниста. Великосрпска војно-фашистичка диктатура не може да се обори само акцијама малих групица људи без учешћа најширих маса. И то не само у хрватским, него и у српским крајевима. А да би се у борбу увукле најшире масе, потребно је да се оне заинтересују са одговарајућим паролама. Борба за национално ослобођење треба да буде испуњена конкретним садржајем и да обухвати питање земље, дугова, пореза, борбе против мјесних богаташа-лихвара... Павелић и остала фашистичка господа неће да истакну захтјев и да се боре за то, да се земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима... Због тога они (комунисти - прим. аут) узимају најактивнијег учешћа у усташком покрету и предводе тај покрет, везујући борбу усташа за национално ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.4
Према томе, комунисти су покушавали да омасове усташки покрет, везивањем његове националне димензије ("ослобођење хрватског народа"), са својим класним програмом ("социјално ослобођење"), али и да му се наметну као лидери.
Поред овога, комунисти су штампали летак у коме су се обратили "цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама подупре борбу усташа", и чак "радницима и сељацима Србије" да "свим снагама" помогну "борбу усташа и народа у Лици и Хрватској"!5
Од 1935. године Стаљин напушта политику разбијања Југославије, проценивши да би она могла бити амортизер евентуалног Хитлеровог напада на Совјетски Савез. Ипак, то није значило да комунисти мењају своју националну политику. Њихова нова парола била је: "Мала и слаба Србија - јака Југославија". Задржани су сви основни елементи националне политике из претходног периода, с тим што су се сада имали примењивати у оквиру Југославије. Са своје стране, Коминтерна је организовала ликвидацију свих Срба у врху КПЈ, да би на њихово место поставила Хрвате на челу са Јосипом Брозом Титом.
Тако су комунисти, једнако као и према "класном непријатељу", распиривали мржњу и према српском народу у целини, док су на другој страни истицали стратегијски значај Хрвата. Међу овима су им и даље највећи пријатељи били усташе. Пријатељство између усташа и комуниста учвршћено је у југословенским затворима, где су се сретали као политички осуђеници.
Током Другог светског рата, влада генерала Милана Недића прештампавала је и ширила споразум о сарадњи, који су комунисти и усташе потписали у сремскомитровачкој казнионици 1935. године. У споразуму, поред осталог, стоји:
Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у односу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са свим првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

 

[korkanj]

СПОРАЗУМ
1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:
а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,
б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.
2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесно своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва. Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима народима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.
3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкачке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати.
Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем у рушењу постојећег стања, обећаје сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.
Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и зађевице између једних и других: у написима, личном разговору и итд..., а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једни друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума...
Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године
За комунистичку странку За усташки ослобод. хрв. покрет
Моша Пијаде, с.р. Др. Миле Будак, с.р. адвокат6
Овај споразум је очуван у препису, али не и у оригиналу. Тако данас постоје два мишљења: прво, да је споразум заиста постојао, и друго, да је реч о недићевском фалсификату употребљеном у ратној пропаганди.
Присталице прве тезе тврде да се оно што пише у споразуму заиста дешавало, док је основна тврдња присталица друге тезе да се Будак у то време налазио у емиграцији, а не у затвору у Сремској Митровици.
Можда се никада неће утврдити да ли је овај споразум постојао или не, међутим, из једног аутентичног усташког документа с почетка рата 1941. године, види се да је управо Будак био највећи поборник сарадње са комунистима.

 

[korkanj]

2. ТАЈНИ САСТАНЦИ Ј. Б. ТИТА СА УСТАШКИМ МИНИСТРОМ И РИМСКИМ ПАПОМ
Нови подстицај за сарадњу усташа и комуниста дошао је са потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 1939. године. После окупације и распарчавања Краљевине Југославије априла 1941. године, Комунистичка партија Хрватске водила је преговоре са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру "Независне Државе Хрватске". Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог "Новог поретка", очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења 22. јуна 1941, са немачким нападом на Совјетски Савез.7
Ипак, комунисти и усташе у међувремену потписују још један споразум о сарадњи. То видимо на основу дневника Славка Кватерника, заменика хрватског поглавника Анте Павелића, који се чува у Историјском архиву града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских команданата. Кватерник је 22. априла 1941. записао:
Миле (Будак - прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.8
Са почетком рата између Совјетског Савеза и Немачке, дугогодишње пријатељство комуниста и усташа нашло се пред новим искушењима. Оно је морало бити скривано од Немаца и Италијана (усташких савезника који су ратовали против комунизма), затим од Западних савезника (јер су комунисти рачунали на њихову подршку) и на крају од српских маса (које је Комунистичка партија покушавала да придобије).
Међутим, комунисти и усташе нису успели да сакрију своју сарадњу ни према коме: о њој је остало довољно доказа практично из свих извора.
Када је о осовинском блоку реч, најпре се огласила италијанска обавештајна служба. Врховна команда италијанских трупа извештена је о сарадњи усташа и комуниста 28. новембра 1941. године. Ова прва сарадња уочена је у пределима између Сиња и Книна.9
После пропасти "Совјетске републике" у Ужицу, комунистичка главнина прешла је у Црну Гору, прогласивши је за нову републику Совјетског Савеза, такође уз примену мера из "друге фазе револуције". Масовна убиства Црногораца, као и суседних Херцеговаца, имала су за комунисте исте последице као и у Србији крајем минуле године. Потпуно раскринкане, њих је осветољубиви народ тих крајева гонио до последњег. Када је Дража после неколико месеци стигао у Црну Гору, још је трајала акција вађења из јама и сахрањивања жртава "црвеног терора". Жене у црнини долазиле су у његов штаб да траже освету.
Будући редом протеривани из српских области, комунисти су излаз нашли у савезу са формацијама нацистичке хрватске државе, са којима су прву велику борбену сарадњу имали за време офанзиве против четника мајора Јездимира Дангића у Источној Босни, почетком 1942. године. Сада им је остало да нову "совјетску републику" прогласе негде у дубини "Независне Државе Хрватске", под Павелићевом заштитом. Најпогоднија за то, показало се, била је бихаћка регија. Зато је "Бихаћка република" трајала дуже од претходних. У њој комунисти не само што нису нападани од стране "Независне Државе Хрватске", него су и редовно снабдевани оружјем, муницијом и ратним материјалом. У то време акредитовали су једног свог високог функционера (Андрију Хебранга) за везу са усташама, а једног (Владимира Велебита) за везу са Немцима. Та двојица безбедно су седела у Загребу.
Већ смо видели да је у Загребу, у својој вили, живео Велебитов отац, аустроугарски генерал у пензији, ратни друг Глеза Хорстенауа из Првог светског рата, док је Андрија Хебранг још 1929. године био осуђиван због сарадње са усташама. "Независна Држава Хрватска" је била једина нацистичка држава која после напада Немачке на Совјетски Савез није прогонила вође Комунистичке партије. Сви истакнути функционери Комунистичке партије Хрватске су преживели рат, изузев неколицине Срба-комуниста, које су, преко усташа, ликвидирали сами комунисти (Раде Кончар, Станиша Опсеница и други).10
Почетком 1943. године Павелић је тајно послао комунистима једног свог министра, Н. Рушиновића, да изрази "повјерење" према њима. Непосредан повод за слање овог усташког министра био је обавештавање партизана о предстојећој немачкој Операцији "Вајс", како би се на време склонили. Командант 4. зоне "Народноослободилачке војске Хрватске", Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара Врховном штабу:
...Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција (Операција "Вајс" - прим. аут) и убијање партизана и хрватске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су стали (Павелић и његова влада - прим. аут) на становиште да држава без народа не вреди. Министар и жупан (Н. Леутић, велики жупан из Омиша - прим. аут) су изразили своје повјерење према партизанима, само се боје да не би у партизанским редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла под вођство Срба.11
По пријему Крстуловићевог писма, на састанак са Павелићевим министром долази лично Јосип Броз Тито. Састанак је био тајан и комунисти, по природи ствари, ни касније о њему нису говорили. Али, за сусрет комунистичког вође и усташког министра сазнала је италијанска команда из Шибеника и о томе обавестила своје претпостављене. У италијанском војном архиву у Риму оригинални извештај о састанку Рушиновић - Броз пронашла је др Смиља Аврамов.12 Такође, др Аврамов је пронашла и оригинални извештај италијанске обавештајне службе о састанку Јосипа Броза Тита и папе Пије Дванаестог - дакле, истог оног папе који је пружио подршку Анти Павелићу - у Ватикану, 9. августа 1944. године. Састанак је одржан у највећој тајности, која је очувана све док др Смиља Аврамов није објавила овај документ. Др Аврамов пише да је састанак папе и вође Комунистичке партије Југославије уговорен још приликом доласка усташког министра Н. Рушиновића код комуниста, јануара 1943. године. Наиме, у претходном периоду управо Н. Рушиновић је био стални представник нацистичке хрватске државе у Ватикану. Тако се из Рушиновићеве поруке од 18. јануара 1943, коју је пренео Вицко Крстуловић, види не само суштина разговора Ј. Б. Тита и Павелићевог министра, већ и разговора Ј. Б. Тита и римског папе. Најзад, познат је и један хрватски извор, који став Анте Павелића према партизанима дефинише тачно онако како је то његов министар Рушиновић саопштио Крстуловићу. Павелић је, према овом извору, рекао: Нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци, хрватске партизане све ћемо сместити на ову позорницу и погостити их".13

 

[korkanj]

Комунисти су после рата систематски уништавали компромитујућа документа, али промакла су им им још најмање два - не рачунајући немачке, италијанске, британске, америчке и четничке изворе - доказа о сарадњи са усташама. Први је извештај заменика начелника Врховног штаба, бившег капетана Велимира Терзића, Ј. Б. Титу од 17. јануара 1943. године. Терзић пише:
Овим усташким преговарачима - парламентарима, по моме мишљењу, требало би ставити до знања да је безусловно потребно да донесу оригинална - званична пуномоћја од Павелићеве владе, а не овако од неких разних делегата.14
О садржају преговора редакција зборника докумената упућује читаоца на Архив војноисторијског института у Београду, наводећи ознаке два документа, што су како произилази записници са састанака комуниста и усташа. Међутим, та два документа, са ознакама АВИИ К-1491 рег. бр 16-5 и АВИИ К-12 рег. бр 5-1, не налазе се у наведеном Архиву. Другим речима, она су "преживела" акцију уништавања компромитујућих докумената, редакција их је погледала и неопрезно поменула у зборнику, а онда је неко дошао и уништио их.
Познат је још један овакав случај. Историчар др Саво Скоко потражио је наређење Ј. Б. Тита од 14. фебруара 1942. године, које је школски пример ратног злочина. Речено му је да је по објављивању у једном од зборника дошао официр Титове гарде и однео наређење, с образложењем да је "подметнуто".15
Међутим, четничка обавештајна служба одмах је сазнала за ове преговоре усташа и комуниста, о чему је Дража 14. јануара 1943. известио владу у Лондону:
Вођа комуниста у Далмацији Булшан послао је бившег среског начелника у Сињу код команданта усташа да преговарају о заједничкој акцији против четника.16
Контекст Терзићевог извештаја од 17. јануара 1943. је следећи. Терзић је запазио да се четници концентришу у Далмацији, претварајући је у "базу за будуће догађаје", то јест за дочек инвазионих трупа Западних савезника. Зато је предлагао Ј. Б. Титу:
Морамо припремити и плански извести једну операцију на книнске четнике и дошљаке из Херцеговине и Црне Горе, те да их добро потучемо и уништимо. Ово би требало извести у што краћем року, како би пресекли у корену њихове даље тенденције и ликвидирали их са далматинског подручја. У ову сврху ми би могли користити нашу 2. дивизију и највећи део далматинских снага, можда и један део 6. хрватске дивизије, а вероватно и комплетну.17
Потом следи ставка о тражењу званичног пуномоћја од Павелићеве владе, са образложењем да се усташе што дуже задржавају у преговорима, "како би нам остало довољно времена да извршимо прегруписавања снага у циљу разбијања и уништења четника". Терзић наставља: "Затим, касније, пошто би разбили четнике, могли би се бацити целокупним снагама на усташке банде".18
Терзићев став о усташама вероватно је разлог што комунисти овај документ не само што нису уништили, већ су га и публиковали. Наиме, неспорно је да су многи комунисти српског порекла размишљали о усташама као Терзић. Међутим, тако нису размишљали Ј. Б. Тито и хрватски комунисти из Главног штаба Хрватске - дакле они који су истински командовали партизанским јединицама. Они су Терзићу и другим комунистима српског порекла говорили да се права акција против усташа одлаже док се не ликвидирају четници - а то се отегло на читав рат. Скривали су, такође, и контакте са Павелићевом владом, попут оног са министром Рушиновићем. О доласку Рушиновића Терзић очигледно није био обавештен. Контакти које је Терзић имао са усташама били су на нижем нивоу, а он није ни имао овлашћења за доношење стратешких одлука.
Други доказ о преговорима комуниста и усташа је инструкцији Ј. Б. Тита својим преговарачима са домобранима, писана 2. јула 1943, с тим што су они, како се наводи у зборнику докумената, преговарали и са усташама. Реч је о "фингираним нападима" комуниста на домобранске и усташке гарнизоне. Комунисти и представници хрватских формација договорили би се о симулирању борбе, јер су Хрвати морали да подносе извештаје Немцима за изгубљене гарнизоне. У ово доба, у договореним "фингираним нападима" комунисти су заузели од домобрана Хан-Пијесак, Власеницу, Олово, Шековиће и Кладањ. Вишедневни преговори комуниста са усташама у Зворнику нису уродили плодом, па је ово место заузето правом борбом (да је борба била права, може се закључити по великим губицима комуниста).
Ј. Б. Тито се користио својим старим споразумима са хрватским формацијама, а очигледно и неким начелним договором. У поменутој инструкцији од 2. јула 1943, тј. директиви "за преговоре са представницима Хрватске домобранске војске у Источној Босни", каже се да треба успоставити "што тешњи контакт са свима нама наклоњеним представницима војних и цивилних власти" хрватске нацистичке државе, наводно ради њене "дезорганизације и разбијања". Преговоре, који су већ заказани, треба искористити за постизање што бољих резултата, "како би то послужило као пример и осталим старешинама хрватске војске". Титови представници имали су да свим домобранима, официрима, подофицирима и војницима, "гарантују безбедност живота и личне приватне имовине". Свима који пређу у партизане признају се чинови и омогућава даље напредовање, пише Ј. Б. Тито и наставља:
Сваки онај војник који изрази жељу да из било којих разлога не приступи Народноослободилачкој војсци или да буде прекомандован у свој крај, код тамошњих наших јединица, изаћи ће му се у сусрет. У овом последњем случају биће упућен са својом потпуном ратном спремом.
У току преговора тражити од представника Хрватске домобранске војске да предаду у исправном стању сву убојну спрему - ратни материјал, храну, возила, магацине и остало.
У крајњем случају, тј. ако представници Хрватске домобранске војске не пристају на јавну предају, пристати и на фингирани напад на њихов гарнизон, где ће бити тачно уговорен и предвиђен начин предаје.19
Усташе се не помињу, али се упутство односило и на њих, што доказују преговори са Црном легијом у Зворнику. Као и према домобранима и усташама, комунисти задржавају исти однос и према четницима: "Све похватане четничке групице одмах стрељати на лицу места", наређивао је помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, 1. јула 7. дивизији.20
У другом наређењу 7. дивизији, послатом истог дана, Терзић наређује да 7. бригада не напада четнике, јер су њене снаге "недовољне и слабе". Врховни штаб ће, пише даље Терзић, упутити "за разбијање четничких банди другу јединицу и јаче снаге".21
Упућена је једна бригада из 2. дивизије, и то не на обичан задатак, већ "као казнена експедиција", како се изразио Терзић у писму Павлу Ивићу од 3. јула.22 "Чишћење Звијезде планине од четничких банди" подразумевало је и конфискацију хране у српским селима, као што је то и раније чињено.
Према томе, ратна сарадња комуниста са усташама дошла је исто онако природно као и њихова борба против четника. И у једном и у другом случају реч је о наставку предратне комунистичке политике, како "класне", тако и "националне". Обе те политике систематски су неговале антисрпство, за рачун наводно угњетаваних Хрвата.

 

[korkanj]

3. УСТАШКА ЦРНА ЛЕГИЈА И ПРОЛЕТЕРСКЕ БРИГАДЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Као ни у Западној Србији крајем 1941, комунисти нису могли да се одрже ни у Источној Босни почетком 1942, пошто је народ тих крајева подржавао само своју војску. А управо та војска је комунистима била трн у оку, јер су је сматрали главном препреком у остварењу свог ратног циља, тј. у освајању власти. Зато је Ј.Б. Тито 8. фебруара 1942. издао наређење да партизанска главнина, уместо ка Сарајеву и Западној Босни, где су се налазиле усташе, нападе усмери ка Источној Босни:
Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.23
Комунистичке снаге биле су, међутим, исувише слабе за спровођење оваквог плана. Према немачким документима, мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне, имао је 20.000 четника, а партизани укупно 6.000 људи (локалне јединице плус остаци главнине пребегли из "Ужичке републике"). Тако комунисти доносе одлуку да у борбу против четника крену у сарадњи са усташама. О томе је генерал Паул Бадер, командант немачке Команде Србије (која је обухватала и Источну Босну), први пут јавио претпостављенима 20. марта 1942. године:
Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других.
У извештају од 31. марта он је имао више информација:
Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.24
У зборнику докумената немачког рајха, том XII, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231-234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267). Вероватно је разлог тај што се "наступајуће банде из Црне Горе" у извештају од 31. марта не називају "пролетерским бригадама", као у извештају од 20. марта.
О исходу борби четника с једне, а партизана, усташа и домобрана с друге стране, Бадер је јавио 10. априла:
Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.25
У поменутом зборнику докумената немачког рајха остављен је део Бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч "сарадња" замењена је речју "садејство". Ево како, према овом зборнику, гласи цела Бадерова реченица: "Изгледа да је четничка група Дангића тешко потучена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству с комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није више у стању да постигне више од локалног успеха". Уз ову реченицу комунистички историчари у фусноти дају следећи коментар: "У то је време Оперативни штаб Ударне пролетерске групе (2. и 1. пролетерска бригада) а према наређењу Врховног штаба НОП и ДВ Југославије, чистио Источну Босну од Дангићевих четника" (стр. 276-277). Дакле, комунистички историчари су овим практично потврдили наводе из Бадеровог извештаја о "садејству" партизана и усташа. Заједно са усташком најозлоглашенијом јединицом, Црном легијом, против четника се борила партизанска главнина (једине две пролетерске бригаде које су тада имали) и то по наређењу Врховног штаба, тј. Ј. Б. Тита.
Нешто касније, немачка Команда Србије располагала је новим подацима: у извештају од 16. априла она спомиње да се "усташе и партизани" боре заједно, али да Дангић "још није сломљен", иако се повлачи због несташице муниције.
У извештају од 20. априла, немачка Команда Србије каже да је ситуација "и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа". Писац извештаја, пуковник Ерих Кевиш, даље наводи: "Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, с хрватским комунистима борили против Дангића".26
Комунистички историчари објављују овај документ без цензуре, уз коментар да су се четници "игром случаја" нашли између партизана и усташа. Они су, наравно, скривали континуирану сарадњу усташа и комуниста још од 1929. године.
Према Бадеровом извештају Команди Југоистока од 20. априла, "продор хрватског усташког потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против снага Дангићеве групе". Францетићев напад био је успешан зато што су се "усташе наводно с хрватским комунистима бориле против Дангића", како стоји у Бадеровом извештају, а свакако и зато јер су против четника наступале и јаке немачке формације.27
У извештају оперативног штаба борбене групе "Бадер", упућеном 22. априла генералу Бадеру и Команди Југоистока, стоји да је "расположење српских устаника врло потиштено при почетку офанзиве и изненадном продору кроз троструки положај Срба". Међутим, пише даље у извештају, "појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање". Нова помоћ прекодринским Србима стигла је од генерала Милана Недића. Ови људи су наоружавани, како пише у истом извештају, "путем `такозване избегличке помоћи` у Београду". Немци су утврдили постојање "и других група исте врсте".28
Те "друге групе" стизале су по наређењу генерала Драже Михаиловића, који је стање на фронту у Источној Босни пратио из дана у дан, помажући колико је могуће. Нарочито ангажовање Дража је тражио од јединица наслоњених на Дрину, попут Златиборске бригаде капетана Милорада Митића и Церске бригаде капетана Драгослава Рачића, а исто тако и од својих људи легализованих у јединицама генерала Недића на овом сектору. То су били потпуковник Радојко Јовандарић, негдашњи командант Котленичког четничког одреда, сада легализован у Бајиној Башти, и мајор Момчило Матић, командант Недићеве Дринске групе српских оружаних снага. У радио депеши Лазару Тркљи од 15. априла, Дража наређује да се "потребне снаге" узму од Рачића, Митића, Јовандарића и Матића.29
Међутим, управо у пристиглим четницима и Недићевим одредима - за које су говорили да се "тобоже боре против усташа" - комунисти су видели своје највеће непријатеље. Допуштајући могућност да локални четници, ако буду заробљени, "добровољно" пређу у партизане, у вези с придошлицама из Србије Ј. Б. Тито је издао овакво наређење:
Све четнике из Србије стрељати без икакве разлике.30
Извештај оперативног штаба групе "Бадер" од 4. маја, даје следећи опис ситуације у Источној Босни:
Продор у лук Дрине-Власенице-Сребренице, који су извршиле усташе под потпуковником Францетићем, сломио је тамошњу доминантну снагу устаника и довео до поновног освајања најважнијих места на овом подручју. Тај продор је на тај начин учинио непотребном једну већу акцију предвиђену Операцијом "Трио II".31
Комунисти су се још једном повукли у италијанску окупациону зону, пошто су, како пише у истом извештају, "очигледно о предстојећим догађајима (били) обавештени од хрватских официра". Један од Титових људи за везу са усташама био је Едвард Кардељ, који се тада налазио у Сарајеву. Извештавајући Ј. Б. Тита о покретима усташких и немачких јединица, у писму од 15. јануара 1942, Кардељ напомиње: "То су вести из поузданих (теби познатих) извора..."32
Сем Кардеља, Ј. Б. Тито је међу Хрвате послао и Иву Лолу Рибара и Владимира Велебита, којима је 6. марта 1942. наредио:
Наша је дужност да хрватској војсци објаснимо опасност која прети хрватском народу у Босни и другим крајевима од стране српских четничких банди, од стране српске хегемонистичке клике... На том питању ми морамо добити хрватске војнике, па и официре... На том питању треба да се споразумете са напредним деловима Хрватске сељачке странке, да они преко својих веза утичу у хрватској војсци да она прилази нама и да нам даје оружје и муницију.33
Комунистички делагати су се слободно шетали Загребом, па их је Ј. Б. Тито упозорио да то не смеју чинити, упркос добрим односима са Хрватима, следећим писмом:
Будите опрезни! Предузмите мере да се прекине са малограђанским, фамилијарним посјетама и састанцима, као што је то случај код НН.34
Реч је о Владимиру Велебиту, чији је отац, као аустругарски генерал и пријатељ немачког генерала Хорстенауа, утицао да се комунисти у Загребу осећају као код своје куће. С једне стране, ово је комунистима било од користи, али је с друге стране дружење њихових делегата са Немцима и домобранима, а нарочито са усташама, негативно утицало на Србе у партизанским редовима. Нема вести да су Срби партизани сазнали за мисију Велебита, Кардеља и Рибара, али су зато добро видели сарадњу усташке Црне легије и 1. и 2. пролетерске бригаде против четника у Источној Босни. О томе др Иван Авакумовић пише: "Кад су Срби у Средњој и Источној Босни осетили шта комунисти раде и спремају, организовали су пучеве у многим партизанским одредима. На Озрену, Романији, код Зенице итд, српски сељаци су отерали или побили комунисте".35
Наиме, мада су партизанске одреде већином чинили Срби, они су систематски усмеравани против српских трупа које су грчевито браниле српски народ - па тако и родбину Срба партизана - од усташких покоља. Командант партизанског Бирчанског одреда Михаило Милосављевић Шпанац и његов помоћник Цвијетан Мијовић Мујо, писали су 2. марта 1942. године Врховном штабу дословце овако:
Мислимо да је хитна потреба доласка бригаде, али не да се ангажује у борби против усташа, већ против Рачића и официра и њихових жандара.36

 

[korkanj]

А Ј. Б. Тито је 29. марта писао командантима 1. и 2. пролетерске бригаде да је њихов долазак у Источну Босну имао "и негативних страна, јер је извршен у вријеме када су четничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска".37
Тако је у Источној и Средњој Босни под командом Ј. Б. Тита остао само мали број Срба, који је био потпуно индоктриниран комунизмом.
Сумарни извештај Групе "Бадер" послат је 20. маја 1942:
У очишћеном делу немачког посадног подручја, предузете мере за смирење земље показују свој досадашњи успешан напредак. Из поређења стања пре почетка операције са садашњим стањем, јасно се види да су досадашње мере за смирење земље биле успешне. Ипак, не сме да се сумња да овај мир неће бити нарушен већим спољним или унутрашњим поводом. На пример, новим устанком Срба под Дражом Михаиловићем, погоршањем положаја Осовине или новим усташким зверствима над Србима.38
Писац извештаја не помиње опасност од комуниста.
Нова немачка документа о сарадњи комуниста и усташа у борби против Дангићевих четника објављена су 2005. године, и то први пут у једном службеном војном часопису - "Војноисторијском гласнику". Реч је о приказу књиге немачког историчара Клауса Шмидера "Партизански рат у Југославији 1941-1944", у коме се поред осталог каже да је на слом Дангићевих четника "утицала тактичка сарадња између усташа и партизана почетком априла 1942. која је трајала око две недеље. У том периоду су усташе два пута испоручиле муницију партизанима".39
Дакле, овде је нов податак о испорукама муниције, док ограничавање сарадње усташа и партизана на две недеље не стоји. Видели смо, већ позната документа казују да је та сарадња током борби у Источној Босни трајала око месец дана, односно онолико колико је било потребно. Такође, већ је било познато да су хрватске формације још у ово доба снабдевале партизане муницијом, али су комунисти скривали усташе иза термина "хрватска војска". Примера ради, за период пре овог о коме пише Шмидер, делегат Врховног штаба за Источну Босну Светозар Вукмановић Темпо 31. марта 1942. године извештава о делатностима Гласиначког партизанског батаљона и Рогатичког партизанског одреда:
Истовремено они су добили задатак (Рогатички одред - прим. аут) да се повежу са неким официрима хрватске војске у Подроманији, са којима је већ успоставио везу Гласиначки батаљон и од којих су добили нешто муниције.40
Савез комуниста и усташа против четника отежао је ионако трагичан положај српског народа у Источној Босни, о чему сведочи извештај пуковника Кевиша:
Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима који су побегли у Србију хара глад и пегави тифус.41
Реч је о последњој фази немачко-хрватске Операције "Трио И", током које је сломљена четничка линија фронта према Дрини. Четници су желели да обезбеде повлачење избеглица преко Дрине, како би их спасили сигурне смрти, али у томе нису потпуно успели. Формално, Операција "Трио И" била је уперена и против комуниста, али њих су усташе држале даље од немачких јединица. Непосредно уочи покоља српских цивила на Дрини, 1. и 2. пролетерска бригада раздвојиле су се од усташа и отишле у Црну Гору.
Трагедију српског народа у Источној Босни, после пада троструке линије четничке одбране, описао је и војвода Доброслав Јевђевић:
Почетком априла 1942, две немачке дивизије и једна усташка и домобранска, извршили су концентрични напад на слободну територију среза Рогатичког и Вишеградског. Наши борци не могући одолети десетострукој надмоћи, повлачили су се ка Дрини и Србији. Побеснили непријатељи клали су и старо и младо и наша војска крене цео народ пред собом са стоком и нешто покретне имовине. Наше чете, задржавајући навалу, гинуле су једна за другом, док су збегови ужурбано кретали ка Дрини код Старог Брода, слегло се око 7.000 српских душа са својим благом.
Само онај ко позна Дрину, знаде каква је она у пролеће, она Дрина о којој народни песник пева да ваља дрвље и камење. Нигде моста, нигде брода а борба се све више приближује. Народ је секао јеле и целу ноћ журно правио сплавове али је Дрина тргала већину од њих. У зору, 7. априла, усташи и Немци приближише се Дрини. Једна петина народа била се је пребацила. Хука борбе, хука Дрине, њиштање хиљаде коња и рикање говеди, плач жена и деце. Бацачи већ гађају у масу, из неба авиони сеју смрт а у том часу и једна немачка бригада се указа на другој обали Дрине сејући смрт из аутоматских оружја. Настао је пакао. Хиљаде лешева људских и животињских пливали су Дрином. Усташи су већ избили на обалу. Један део бораца мешао се са њима на нож, у борби. Народ је скакао у валовиту реку. Три стотине и двадесет девојака стајале су још на обали. Чекала их је срамота, силовање и смрт.
И десио се пример каквог историја не памти. Племените девојке српске, са стена на обали скакале су у групама у реку, бирајући смрт у валовима рађе него срамоту. Свих, три стотине и двадесет до последње. Немци са десне обале су обуставили паљбу и отишли запрепашћени тим призором. Усташи су настављали клање. На обали су ухватили још четири стотине људи. Заклали су их одмах. Од осам хиљада, прешло је тог крвавог 7. априла у Србију, три хиљаде и три стотине из среза Рогатичког и Вишеградског.42
Трагедија 320 девојака, 7. априла 1942. године, је најмасовније самоубиство забележено у српској историји.

 

[korkanj]

4. САРАДЊА ПАРТИЗАНА И УСТАША У ХЕРЦЕГОВИНИ
Из Источне Босне 1. и 2. пролетерска бригада отишле су у Црну Гору. Ту је главнина комунистичких снага поражена од четника у Колашинској бици, вођеној од 17. до 19. маја 1942. године. Нешто касније, комунисти су поражени од четника и у Херцеговини, у Бици на Гату, током 10. и 11. јуна. Тада се њихова главнина повлачи даље на запад, где ће основати "Бихаћку републику".
У међувремену, почетком 1942. године у Херцеговини је и даље постојао известан вид сарадње између четника и партизана. Под командом мајора Бошка Тодоровића, четници су настојали да заштите српски народ од муслиманских усташа, нападајући њихова главна упоришта, Борач и Фазлагића Кулу. С друге стране, партизани су се спремали да и овде нападну четнике у леђа. Тако, Штабу Невесињског партизанског одреда, писмом од 14. фебруара 1942, Ј. Б. Тито наређује:
Прикупите снаге, па растерајте све четничке организације. Оне као такве не смију постојати на вашој територији. Њихово је ликвидирање исто толико важно као и ликвидирање окупатора, с којим они отворено сарађују. Све њихове вође треба ликвидирати...
Добро би било ликвидирати Борач. Али ми ћемо мало причекати док за то сазру политичке прилике.
Да би се спречили нови усташки злочини, херцеговачки партизани су тражили да се прикључе четницима у нападу на Борач - који је управо био у току - али Ј. Б. Тито је захтевао супротно. Вероватно је неко из Херцеговине приговорио, па партизански командант у наређењу свом Главном штабу за Босну и Херцеговину од 20. фебруара каже:
Питање Борча не треба сматрати као прворазредно у Херцеговини. Но, уколико би Борчани покушали да омету борбу на другим секторима, они се могу неким демонстративним нападом приковати у њиховој рупи. Четничко-окупаторско питање је овђе на првом мјесту... Још једном: ликвидирање свих четничких банди исто је толико важно као и питање ликвидације окупатора.43
Одвлачење најбољег људства у борбу против четника довело је партизанска села у опасност од усташа. Уочивши то, усташе 3. марта ујутру крећу у поход на село Брестице. Управо те ноћи Брестичани су се опирали комунистичком захтеву да још 10 њихових младића оде из села. "Ви идете сјутра да се бијете са својом браћом, а не видите да смо на удару усташа, да ће нас поклати", рекао је Солунац Стеван Лубурић комунистима. Током ноћи село је неприметно опкољено са свих страна и заметнула се неравна борба. Погинуло је 40 Брестичана, од којих 12 жена и шесторо деце. Потпуни масакр спречен је акцијом околних села, из којих су дошли у помоћ сви који су могли носити пушку, било четници, било партизани. "На жалост, била је то последња заједничка акција билећких Срба против заједничких непријатеља", пише Саво Скоко, настављајући:
Већ сутрадан, 3. марта, јаке партизанске снаге предузеле су крваве репресалије против четника Граничног батаљона у којима је убијено више од 40 људи, међу којима је било и оних који су притекли у помоћ партизанском селу Брестицама.44
Нешто слично дешава се и 9. априла 1942. Видевши да су главне партизанске снаге ангажоване против попа Радојице Перишића, усташе из Борча нападају српска села Изгори и Чемерно. У оба села налазило се свега шездесетак слабо наоружаних партизана, тако да је страдало више десетина жена, деце и стараца.
Херцеговачки партизани упорно су тражили дозволу за напад на Горњи Борач (Доњи Борач је ликвидиран под командом мајора Тодоровића) али је Ј. Б. Тито никако није давао. Према Скоку, он је сматрао да, "када су у питању Хрвати и муслимани, партизански одреди морају показати пуно разумевање за њихово дотадашње избегавање да ступе у борбу против окупатора и да, у циљу њиховог придобијања за ту борбу, треба избегавати нападе на хрватска и муслиманска села". Према Светозару Вукмановићу Темпу, партизани "чак не би требало да траже храну из тих села", већ "сав терет борбе у прво вријеме треба да падне на леђа српског народа".45
Тито се предомислио тек када су усташе из Борча једним походом угрозиле његов Врховни штаб. Он издаје наређење за напад на Борач, али под условом да се претходно уништи јединица попа Перишића. Други Титов услов био је да се партизанске снаге поделе чак на 12 нападних група. Штавише, у наредби је писало да ни једна од тих група "не сме гледати ни лево ни десно, него извршавати задатак". Те "грешке", пише Скоко, "имале су за последицу веома тешке губитке које су претрпеле партизанске и добровољачке јединице у дводневним борбама на Борчу", 17. и 18. априла 1942.
У стварности, није било речи о грешкама, већ о Титовој намери да Срби страдају и да се очува језгро усташких јединица, што се и десило. Главнина од 1.500 усташа у повлачењу наишла је на једну од 12 партизанских група, бројног стања испод 100 људи. Ових стотинак партизана пружило је очајнички отпор, али нису имали изгледа пред 1.500 усташа. Када је усташка главнина била на безбедном, читава партизанска група изведена је пред преки суд због "саботерства".
Жедан српске крви, Ј. Б. Тито 22. априла наређује команданту Калиновичког партизанског одреда, Раду Хамовићу:
Све оне који су саботирали борбу на Борчу мораш ликвидирати. За ово си нам ти лично одговоран. У овом циљу ослони се на своје ударне јединице и Пролетерски батаљон. Исто тако мораш очистити пету колону на том терену где се налазиш. Дакле, мораш енергично поступити. Поступак са петоколонашком имовином знаш какав је.46
Хамовић већ 24. априла стреља 21 партизана због непостојеће саботаже на Борчу! На вест о томе Ј. Б. Тито шаље још једно писмо Хамовићу, а он, осокољен, креће у својеврсну одмазду за напад на усташку тврђаву у Горњем Борчу. У писму Ј. Б. Титу од 28. априла Хамовић отворено говори о "весељу" због убијања Срба:
Сјутра судимо тринаесторици лица ради пљачке у Борчу. Надам се весељу - биће ваљда половина за стријељање. Замах другова из Херцеговине је обухватио и нас, јер заиста се не може никуда док се најприје у корјену не само ликвидира пета колона, него и они који ће да то буду за још 20 година... Све те петоколонаше ћемо да немилосрдно побијемо. Сутра баш реорганизујемо Обаљски батаљон. Смијенили смо све досадашње старешине, а сјутра ћемо да многима и судимо и заувијек пресудимо.47
Хамовићу се ипак није посрећило, јер је баш тих дана дошло до распада "совјетске републике" у Херцеговини, па није стигао да стреља и ове људе.

 

[korkanj]

Током повлачења на запад, партизани су наишли на усташку муслиманску милицију у селу Секићи. Она их је "лепо примила", па је "Тито наредио да се овом селу поклони један пушкомитраљез, како би могло да се бори против четника", пише комунистички историчар Владимир Дедијер, настављајући:
Продрли смо у крај у којем у селима има усташких елемената (Ракитница, Бјелемић и Ледићи, где су усташке страже). С четницима смо завршили у првом налету. Стигао је и батаљон који је донео храну петој бригади. Наишли смо у шуми на једног сељака са усташком капом. Села се налазе на сат и по одавде. Послали смо им писмо у којем их обавештавамо да настављамо својим путем и да их нећемо дирати.48
Док се главнина партизанских снага повукла према Бихаћу, један њихов део је остао у Западној Херцеговини, у областима са хрватском и муслиманском већином. Командант четника западних крајева, војвода Илија Трифуновић Бирчанин, који је био легализован код Италијана, покушао је да од команданта италијанске 2. армије генерала Роате добије одобрење за напад на комунистичку главнину. Међутим, Италијани су одобрили само акцију против оне заостале групу комуниста у Западној Херцеговини, назвавши је Операција "Алфа".
У напад на комунисте, без Италијана, кренуло је 5.000 четника Требињског и Невесињског корпуса, под командом мајора Петра Баћовића. Заправо, био је то истовремено и напад на усташе: део фронта на који су нападали четници држали су партизани, а део усташе.
Извештај мајора Петра Баћовића Дражи од 10. октобра 1942. године гласи:
Наше колоне заузеле Прозор. Борбе са комунистима тешке и крваве на Вран планини, Савићима. Са усташама водиле су се борбе више Дрежнице и на Дољанима. Комунистички губици 350. Губици усташа и њима наклоњеног становништва 1.200. Петнаест католичких села попаљено. Муслимани нису били нападнути и код њих није било губитака. Наших 24 мртвих и 16 рањених.49
Према италијанском извештају, на правцу наступања четничких јединица (Дрежница - Прозор) нађено је преко 700 мртвих "међу борцима и становништвом разних села који су давали отпор".50
Била је то највећа одмазда према Хрватима током читавог рата. Италијански и четнички извештај са лица места битно се разликују у цифрама (вероватно су Италијани бројали, док су четници дали само процену) и не рашчлањују усташе, наоружано становништво и цивиле. Италијански извештај, затим, не наводи губитке комуниста, који су тај сектор бранили заједно са усташама. Што се Италијана тиче, они су и убудуће сматрали да се "треба помирити са неизбежним притужбама од стране Хрвата", како је то писао Роатин обавештајни официр 21. јануара 1943, предвиђајући да ће наступање четника на хрватску територију поново довести до убистава хрватских цивила.51

 

[korkanj]

5. ПАВЕЛИЋ ОДБИЈА ИТАЛИЈАНСКИ ПРЕДЛОГ ЗА НАПАД НА "БИХАЋКУ РЕПУБЛИКУ"
Дражин општи план био је да се акције против комунистичке републике и хрватске нацистичке државе изведу пре искрцавања Западних савезника, које се очекивало у лето 1943. године. Без комуниста и усташа за леђима, четници би ефикасније помогли продор англосаксонских трупа против немачког и евентуално италијанског фронта. То је био крајњи циљ свих четничких акција према западу.
Обезбеђење територијалне везе између Херцеговине и Динарске четничке области, Дража је поверио војводи Илији Трифуновићу Бирчанину. Бирчанин почетком септембра одлази у команду италијанске 2. армије у Сушак, не само ради коридора за своје легализоване четнике, већ и у покушају да издејствује одобрење "за једну операцију најширих размера", коју би Италијани помогли артиљеријом и авијацијом. Војвода је, наиме, у међувремену сазнао да је комунистичка главнина коју је процењивао на 14.000 партизана груписана у једном уском сектору (Јајце-Гламоч-Ливно - Д. Вакуф), што је била повољна прилика за њено уништење. Међутим, Италијани су склонили своје гарнизоне на путу повлачења комуниста после пораза у Бици на Гату, управо са намером да они не буду потпуно уништени. Наиме, постојање комунистичких одреда служило је Италијанима као врста притиска на четнике.
После тродневних састанака, од 10. до 12. септембра 1942, Бирчанин је "загрејао" команданта италијанске 2. армије генерала Роату за свој план. Роата 13. септембра одлази у Рим по одобрење од Мусолинија, а пет дана потом у Загреб. Међутим, хрватски поглавник Анте Павелић не прихвата план за акцију против комуниста. Уз обећање да ће о овоме накнадно послати одговор, он у први план ставља четничко питање, тражећи њихово повлачење из "зоне предвиђене операције". Уместо Павелића одговор генералу Роати дао је његов командант Главног стана, Кватерник, 22. септембра. Рекао је да се "у начелу слаже" са покретањем акције против комунистичке главнине, али "Независна Држава Хрватска" не може одвојити снаге за ту операцију пре 15. октобра, јер је наводно ангажована на другим секторима, а и тада ће бити потребно немачко одобрење, због напуштања немачке окупационе зоне. И Кватерник је изразио противљење евентуалном учешћу четника, "с обзиром да је у том крају хрватско становништво у већини и с обзиром на њихово тешко искуство с четницима".52
Хрвати су се, наиме, бојали одмазде за стотине хиљада српских цивила које су зверски убили од почетка рата. Кватерник је овде мислио на случај од 6. септембра, када су четници у Прењу код Чапљине ликвидирали 40 хрватских цивила, користећи одсуство Италијана.
Италијански генерал је, како изгледа, намеравао да учешће својих јединица у операцији уништења "совјетске републике" сведе на минимум, истурајући легализоване четнике и формације "Независне Државе Хрватске". Међутим, геноцидност ове нацистичке творевине искључила је могућност сарадње Срба и Хрвата, чак и под италијанским окриљем.
Сем тога, на преговорима у Загребу Роата је видео да у ствари ма какво озбиљније учешће нацистичке Хрватске у операцијама против комуниста долази под знак питања, тј. да су интерес за борбу против комунизма имали само Срби. Али, од Роатине спремности да подржи ту борбу мало је остало када се вратио код војводе Бирчанина, који га је чекао у Сушаку. Јер, "совјетска република" се налазила на територији "Независне Државе Хрватске", граничећи се и делом улазећи у италијанску окупациону зону. Четници су, у сваком случају, приликом напада морали прећи преко италијанске окупационе зоне. Ако им то Италијани дозволе, Хрвати ће се жалити код Немаца. А ако четници крену без дозволе, Италијани не само што могу ускратити заштиту српским цивилима од усташа, него читав план играња на италијанску карту може пасти у воду, тако да се и овај једини пасивни непријатељ може претворити у активног непријатеља.
"Вративши се из Загреба генерал Роата је ођедном променио своје дотадашње расположење", пише потом војвода Бирчанин у тајном извештају Дражи о овим догађајима. Уместо акције за дефинитивно уништење комуниста, италијански командант је пристао само на једну мању операцију - а то је поменута операција "Алфа" - док је трајно решење комунистичког питања одложио до пристанка Загреба. Почетком октобра Италијани су јавили да ће у операцији против "совјетске републике" учествовати и две усташке колоне, са чим се војвода Бирчанин није сложио, јер би усташе искористиле прилику за покретање новог таласа геноцида. Он је у ствари желео да избегне и учешће италијанске војске, како би само четници били у зони операција, тј. у додиру са српским становништвом. Тако је сада са четничке стране одбачено покретање велике операције против комуниста, што је војвода Бирчанин у извештају Дражи од 20. октобра образложио следећим речима:
Ја сам Вас, господине министре и драги брате, у једном од ранијих писама обавестио о свом путу у Сушак и о послу ради кога сам тамо ишао. Из тог писма Ви сте могли видети, да је била предвиђена једна велика операција против комуниста на линији: Ливно - Гламоч - Јајце. До остварења те операције није дошло и врло вероватно неће ни доћи...
Главни разлог због чега је та замисао пала, лежи у италијанском инсистирању да у тој операцији узму учешћа и две усташке колоне, тако да једна од њих по завршетку посла, поседне Ливно и угарнизонира се, мада сам ја још у Сушаку искључио сваку комбинацију са усташама. Обавештен о овој италијанској намери, ја сам, у немогућности да то лично учиним (пошто сам тих дана био тешко болестан), упутио свог начелника штаба команданту 18. италијанског армијског корпуса са налогом, да у моје име саопшти том команданту, да ја не допуштам сарадњу четника са усташама и да нема Србина, који би такву солуцију смео да прихвати, а најмање бих ја смео бити тај Србин.53
Месец дана касније овај став Роати у једном подужем писму саопштава и војвода Доброслав Јевђевић, помињући и Немце:
Поједине ниже италијанске команде покушавају да нађу платформу помирења или чак и сарадње између нас и одреда хрватских и њемачких. Ми поштујемо обавезе према њеним савезницима. Али категорички изјављујемо да никада и ни у ком случају не можемо заједно иступати ни са једнима ни са другима. Сваки такав покушај довео би до напада на те јединице. Наши легализовани одреди држаће се лојално обавеза да се не мешају у те ствари, али ми нисмо у стању забранити да десет хиљада наших независних четника у њемачко-хрватској зони бране своје куће и породице од крвника и злочинаца. Једини пут да се смири Босна, јесте да се из ње одстране усташе и преда на управу италијанској војсци.54
Уместо договора о уништењу комунизма, генерал Роата је у први план разговора са војводом Бирчанином ставио његов однос према Дражи. Војводе Бирчанина и Јевђевића Италијани су једном већ хапсили због састанка са Дражом. Међутим, они су их тада убедили како су састанак прихватили да би одговорили Дражу од сарадње са Западним савезницима. Али управо у време Бирчаниновог боравка у Сушаку, немачка обавештајна служба јавља Италијанима да се Дража 16. септембра у околини Невесиња још једном састао са четничким командантима тог краја ради планирања операција против упоришта муслиманских усташа у Грачаници и Фазлагића Кули. Ако би се италијанске трупе противиле тој акцији, рекао је Роата војводи Бирчанину, Дража је наређивао "отварање непријатељства и према њима". Други циљ овог састанка код Невесиња био је борба против комуниста у рејону Прозора и Гламоча.55
Сумњичења за везу са Дражом, праћена тражењем нових уступака од Срба, ишла су дотле да је војвода Бирчанин спремио писмо генералу Роати којим потпуно прекида сарадњу са Италијанима. "Анализирајући дубље све напред изнето, ја јасно видим да од оваквог начина сарадње Срби не могу готово ништа да очекују, јер им се оваквим захтевима италијанске команде намећу само дужности, а не признају никаква права", стоји поред осталог у том писму.
Писмо је предато Роати, али је у италијанско-српским односима све остало по старом: и једни и други ће покушавати да искористе супротну страну колико могу. О повременим италијанским затезањима, мајор Баћовић и војвода Јевђевић писали су Дражи крајем новембра 1942:
Тачно је да су све више неповерљиви, али и не помишљају озбиљно да са нама кидају... Молим Вас да верујете да ми имамо могућност да на извору пратимо њихове намере и да нас сигурно неће заскочити.56
Свој став по питању Италијана и усташа Дража је образложио у двема депешама мајору Баћовићу и војводи Јевђевићу, послатим 24. новембра. У првој он пише:
Талијанима упутите ултиматум да не помажу усташе ако мисле да прођу с миром. Позовите на солидарност свих осталих крајева, а нарочито Црне Горе, у одбрани Српства од усташа као и од Италијана ако их помажу. Усташе уништавати без милости где год се појаве. Чича.57
У другој Дражиној депеши, послатој касније истог дана, поред осталог се каже:
У сваком случају сте јачи од усташа у погледу броја. Имате и две хаубице са доста муниције. Људство усташа несравњиво слабије у моралу од наших. Ако би усташе пошле морате загазити у крв иначе ће поклати народ. У случају да пођу не тиче нас се ни мишљење Талијана. Народ се мора одбранити, иначе шта ћемо му.
Не примамо ни домобранце, све је то усташа. Ако Италијани остану неутрални, утолико боље. На случај да протежирају усташе, онда и по њима. Талијанима не веровати у њихову реч. Развијајте што јаче обавештајну службу да пратите сваки покрет усташа, као и Талијана.58

 

[korkanj]

6. САРАДЊА ПАРТИЗАНА И УСТАША У ЗАПАДНИМ ОБЛАСТИМА
На путу из Херцеговине Јосип Броз Тито, врховни командант комунистичких паравојних формација и генерални секретар Комунистичке партије Југославије, пред собом је видео три стварна или потенцијална непријатеља.
Јужно од линије Гат - Книн налазили су се четници и Италијани. Односи између Италијана и Срба одвијали су се и на Тромеђи истим током као и у Херцеговини. И овде су Италијани, после хрватског геноцида над Србима и српског устанка, потисли формације "Независне Државе Хрватске" на север. Затим су потписали споразуме са четничким јединицама и заједно са њима посели градове, док су села оставили самим четницима. Готово све четничке јединице биле су легализоване код Италијана. Да је војвода ћујић под Дражином командом, то Италијани нису знали, или су се барем правили да не знају. У борбама против комуниста они су помагали четницима, али су настојали да своје учешће сведу на минимум. Против својих формалних савезника, Хрвата, Италијани су пружали четницима тзв. логистичку подршку.
Северно од Бањалуке, после операција против партизана на Козари, у којима су због комунистичке политике тешко страдали српски цивили, налазила се немачка 714. пешадијска дивизија.
На простору између Бањалуке и Босанског Грахова градове су држале јединице нацистичке хрватске државе - усташе и домобрани, док су шуме биле прошаране партизанским и четничким одредима. По правилу, партизани су преовладавали на просторима ближим Загребу и Карловцу (Кордун, Банија, Грмеч, север Лике), а четници на теренима према својој матици (Динара, Тромеђа, Мањача, Мотајица). Партизанским јединицама западно од Грмеча није директно командовао Врховни штаб, већ Комунистичка партија Хрватске. Дакле, војници су били Срби, а командно особље Хрвати.
За ново одредиште партизанског Врховног штаба област северно од Бањалуке није долазила у обзир, јер су комунисти увек избегавали Немце. Остале су друге две могућности: нападати четнике и Италијане или усташе и домобране.
Комунисти су се одлучили за обе ове варијанте, али на различите начине.
Према писму начелника партизанског Врховног штаба, бившег капетана Арсе Јовановића, Оперативном штабу за Босанску крајину од 11. септембра 1942. године, постојао је план за напад на Јајце "са три најјаче бригаде".59 Штабу 5. црногорске бригаде Јовановић сутрадан пише да је напад на Јајце утаначен за 15. септембар и да најпре треба уништити околна усташка упоришта.60 Град су, наиме, држали Хрвати.
Међутим, 13. септембра Арсо Јовановић обавештава 4. хрватску оперативну зону да се припреми за акције око Босанског Грахова,61 првог већег српског места на италијанској окупационој зони, окруженог великим бројем српских села организованих у четничке јединице. Грахово је требало напасти са три бригаде - међу којима је била и најбоља партизанска јединица, 1. пролетерска бригада - и два одреда. Истог дана Титов Врховни штаб наређује штабу 4. крајишке бригаде:
Одлучили смо да ликвидирамо Босанско Грахово. Важност тога мјеста у војно-политичком погледу је велика... Грахово се може заузети само у том случају, ако се претходно ликвидирају сви непријатељски отпори од Грахова до Книна (Цигељ, Дерало, Стрмица, као и околна четничка села).62
Слично наређење добија и партизански Главни штаб за Хрватску, с том разликом што је сада уместо Врховног штаба потписан Ј. Б. Тито.63
И 14. септембра Арсо Јовановић пише о нападу на Јајце, али, два дана потом, Ј. Б. Тито саопштава свом Оперативном штабу за Босанску Крајину да се од акције одустало, јер би "напад на Јајце у таквим условима, када непријатељ надире с леђа, био у сваком погледу бесмислен". Ј. Б. Тито затим пише да су већ отпочеле борбе са четницима у селима око Босанског Грахова, као и да се одустало од напада на још једно место са усташко-домобранском посадом, Дувно. Као разлог усмеравања јединица испред Дувна у новом правцу наводи се "спречавање намераване офанзиве на ослобођену територију", за коју се претпостављало да ће бити покренута од стране четника и Италијана.64
Нешто касније, крајем октобра, за одустајање од напада на још једну усташко-домобранску посаду, у Купресу, као разлог наводи се да су јединице "са закашњењем" добиле наређење.65
За вођу напада на Босанско Грахово именован је Коча Поповић, кога су комунисти сматрали једним од својих најбољих команданата.
Из једног извештаја Арсе Јовановића види се да је сва, или готово сва, артиљерија са којом су комунисти располагали сакупљена за напад на Босанско Грахово: две хаубице, два брдска топа и више минобацача.66 Заповест за напад на ово место Јовановић издаје 25. октобра. У ноћи између 26. и 27. октобра требало је "ликвидирати сва четничка села и непријатељска упоришта око Грахова", а сам напад на град имао се извести "ноћу 27/28". Под тачком шест Јовановић наређује:
Поред тога формираће (комунистичка Команда подручја Дрвар - прим. аут) три екипе за евакуацију конфискованих ствари из четничких села, и то: једна екипа за села: Кесићи, Обраљ, Сарићи, друга за села: Лука и Угарци и трећа за села: Печенци, Видовићи и Кнежевићи.67
Дакле, комунисти су унапред спремали екипе за пљачкање српских села. У зборницима докумената нема оваквих наредби за хрватска и муслиманска села.
Под ставком "обавештења о непријатељу" Јовановић пише да се у Босанском Грахову налазе само Италијани, и то 1.200 њихових војника, не помињући четнике. Нешто касније, 5. новембра, у писму Ј. Б. Тита штабу 2. пролетерске дивизије стоји да "у Грахову има око 1.000 Талијана са око 200 четника".
Међутим, редакција зборника докумената овде даје објашњење да се у граду заправо налазио само 2. батаљон 152. пешадијског пука "Сасари",68 тј. највише 500 италијанских војника. У ствари главну одбрану града давао је корпус "Гаврило Принцип" снаге 800 људи, ојачан четницима из Петровца, Дрвара и Гламоча које су комунисти потисли претходних седмица. У граду је дакле било око 1.500 четника. Комунистима је то било познато, али су давали лажне податке зазирући од Срба у својим редовима. Нису знали како ће они доживети напад на своје сународнике - који међу осталима чувају и њихове породице - а не на усташе који њихове породице убијају.
Командант корпуса "Гаврило Принцип", мајор Милан Цвјетићанин, у својим записима уопште не помиње улогу Италијана у одбрани Грахова. Он каже како су у шест сати увече, 26. октобра 1942. године, истурене четничке патроле опазиле примицање збијених комунистичких колона. А затим описује ток битке:
Четници су, према раније утврђеном плану, примили борбу и под борбом, бранећи сваку стопу, одступали према Грахову, око кога су били ископани ровови за последњу одбрану. Један део четника остао је у шумама да акцијом с леђа помаже, кад до опсаде дође. Комуниста је било око осам пута више него четника, али је одступање извршено у савршеном реду, и поред великог броја жена и деце који су напуштали села и кретали за Грахово...
У првом налету комунисти су имали велике губитке. То их је толико огорчило да су почели палити сваку кућу до које би допрли, пошто би је претходно потпуно опљачкали. Било је неколико случајева да су запалили и становнике у кућама и нису им дозволили да побегну из пожара. Мало по мало сва села око Босанског Грахова плануше и ватрени језици лизнуше у небо осветљавајући читав крај као да је дан. Сви мушкарци изнад 14 година, које су комунисти у селима нашли, побијени су на најгрознији начин.
Читаву ту ноћ гранате су падале као ватрена киша с неба и засипале храбре браниоце малог Принциповог места у којем се и Принципова стара мајка нашла са осталим избеглицама, молећи се Богу за победу српског оружја над вражјом комунистичком војском.
Бука граната мешала се са циктањем пушака и митраљеза, праском бомби и ужасном дреком партизанки које су бодриле своје "другове" за време неколико јуриша, које су на разним местима фронта у току ноћи неколико пута покушавали. Сви ти јуриши били су одбијени и скупо су их стали.69

 

[korkanj]

Сутрадан, 27. октобра, Арсо Јовановић и Коча Поповић подносе први извештај Ј. Б. Титу о нападу:
Ноћас смо ликвидирали сва четничка и окупаторска упоришта око Грахова, па до Стрмице. Отпор је био жесток. Упад у сам град није нам успео, мада су наши делови долазили до саме жице... Бандита смо убили око 20 ван града, док су непријатељски губици у граду велики... Плен у намирницама и осталом богат је.70
Тог дана борба је изгубила на жестини, али су комунистички напади ипак настављени. Ноћ између 27. и 28. октобра била је одлучујућа. "Ако пакла има ту је тада био", каже Цвјетићанин и наставља: "Јутро нас је нашло на истим местима, само мање и нас и њих". У немоћном бесу комунисти су кидисали још један дан и још једну ноћ. Повукли су се 29. октобра, остављајући на бојном пољу, према мајору Цвјетићанину, 620 погинулих бораца. Четници су изгубили 87 војника, док број жена, деце и стараца страдалих од комуниста у околним селима није утврђен.71
Према наређењу Арсе Јовановића напад на Грахово је обустављен 29. октобра. Један део јединица са тог сектора остављен је "око Грахова", док је други део упућен у напад на "четничка упоришта на отсеку Книн-Стрмица".72
Села око Босанског Грахова комунисти су потпуно спалили, а сву покретну имовину опљачкали. И у самом Грахову ниједна кућа није остала поштеђена од њихове артиљерије. Наступајућа зима, у тој пустоши, није се смела дочекати. Месец дана после Граховске битке одлучено је да се цивили пребаце у Далмацију, а да војници оду у помоћ Личанима у Грачац. У овом месту очекивала се нова велика битка са комунистичком главнином. После евакуације цивила и војске, комунистичке претходнице ушле су у Босанско Грахово.
Док су битке за четничку територију биле жестоке, то није био случај са местима која су држале формације нацистичке хрватске државе. При нападима на Србе с једне, и Хрвате и муслимане с друге стране, комунисти су имали два аршина.
Када је 15. новембра 1942. издао директиву за наступање у правцу Централне Босне, Ј. Б. Тито је писао оштрим тоном: "Према четничким вођама и затрованим четничким бандама треба бити немилосрдан". Затим је поновио:
Напомињемо вам да се на Озрену налазе затроване четничке банде.73
Како је у партизанским редовима било доста Срба, комунисти су их посебно спремали за убиства својих најрођенијих. У говору једној јединици састављеној од Срба, Ј. Б. Тито је 7. јануара 1943. рекао дословце:
Рука није задрхтала ни када се требало обрачунавати и са рођеним оцем, ако је он пришао издајницима четницима.74
Међутим, у директиви Ј. Б. Тита од 25. новембра 1942. за напад на усташки гарнизон у Ливну, срећемо савим другачији тон:
У самоме Ливну има око 500-600 усташа, већином млађих бораца. Ова непријатељска посада не испољава никакву активност према нашим јединицама... У Ливањском Пољу усташе врше општу присилну мобилизацију... Сеоско становништво у западном делу Ливањског Поља нама је потпуно наклоњено, чак и она села која су раније била усташки расположена сада прилазе нама и шаљу нашим јединицама намирнице које су сами прикупили добровољним прилозима... Зато ви требате са сељацима у Ливањском Пољу поступити опрезно и показати се као прави народни ослободиоци и заштитници.75
Ево још једне од уобиајених наредби партизанског команданта. Реч је о директиви Босанском корпусу од 30. марта 1943. године, која гласи: "Сву вашу борбу употребите против четника у централној Босни и Крајини, а одбрамбену борбу против усташа ако вас нападну".76
Партизанске јединице, изузев командног кадра готово искључиво састављене од Срба, примећивале су да нешто није у реду, не само у вези опште оријентације, већ и у случајевима конкретних борби.
Наиме, напади комуниста на усташе и домобране имали су двојак карактер: Хрвати би се или брзо повлачили, готово без борбе, остављајући партизанима мноштво оружја и ратне спреме добијене од Немаца, или би се лако одбранили наносећи партизанима необично високе губитке.
Пример лаког освајања је и Бихаћ. Мада је ово место проглашено главним градом комунистичке републике, у зборнику докумената Врховног штаба не посвећује се пажња начину његовог пада, 4. новембра 1942. Има само један извештај који говори о веома богатом ратном плену. Делови извештаја, попут овог: "Пронашли смо још две хаубице поред електричне централе са већом количином барутних пуњења", више указују на договорено остављање оружја, него на борбу за град.
У истом извештају постоје и други слични примери. Тако, усташе и домобрани без борбе напуштају Босанску Крупу (али у овом случају спаљују магацине), затим село Отоку и град Цазин:
Јутрос смо добили извештај од штаба 4. хрватске и 8. банијске бригаде да су 6-ог о. м. по подне ушли у Цазин и да тамо нису нашли непријатеља, јер је овај раније побегао.77
У овом документу, с почетка новембра 1942, када је битно проширена "Бихаћка република", наводи се да је борбом против усташа заузето једино Личко Петрово Село.
Никола Плећаш Нитоња, тада командант партизанског батаљона, сведочи о неуспешним нападима на формације хрватске нацистичке државе, са огромним партизанским жртвама:
После операција у Крабавском Пољу, међу Србима партизанским борцима све учесталије су се чули гунђајући протести у односу на начин извођења операција, а посебно о томе како је могуће да нас усташе сваки пут сачекају спремне и будне, иако смо се трудили да се неопажено приближимо, најчешће ноћу или пред саму зору. Потом се говорило гласно и отворено да то неко доставља обавештења усташама за сваку нашу намеру.
У напад на Косињ 31. јула (1942. године - прим. М.С) усташе су нас дочекале у пуној спремности, па у тој борби гине 350 Срба партизанских бораца. На вести о овим подлим подметањима Срба пред усташке цеви, сеоски младићи су се разбежали, па је партизанској команди било потребно целих месец дана да мобилише нужан број нових Срба за попуну губитака. Чим је та нова мобилизација извршена и губици накнађени, упућени смо у нови напад на Удбину, где су нас усташе сачекале, по други пут на истом месту, па су губици Срба партизана у погинулим и рањеним били око 650.
Без обзира на те огромне губитке, Команда партизана Лике (Хрват Јаков Блажевић) наставља рад несмањеном брзином и у том смислу наређује нову мобилизацију, саопштавајући месним одборницима да што пре сакупе нових 1.000 Срба и да то буду само најмлађи, пошто су старији Срби почели да представљају проблем за партију.78
Ради подизања морала својих јединица, комунисти су на католички Божић, 25. децембра 1942, напали и савладали усташки гарнизон у Ловињцу. Протести Срба-партизана овим ипак нису ублажени, јер је уочи напада на Ловињац, како даље наводи Плећаш, издата наредба да усташке "животе треба по сваку цену сачувати", пошто су то наводно "силом мобилисани Хрвати, ваша браћа". Када је потом, на Српску Нову годину, комунистичка главнина упућена у напад на четнике у Грачацу, такође према Плећашу, стигло је другачије наређење: "Кад започне борба, убијај све од године младости до стотину година старости".
Плећаш је, попут многих, првом приликом побегао од партизана, да би ступио у четничке редове.
Исти процес одвијао се и у јужним деловима Лике. Партизанска 9. хрватска бригада, чији је борачки састав такође био српски, у ноћи између 23. и 24. октобра 1942. године напала је једну чету четника у селу Радуч код Грачаца. После очајничког отпора пред десетоструко бројнијим нападачем, село је пало и партизани су убили 45 четника и три жене, већином као заробљенике, на свиреп начин.
У међувремену, српска села из којих су мобилисани партизани за 9. хрватску бригаду, остала су незаштићена од усташа. Партизанска команда не враћа одмах своју јединицу, већ је задржава у селима Могорићу и Врепцу. Тада код команданта бригаде, Милана Купрешанина, који је иначе пореклом био Србин, али већ комуниста са дугим стажом и "шпански борац", на коњу стиже Маниша Диклић јављајући да су усташе блокирале село Јошан и да врше покољ. И многи партизани 9. хрватске бригаде, из Јошана и суседних села, траже хитан повратак. Међутим, 9. хрватска бригада остаје ту, док усташе убијају 180 Срба у Јошану.
Коментаришући овај догађај, Богдан Болта, један од старешина и потом хроничара Динарске четничке дивизије, пише:
За оне који би случајно тешко разумели овакву сарадњу усташа и комуниста, допустимо да логика постави питање: када знамо да је Комунистичка партија упутила бригаду своје војске да побије, рецимо, све четнике у селу Радучу због тога што су националисти и непријатељи, зашто да не створи могућност усташама да побију исти такав српски елемент у селу Јошан, поготово када се нерадо мобилише у њене редове|79
Сарадњу усташа и комуниста Богдан Болта доказује и мапом злочина:
Ми знамо, да тамо где су биле четничке јединице у јужној Лици, или ма где, усташе нису могли убити ни једног Србина путем масовног покоља. А тамо, где су били партизани, и то са својим јаким снагама, као што су их имали у средњој Лици и Крбави, у срезу удбинском и кореничком, усташе су у тамошњим српским селима несметано вршили покоље током рата, као што су и 1941. Доказано је да је партијска партизанска команда Хрватске у лето и јесен 1942. намерно склањала партизанске јединице из српских села у томе делу Лике, да отвори пут усташама, да у њима изврше покољ.80

 

[korkanj]

7. ПАРТИЗАНСКИ И УСТАШКИ КОМАНДАНТ - РОЂЕНА БРАЋА
Западно од Динарске четничке области налазила се Гацка четничка зона. Почињала је од Медака, па се преко Госпића и потом Горског Котара протезала до Српских Моравица, места удаљеног неколико километара од словеначке границе. Ово је Горња Лика, која је за разлику од Доње Лике брдовита, док је назив зоне дошао од Гацке долине, а овај од реке Гацке.81
После првог таласа хрватског геноцида и у Гацкој долини Срби дижу устанак, потом комунисти завладавају устаничким одредима, па их четници, низом пучева, узимају под своју команду. Крајем 1941. и ове области обухватају 2. и 3. италијанска окупациона зона, а четници склапају споразум са Италијанима. Само, италијанско питање је овде било још компликованије, јер су неки од италијанских официра били комунисти па су помагали партизанима.82
Гледано са запада, у Горњој Лици су се налазиле следеће формације: Италијани, четници, комунисти, усташе. Низом напада током 1942. године комунисти су покушавали да преотму Горски Котар од четника, али то им није пошло за руком. Притом су формације Главног штаба Хрватске чиниле злочине над српским цивилима попут усташа. Овде је и дословце долазило до братске сарадње комуниста и усташа, јер су командант Главног штаба Хрватске, Иво Рукавина, и усташке Црне легије, Јуцо Рукавина, били рођена браћа.83
Тако, када је 1.500 црнолегијаша кренуло преко Кордуна и Лике, партизани су повучени са правца њиховог пута и позвани на "народни збор" у село Кунић:
И док су "партизански хероји" играли коло и веселили се, дотле су усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре садистички мучити а потом убити, већ су им само пресецали вратове. Највећи злочин почињен је у Тржићу и Примишљу а потом у Вељуну и Перјасици. Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе.84
Капетана Илија Поповић, официр америчке обавештајне службе ОСС, послат код комуниста у време Техеранске конференције, видео је усташког команданта Јуцу Рукавину као госта на вечери у једном партизанском штабу. Партизански комесар позвао је Поповића на вечеру, на Петровој Гори, и ево шта се потом догађало:
Дошао сам у једну кућу и за столом видео како седе двојица усташа (поручници) и мајор Рукавина (исто усташа). Тај мајор Рукавина имао је на себи немачко одело и гвоздени крст. Ја сам онда комесару рекао: `Нисам дошао у Југославију да седим и једем са крвопијама које су убијале српски народ. Ја сам дошао да се против њих борим`. Четири пута сам улазио у Југославију и никада нисам видео да су се партизани борили против Немаца. Из Југославије сам изнео много рањеника у Италију и сваки ми је казао да његове ране нису од непријатеља, него: "Моје су ране од мога брата".85

 

[korkanj]

8. НЕМАЧКО ВИћЕЊЕ СТВАРИ КРАЈЕМ 1942. И ПОЧЕТКОМ 1943. ГОДИНЕ
У извештају команданта немачке 718. посадне дивизије, генерала Фортнера, од 12. октобра 1942, говори се о оснивању "самосталне совјетске републике Јања", југозападно од Јајца, која ће потом прерасти у "Бихаћку републику". Генерал Фортнер пише како су хрватске формације постале партизански "снабдевачи оружјем":
Организација и наоружање разних бригада ове совјетске републике напредују задивљујуће. При томе, снабдевачи оружјем у првој линији су хрватске оружане снаге и усташе, чије посаде скоро редовно, ако је на њих извршен енергичан напад, дозвољавају да буду разоружане не пружајући никакав отпор, или беже, остављајући за собом своје тешко наоружање, а делимично чак и своје пушке.86
У ствари, то су они "фингирани напади", путем којих су усташе и домобрани остављали ратну спрему комунистима. Због Немаца они нису смели да их снабдевају другачије, барем не у већим количинама.
И после три месеца немачки извори говоре како се "Титова држава" лако ширила на рачун "Независне Државе Хрватске", чији магацини су јој стајали надохват руку. У извештају 718. пешадијске дивизије од 6. јануара 1943, о комунистима пише:
Изгледа као да их посебно драже упоришта која поседају само хрватске оружане снаге или усташе, пошто су управо тамо без муке могли доћи до плена у храни и оружју... Напади у облику препада на упоришта са немачком посадом очито се избегавају и предузимају вероватно тек након брижљиве припреме.87

 

[korkanj]

9. САРАДЊА КОМУНИСТА И УСТАША ПОВОДОМ КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ
На наклоност Ј. Б. Тита према усташама Анте Павелић је одговорио истом мером. Највећу подршку хрватски поглавник пружа комунистима у време капитулације Италије. Павелић тада упућује проглас хрватском народу позивајући партизане "које су Италијани терором приморали да оду у шуме" да се заједно са усташама боре против Италијана.88
Потом, 30. септембра 1943. године, влада "Независне Државе Хрватске" објављује "Поглавникову уредбу о помиловању". Уредбом су сви Хрвати из дотадашње италијанске окупационе зоне, који су били у "партизанима", мада се називају "припадницима оружаних банди", амнестирани.89
Ово су практично били позиви усташама да пређу у партизанске јединице и тако избегну одговорност за почињени геноцид над Србима. У комунистичке редове, овом приликом, прелази и велики број усташких официра.
Павелићева влада није се уздала у немачко обећање да ће највећи део приморја после капитулације Италије бити прикључен "Независној Држави Хрватској". И усташе су, наиме, виделе да ће Немци изгубити рат, процењујући како је сигурније да се област приморја укључи у Хрватску преко комуниста.
Тако се одиграо следећи процес: мислећи да је заиста крај рата, многи домобрани и усташе, као и хрватско становништво, нарочито са Јадрана, масовно ступају у партизанске редове. Комунисти су настојали да што више искористе ту појаву: "Упућујемо у Далмацију још двије дивизије", пише Ј. Б. Тито Пеки Дапчевићу 12. септембра.90 Најпре стиже 1. пролетерска, у област Сплита, 16. септембра, а потом и 5. крајишка дивизија, 21. септембра у средњу Далмацију. Обе ове јединице се, међутим, брзо повлаче, већ крајем септембра, са наиласком првих немачких одреда (комунисти су држали Сплит од 11. до 27. септембра).
"На обали огроман плен и прилив снага", писао је Ј. Б. Тито 1. пролетерској дивизији и 2. ударном корпусу 15. септембра, уз обавештење да су Немци почели да долазе (заузели су Клис).91 Сва места у која су кренули Немци су заузели без отпора, или уз симболичан отпор.
Ј. Б. Тито 9. септембра обавештава 1. босански корпус да му уступа 50 домобрана, "који су потукли њемце из своје сатније и пришли нама".92 Ових дана у партизане ступају и домобрански артиљеријски пук у Вараждину, Први горски здруг "Др Анте Павелић" у Поповачи, као и делови легионарске дивизије "Тигар".93
На привлачењу Хрвата комунисти су радили и пре капитулације Италије, нарочито преко сарадње са највећом хрватском политичком партијом - Хрватском сељачком странком (ХСС). Ову странку Немци су сматрали резервном варијантом за владајући усташки покрет, намеравајући да њеног лидера, Влатка Мачека, ставе на чело Хрватске уместо злочинима компромитованог Анте Павелића.
У писму Централном комитету Комунистичке партије Хрватске и Главном штабу Хрватске од 14. августа 1943, Ј. Б. Тито наводи да са Хрватском сељачком странком треба "споразуме стварати на бази Завноха".94 ("Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Хрватске", тј. управни орган на комунистичкој територији у Хрватској.)
Тог истог дана Едвард Кардељ обавештава Ј. Б. Тита како на комунистичкој "слободној територији" излази лист ХСС-а "Сељачки дом", сугеришући да је "ХСС сељачка партија, и став према њој мора бити мало друкчији него према осталим партијама".95
Разуме се, овакав однос комуниста према некој од српских политичких партија, био је незамислив.
О новим случајевима престројавања Хрвата Ј. Б. Тито 30. августа пише 1. босанском корпусу:
Домобранске снаге у великом броју прелазе на нашу страну. Радићева група из ХСС пришла је отворено нама и формирала под нашом командом одред "Браћа Радић".
У ствари, под тим именом није формиран одред, већ бригада, чије језгро је чинило 500 домобрана из Вировитице. Комунисти нису дозволили Хрватској сељачкој странци да постави своје комесаре, с образложењем да су они "непартијска војска", уз уобичајену пропагандну флоскулу: "Наша војска није партизанска, него народноослободилачка, а комесари не спроводе ничију партијску идеологију, него линију народноослободилачке борбе."96
Потом је, 5. септембра, Ј. Б. Тито писао Пеки Дапчевићу:
У Хрватској ХСС присташе прилазе нама. Створена је опозиција Мачеку која сарађује са нама. Читави домобрански гарнизони прилазе к нама с официрима. Распад Павелићеве војске је очит.97
Октобра месеца највише домобрана и усташа прилази комунистима у Тузли, на челу са командантом овог места, бившим капетаном у војсци Краљевине Југославије Сулејманом Филиповићем. По пријави избегличке владе, Филиповић се од октобра 1942. налазио на листи савезничке комисије за ратне злочине у Лондону. О овом случају, бивши амбасадор Краљевине Југославије у САД-у, Константин Фотић, објавио је чланак у "Вашингтон посту" 28. јуна 1945, под насловом "Злочинац на слободи". Наслов се односи пре свега на хрватског поглавника Анту Павелића, кога комунистичке власти нису тражиле, па чак није осуђен у одсуству, док је изречена пресуда и таквим Србима као што је Слободан Јовановић, или сам Константин Фотић. Ево извода из Фотићевог чланка:
Док су Хитлер и Химлер и њима слични или извршили самоубиство или су у рукама Савезника, чекајући на суд за своје злочине, дотле се не зна где се налази Павелић, а Титова пропаганда лукаво и брижљиво избегава сваки помен Павелићевог имена. Један од Павелићевих главних помагача, Сулејман Филиповић, који је узимао директног удела у масакрима Срба у Босни, пришао је партизанском покрету у октобру 1943. године. Мада је југословенска влада у избеглиштву саопштила његово име Савезничкој комисији за ратне злочине у Лондону у септембру 1942. године, Филиповић је постао министар у Титовој влади. У другу руку, у време немачке предаје, десет Павелићевих, хрватских, усташких дивизија предале су се Титу без отпора. Можда објашњење за необично ћутање Титовог режима, односно Павелићевог боравка, треба тражити и у тим нечасним односима између Тита - Павелића и Ватикана, те партизана и усташа.98
И многи други ратни злочинци потражили су спас у комунистичким редовима, где су оберучке дочекивани и награђивани високим чиновима и функцијама. Следи неколико познатих случајева.
Бивши поручник Краљевине Југославије, Рудолф Петовар, као усташки официр учествовао је у покољу Срба у срезу Љубиње, у Херцеговини. Командовао је свим хрватским формацијама у том крају. Код партизана је унапређен у генерала, а после рата је проглашен "народним херојем".

 

[korkanj]

Хусеин Миљковић из Кадуше био је командант злогласног усташког одреда. У партизане је, са тим одредом, прешао новембра 1943. године и одмах је унапређен у чин пуковника. Немци га заробљавају 1944, а остатак његовог одреда враћа се у усташке формације.
Потпуковник Фрањо Пирц по преласку у партизане одликован је Орденом партизанске звезде другог реда и унапређен у генерала. Одмах после рата, 1946. године, постављен је за амбасадора у Аргентини, где се склонио највећи број усташа, на челу са Антом Павелићем. Иако се изјаснио за резолуцију Информбироа, није послат на Голи оток, нити је прогоњен. Комунистичка тајна полиција већ тада је слала агенте да проналазе и убијају четнике у емиграцији. Међутим, ни један атентат комунисти нису извршили на усташке лидере, па ни на Павелића (хрватског поглавника пронашли су у Аргентини и ликвидирали црногорски четници: главни атентатор био је Благоје Јововић).
Мухамед Суyук, велики жупник Пливе и Рама, новембра 1943. прилази комунистима и одмах постаје члан њихове владе (Авној). Одликован је Орденом партизанске звезде другог реда.
Ибрахим Шатор, усташки натпоручник из Мостара, командант среза Коњиц, лично је убио 100 Срба. Крајем 1943. постаје члан Авноја за Босну и Херцеговину, настављајући да убија Србе. Партизански командант Коњица, Јоксим Мрковић, писао је надређенима да су због тога Срби "почели бежати" из партизанских редова.
Ибро Ибраковић, заменик котарског предстојника у Босанском Петровцу, лично је убијао и наређивао убијања Срба, почев од 16. јуна 1941. године. По преласку у партизане постао је командант једне од крајишких бригада.
Најпознатији је прелазак Марка Месића, усташког пуковника, команданта свих хрватских трупа на Источном фронту. Месића су црвеноармејци заробили фебруара 1943. године, а марта 1944. на захтев Ј. Б. Тита постављен је за команданта формације основане од хрватских заробљеника, касније назване "Прва југословенска народноослободилачка бригада". Ова јединица ће ујесен 1944, заједно са Стаљиновом војском, упасти у Србију и починити велике ратне злочине.99
У строго поверљивом досијеу комунистичке полиције - Озне - с почетка децембра 1944. године, наведена су нацистичка одликовања и сви други битни подаци о Марку Месићу.100 Неоснована би била претпоставка, за овај и друге случајеве, да комунисти нису знали кога примају у своје редове. Напротив, њихова политика према Хрватима уопште, и усташама посебно, ишла је тачно одређеним правцем, још од пре рата.
Као и друге зараћене стране, и комунисти су после капитулације Италије очекивали искрцавање Западних савезника на Јадран. Тако, Ј. Б. Тито 10. септембра пише 2. пролетерској дивизији:
Директива: разбити и онемогућити четничку мобилизацију, проширити се, попунити јединице...
У октобру се може очекивати искрцавање савезника на обали. Главни задатак је мобилизација и јачање ваших снага. Не упуштајте се још увјек у јаче борбе с њемцима.101
Према томе, Ј. Б. Тито је наређивао да партизани нападају у леђа четнике, док су се они борили против Немаца у оквиру припрема за дочек савезничке инвазије. Наредбе су, заправо, биле уобичајене, јер су у свако доба, па и у ово, комунисти избегавали борбу против Немаца и њихових сателита, док им је први циљ био борба против четника. Тако, 8. августа 1943. године Ј. Б. Тито пише штабу 2. пролетерске дивизије:
Крените хитно у правцу Санyака и Фоче. У Санyаку, око Чајнича, четници се туку са муслиманима. Треба четнике ликвидирати и мобилисати.102
Дакле, и у ситуацији када су се четници борили против муслиманских усташа да би зауставили покоље српских цивила - 2. пролетерска дивизија, састављена већином од Срба, добија задатак да помогне усташама...
Управо у време капитулације Италије четници су предузели до тада највеће операције против Немаца и усташа. Ослободили су Подриње, делове Источне Босне, Западне Србије, Црне Горе и Херцеговине, стварајући мостобран за дочек очекиваних савезничких трупа. Истовремено, током септембра и октобра 1943, све расположиве снаге комунисти су слали у напад у леђа четницима заузетим борбом против Немаца и усташа. Главни правац четничке офанзиве против осовинских трупа, који је ишао према Сарајеву, комунисти су успели да зауставе тек крајем октобра. Тада су четничку главнину истовремено са истока и запада нападали Немци и њихови савезници, а са севера и југа партизани.

 

[korkanj]

Појачања својим јединицама које су нападале у леђа четнике на сарајевском правцу, Ј. Б. Тито је најавио 1. октобра, радио депешом 2. ударном корпусу под командом Пеке Дапчевића:
Намјеравамо, чим буду ослобођене, послати на ваш сектор још једну или двије дивизије. Ово држати у највећој тајности.
Предузмите све да се онемогући четничка мобилизација.103
У распису свима од 4. октобра, Дража предвиђа овај комунистички план:
Комунисти у Далмацији претрпели страховите губитке... Сада се искупљају, уколико су успели да се извуку из немачког обруча, у области Ливна. Сада треба очекивати следеће: прво, да се реорганизуију, и друго, кад се реорганизују да ће вршити упаде у Херцеговину, Црну Гору и Источну Босну.
Наиме, комунисти су послали део снага у Далмацију, ради преузимања оружја које су им Италијани предали по заповести Западних савезника, али ускоро су наишли Немци и разбили њихове јединице. У истом распису Дража такође пише:
Објасните народу шта нам чине као и да смо ми прави борци против свих како унутрашњих тако и спољних непријатеља без разлике. Наша одлучна борба против Немаца служи нам као најбољи доказ да се боримо за ослобођење а не за политичке промене у Југославији.104
Тако, четници 5. октобра савладавају Немце и усташе у Вишеграду, сутрадан им наносе тежак пораз на Сјемећком Пољу, 12. октобра ослобађају Рогатицу од усташа, а за 22. октобар планирају напад на немачко-усташко упориште на Соколцу, последње испред Сарајева.
Прва јединица коју је Ј. Б. Тито успео да пошаље против четника у офанзиви према Сарајеву, из Западне Босне, била је 5. крајишка дивизија. Ова јединица, бројна 3.000 људи, кренула је 10. октобра са линије Фојнице - Горњи Вакуф, преко Калиновика.105
Дан раније, 2. ударном корпусу је најављен и долазак 1. пролетерске дивизије. Том приликом још једном је наглашен задатак број један: "Рашчистити потпуно са четницима".106 Ј. Б. Тито је поновио и основни задатак комуниста, који су они већ у неколико наврата покушавали да остваре: "Мој план јесте: концентрисати 1. корпус и ваш 2. корпус на сектору Санyака и Метохије и, када за то буде моменат сазрео, кренути у правцу Србије и Македоније".107
Депешом од 21. октобра, Ј. Б. Тито обавештава 2. ударни корпус:
Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења.
Према томе упутите и ви две бригаде да одмах крену у правцу Прибоја и Рудога за заузму та места.108
Међутим, до партизанског Врховног штаба стигла је нежељена вест: да је 2. ударни корпус ступио у борбу са Албанцима. Ј. Б. Тито одмах упућује критику:
Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше операције морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога.109
Командант 2. ударног корпуса, Пеко Дапчевић, на ову критику је одговорио: "Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима са правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре".110
У овом писму од 21. октобра, Ј. Б. Тито најављује знатно већу акцију него раније:
Пета дивизија је већ на Дрини. Скоро ћу доћи и ја са још две дивизије. Дотле морате ви хитно радити. Наредићу и Војвођанској да пређе у Србију а и Кости да вас подупре код Вишеграда. Јавите ваше мере у том правцу.111
Према томе, требало је да дођу 1. пролетерска и 6. личка дивизија (које су са 5. крајишком чиниле 1. пролетерски корпус) из околине Дрвара, затим 16. војвођанска дивизија из области Мајевице, а такође и 3. ударни корпус, под командом Косте Нађа, из области Тузле. Другим речима, комунисти су против четника на правцу Вишеград - Сарајево планирали ангажовање сва три своја мобилна корпуса (1. пролетерски, 2. ударни и 3. ударни), као и локалне јединице. Дакле, све што су могли.
У зору следећег дана, 22. октобра, два сата пре него што ће напасти Немце и усташе на Соколцу, четници су са севера нападнути од стране 17. ударне дивизије 3. корпуса, а са југа од стране 5. крајишке дивизије 1. пролетерског корпуса. У распису свим јединицама од 14. новембра, Дража је објаснио шта се тада дешавало:
Наше трупе из Босне уз садејство снага из Србије опколиле су усташе и Немце којих је било 4-5.000 на Соколцу источно од Сарајева и који су бранили Сарајево. Наше трупе пре овога победоносно су освојиле Вишеград и Рогатицу. Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра, по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а у исто време усташе и Немци извршили су удар са фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе...
Због овог комунистичког издајничког напада ми смо морали напустити опсаду Соколца. Кажите свима овај случај као најбољи доказ да је комунистичка борба против окупатора само лаж.112
У зору 22. октобра, уместо да нападају Немце и усташе, четници су направили одбрану од напада са свих страна - у облику јежа, у селу Стенице.113

 

[korkanj]

Ускоро се нападу придружује и друга дивизија 3. корпуса, 27. источнобосанска. Под борбом, четници се извлаче из потпуног окружења и пробијају према Вишеграду.
Тако је напад четника на Немце и усташе заустављен. Комунисти, наравно, нису нападали Немце и усташе, а ни ови њих. Ситуацију дијаметрално супротну оној из њихове пропаганде, они су по обичају правдали лажним информацијама, чак и у интерној комуникацији. Друга пролетерска дивизија 15. октобра извештава 2. ударни корпус да четници заправо и нису ослободили Вишеград: такође, да у Вишеграду није ни било Немаца, већ само усташа. Наводно, десило се ово:
Четници су напали Вишеград и били су продрли до средине града, али су их усташе истерале. Чује се да је у Вишеграду остало око 200 мртвих четника, а велики број рањеника је допремљен у Прибој.114
После рата, комунистички историчари су нудили разне верзије ових догађаја. Ево једне:
Почетком октобра 1943, са својим Церским четничким корпусом, Драгослав Рачић је пошао у правцу Источне Босне. Пошто су се усташе повукле, он је без отпора ушао 6. октобра у Вишеград, а убрзо и у Рогатицу, Горажде и Олово. Наступајући у правцу Романије, уз помоћ четника из Источне Босне, Рачић је присилно мобилисао српски живаљ и вршио масовне покоље и пљачку муслиманског становништва.115
Ово је друга верзија комунистичких историчара:
Напад четника на домобране и Немце у Вишеграду извршен је 5. октобра. Циљ напада био је да се представницима британских и америчких војних мисија, које су посматрале напад, покаже како се, тобоже, четници боре и против окупатора.116
Једна новија комунистичка верзија најпре констатује да су управо у ово доба, октобра месеца, уочи четничке опсаде Соколца, усташе извршиле највећи покољ Срба у овој области. "Многе четничке јединице биле су ослободиле Рогатицу, Горажде, Вишеград и опколиле Соколац да га ослободе", саопштава потом овај извор, што је раније било незамисливо. А онда наставља:
До партизанске команде дошло је обавештење да би у Соколцу четници могли извршити велики покољ и уништење много муслиманског народа... Сазнавши за намеру четника, команда партизанских јединица издаје наређење борцима 2. крајишке и романијском одреду да нападну четнике. Брзим напредовањем партизанске јединице су у селу Сијерци напале Азбуковачку бригаду капетана Драгослава Рачића и том приликом су разбили четнике који су побегли ка Србији, а романијски четници на своје одредиште. У тој борби погинуо је капетан Павловић, заменик Рачића и њихових 97 четника који су касније заробљени на једном месту званом четничке гробнице у Сијерцима.117
Ова верзија је ипак је корисна, јер заправо открива праве размере комунистичке издаје.
У међувремену, док су делови 1. пролетерског и цео 3. ударни корпус нападали четнике на сарајевском правцу, 2. ударни корпус је нападао четничку позадину у долини реке Увац. "Општи задатак: разбити четничке банде и очистити територију до реке Увац", наређивао је штаб 2. ударног корпуса својој највећој јединици, 2. пролетерској дивизији, 29. октобра 1943. године.118 Трећа санyачка бригада из састава 2. пролетерске дивизије следећег дана извештава да је напала четнике код Штиткова, али да је морала да "одступи". Извештај потом описује даљи ток борбе:
Наши су се пребацили преко Кладнице потока у село Урсуле, где су после краћег споразума са муслиманима били прихваћени, одморили се, а потом се исте ноћи преко Увца пребацили у с. Акмачићи.119
Муслимани који су "прихватили" 3. санyачку бригаду били су заправо муслиманске усташе. Команда 3. санyачке бригаде је због овог садејства похвалила муслимане партизане у својим редовима - који су колико јуче вероватно били усташе - команданта 1. батаљона Халила Хаyимуртезића и командира 1. чете тог батаљона Зећу Мусића. Комунисти су, као и усташе, према четницима и даље имали исти однос. У овој борби заробљено је 20 четника, "од којих је пет остављено живих и сврстани у наше редове, а остали су пострељани", пише у извештају 3. санyачке бригаде.120 Познат је још један извештај ове бригаде о односу према заробљеницима, с краја децембра. У селу Забрђе две чете њиховог 2. батаљона су "похватали пет четника - зликоваца, које су одмах ликвидирали".121
Док су све расположиве комунистичке снаге нападале четнике са запада, Немци су са свим јединицама које су имали у Србији, укључујући и стратешку резерву, заједно са Бугарима и љотићевцима нападали четнике са истока. Током октобра и почетком новембра 1943. године Немци су предузели четири операције против четника у правцу Златибора и Златара: "Маисколбен", Крум", "Долхштос" и "Хамелброт".

 

[korkanj]

Izvinjavam se ali tek sada vidoh da je Koca postavio vec ovaj post samo na latinici i njegov je post malo vise opsirniji ako se ne varam
MOJA GRESKA nisam pregledao naslove postova
IZVINITE

 

[buckoni]

U ovom vremenu vec opste poznato..samo pojedine budale opsjednute bivsim rezimom nisu vjerovale u ovo...

 

[goran.lj]

Fenomenalan tekst.Istinit,naravno.

 

[weljkisha]

Naslov teme je trebao biti "Ustaše i komunjare saradnici u uništenju Srba" jer partizanski pokret sa ovime nema mnogo veze ali Josip Broz svakako ima! STRAŠNO!

 

[korkanj]

Evo malo istine koja se krila dugo godina,Tito UBICA
Ja sam ludji nego nego svi vi zajedno (ne vredjam ) ja idem u istorijski novinarski arhiv da bi vam nesto argumentovao,mislim nemam reci sam za sebe
pozdrav

 

[krinka5]

korkanj @ , dao si nam samo isečak novina u kojima možemo samo Titovu sliku da prepoznamo i naslov da pročitamo, Koje su to novine, iz koje godine i datum, reci nam nešto opširnije.

 

[korkanj]

Evo malo opsirnije i krupnijeg plana

 

[korkanj]

Hmmm....