Ustaljena pesnička forma

[Antigon@]

Kanda smo zanemarili sonet.
Zavredeo je da ima svoju temu.


SONET

Život moj ima tajnu, u duši nešto krijem:
beskrajna to je ljubav što nastade u trenu.
Strast ova nema nade nit ikom je reći smijem,
a ona što je stvori i ne sluti bol njenu.

Kraj nje mi valja proći neprimećen i nijem,
u njenoj bit blizini i ostat usamljen,
dok život ovaj zemni u časovima svijem
ne tražeć i ne primiv ništa bez svrhe svenu.

A ona što je Višnji nežnom stvori, i blagom
svojom će ići stazom i neće znati da tragom
svuda je čežnje uzdah prati kuda se kreće.

Stihove te što ljubav rodi ih neizmjerna
pročitav tiho će reći, dužnosti joj vjerna:
«Tko li je, bog zna, ta žena?» - i ništa znati neće.

Feliks Arver (1806-1850)

Prevod dr Slavko Ježić

 

[Shade]

XVIII Sonet

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak ĉesto skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il' udes ĉari joj razriva.

Al' tvog leta sunce nikad neće zaći,
Ti ost at' nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja,
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj veĉnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

(Šekspir)

 

[*BILJA*]

Soneti- poezija vekova:

Милутин Бојић: IV СОНЕТ

За мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштање шума.

Срце звук песме што пожудно бије,
Реч час заповест, час понизност слуге,
Циљ си ком воде сви пути, све пруге,
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао,
А мислио сам целог себе дати.

 

[*BILJA*]

SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.

Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

Branko Miljković

 

[Antigon@]

Kanconijer (CCXCII)

Oči o kojim tako toplo zborih,
i ruke, lice, stopala i dlani,
zbog kojih svetu ostadoh po strani
i samom sebi strancem sebe stvorih.

Uvojci kose čista sjajna zlata
i blesak smeška andjeoskog,
što je na zemlji nebo stvaralo moje,
sad sve je samo pregršt gluvog blata.

No ipak živim, što mi žalost stvara
bez onog svetla, milog mi toliko u
buri kad je brod bez kormilara.

Nek ljubavna mi pesma svrši tu se,
presahnu žica uma svakolikog,
a citra moja u plač obrnu se.

Frančesko Petrarka

 

[*BILJA*]

Sonet LXVI

Umornom od sveg u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi,

I zlatna odličja o pogrešnom vratu
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predane razvratu
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,

I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,

I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati.
Od nje me tek ljubav može sačuvati.

(Šekspir)

 

[Shade]

Sonet broj 61Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

Frančesko Petrarka

 

[*BILJA*]

HIMNA ŽENI

I

Pred tobom se dive pogledi skriveni,
I čežnje ožive uzavrelim treskom.
Očinji ti kapci setom preliveni,
Iz kojih plaminja žar vrcavim bleskom.

Ti si nepojamna, koja bezdan slama,
Alfa i Omega sveta i boljitka.
Okružena svitom, a tek tužno-sama,
Sa lica ti curi suzna rosa žitka.

Iznutra si krhka, i srž ti je meka,
A spolja granitna, ponosna i čvrsta.
U mah si mi bliska, iznova daleka.

Edenska i sušta, rodonosna vrsta.
Anđeoski draga, mudroljublju sklona,
Pred čijom lepotom trepne vasiona!

Saša Mićković

 

[*BILJA*]

ŽUDNjA

K`o mastilo crno, vodom razliveno,
vrh brda se svetlost smešala sa tamom.
Noć kaplje, tišina, doleti mi samom,
žudno telo nek` je tobom pokriveno.

Ruke mi dodirni i u mah razmahni,
spuštajuć` na svoje žarobraze blage,
titrajima trepti, kroz dodire nage,
mirise mi s vrata, ramena udahni.

A kada vrh brda opet svetlost sine,
i razapne slepe sene, sive, mutne,
uz zvuke lepote, tonove bešćutne,

silna se uznesi u tajne visine.
Neću da te krotim, sebično i jadno,
zaželiš me, stigni, lagano, nenadno!


Saša MIĆKOVIĆ