Ovo je uspomena na jednu davnu ljubav koja mi je ranu mladost ucinila toliko uzbudljivom, lepom i punom ceznje...Samo za Slavka...
Bila sam 7.razred osnovne skole a niko mi nije verovao da sam tako mlada...Izgledala sam bar 3-4god starija. Cesto sam odlazila kod tetke na selo i uzivala sa sestrama i bratom na svezem, seoskom vazduhu. Pomagala sam im u svim poslovima koji su ih cekali ali smo uvece izlazili, druzili se sa ostalom omladinom iz okoline. Bilo je puno decaka i starijih mladica kojima sam se dopadala ali moje srce je ostalo nedirnuto, hladno...sve do jednog kisovitog dana, kada se pojavio ON...Bio je to skolski drug moga brata sa kojim sam se tek tada upoznala...Ruka mi je zadrhtala kada sam je pruzila i rekla svoje ime...kroz telo mi je prosla neka struja-mislila sam...Jako cudno sam se osecala a da nisam znala sta je to. Pri pogledu na njegove oci, jeza me je podilazila a kolena klecala...Mislila sam da to svi oko mene primecuju. I jesu...Samo mi nisu tada rekli...
Od toga dana, on je bio moja tajna simpatija, moja zelja, masta jedne devojcice koja je i tada sanjala o uzvisenoj ljubavi...Nije bilo dana da ne mislim o njegovim prelepim zelenim ocima koje su bile najlepse od svih koje sam videla ikada. Sve moje dobre drugarice su bile upoznate sa mojom tajnom. Dosadila sam im pricom o njemu. Ali to je bilo jace od mene. Moja zaljubljenost je rasla iz susreta u susret sa njim.
Prolazili su dani, nedelje, meseci...a ja sam pocela odlaziti u selo svakog vikenda ne bih li ga videla. I uvek sam odlazila sa istom zeljom- da ga vidim! Samo da ga vidim i nista vise...srce mi je tada bilo puno...Pocela sam primecivati njegove poglede...Da, i on je zavoleo mene, ali mi nije smeo reci...tek mnogo kasnije sam to saznala od brata.
Bila sam sada 2. razred srednje skole...i jos zaljubljena u Slavka...mislila sam beznadezno. A onda se desilo nesto sto me oborilo s nogu...Vracala sam se iz skole, iz druge smene, oko 19h i ispred svog dvorista ugledala njegov auto...Dozivela sam nevidjeni sok! ON kod mene! Kako? Zasto? Noge su mi toliko zadrhtale da nisam mogla da se usudim dugo da udjem u kucu. Taj trenutak necu nikada zaboraviti...Usla sam drhteci kao prut...zbunjena, izgubljena i smotana. Sta me sada ceka-razmisljala sam u sebi. Tiho sam samo rekla - Dobro vece - i odmah otisla u kupatilo a zatim za sto da veceram. Cula sam kao u magli da nesto pricaju o meni, mama, brat i tata a ON je samo cutao...i cesto gledao u mom pravcu...Osecala sam njegov pogled na svom telu. Kao da me je pogledom hteo poljubiti...Vise se i ne secam kako se to vece zavrsilo...jer sam bila u totalnom soku. Hiljadu pitanja su me mucila a odgovora- nema...
Dani su prosli dok nisam od brata dobila informaciju da je bas ON bio taj koji je njemu predlozio da dodju kod mene. Tada mi je bilo jasno da nije ravnodusam ali jos dugo se nije usudio da mi pridje. Samo je dolazio cesto kod brata vikendom kada sam i ja tamo.Igrali smo karti, zajedno protiv brata i sestre i pobedili! To je bio poseban dogadjaj kada su svi u kuci videli da je i on zaljubljen u mene. Vise to nije bila tajna.
A onda, nekoliko meseci kasnije, pojavio se u mom gradu na mom putu iz skole i zaustavio me da razgovaramo...Bio je stidljiv kao i ja pa je sve to delovalo nespretno, smesno...Ali, meni je srce radilo 100 na sat.Pricali smo o mnogo cemu samo ne o nama. Oci su govorile jedno a reci drugo...i tako dva meseca...Dodje i ceka me i...nista.Poljubio me tek posle dva meseca ali ja tada nisam nista revolucionarno osetila. Cudno-znam da sam pomislila.
Zabavljali smo se tri meseca i...ja sam prekinula. Videla sam da sam bila zaljubljena u iluziju o njemu, a ne u njega.Dugo je patio, svi iz sela su mi pricali...A meni je bilo svejedno. Cak sam vrlo brzo nasla decka i prestala da idem u selo vikendom. Cula sam kasnije da je nasao devojku, vidjali smo se u selu, ja i moj decko i on i ona...Pri susretu je skretao pogled...
Godinu dana posle naseg raskida otisao je u vojsku, u Zadar. A onda, posle par meseci, jednog dana sam se javila na telefon i zacula uplakanu tetku.
- On se ubio! - jecala je neprekidno...
- Ko? - vikala sam u slusalicu ne bih li je navela da mi kaze.
- Slavko...- tiho je rekla.
Ja sam nemo spustila slusalicu, sela i zaplakala kao nikad u zivotu...Ceo dan su mi suze padale, da nisam mogla da verujem koliko ih ima.Svi oko mene su bili zabrinuti, s pravom. on je bio moja prva velika ljubav koju ne mogu i necu nikada zaboraviti. U nekim trenucima sam i sebe krivila za njegovu sudbinu...ali sam kasnije cula da se u vojsci nikad ne zna prava istina, da je ubijen na strazi...i shvatila da necu znati pravu istinu nikada...Nema ni svrhe...Njega vise nema...
ali ljubav koju sam osecala sakrila se negde u meni svih ovih godina...i ne da mi da zaboravim. Nikada.
(Da ne zaboravim...i da se uvek secam...)
Bila sam 7.razred osnovne skole a niko mi nije verovao da sam tako mlada...Izgledala sam bar 3-4god starija. Cesto sam odlazila kod tetke na selo i uzivala sa sestrama i bratom na svezem, seoskom vazduhu. Pomagala sam im u svim poslovima koji su ih cekali ali smo uvece izlazili, druzili se sa ostalom omladinom iz okoline. Bilo je puno decaka i starijih mladica kojima sam se dopadala ali moje srce je ostalo nedirnuto, hladno...sve do jednog kisovitog dana, kada se pojavio ON...Bio je to skolski drug moga brata sa kojim sam se tek tada upoznala...Ruka mi je zadrhtala kada sam je pruzila i rekla svoje ime...kroz telo mi je prosla neka struja-mislila sam...Jako cudno sam se osecala a da nisam znala sta je to. Pri pogledu na njegove oci, jeza me je podilazila a kolena klecala...Mislila sam da to svi oko mene primecuju. I jesu...Samo mi nisu tada rekli...
Od toga dana, on je bio moja tajna simpatija, moja zelja, masta jedne devojcice koja je i tada sanjala o uzvisenoj ljubavi...Nije bilo dana da ne mislim o njegovim prelepim zelenim ocima koje su bile najlepse od svih koje sam videla ikada. Sve moje dobre drugarice su bile upoznate sa mojom tajnom. Dosadila sam im pricom o njemu. Ali to je bilo jace od mene. Moja zaljubljenost je rasla iz susreta u susret sa njim.
Prolazili su dani, nedelje, meseci...a ja sam pocela odlaziti u selo svakog vikenda ne bih li ga videla. I uvek sam odlazila sa istom zeljom- da ga vidim! Samo da ga vidim i nista vise...srce mi je tada bilo puno...Pocela sam primecivati njegove poglede...Da, i on je zavoleo mene, ali mi nije smeo reci...tek mnogo kasnije sam to saznala od brata.
Bila sam sada 2. razred srednje skole...i jos zaljubljena u Slavka...mislila sam beznadezno. A onda se desilo nesto sto me oborilo s nogu...Vracala sam se iz skole, iz druge smene, oko 19h i ispred svog dvorista ugledala njegov auto...Dozivela sam nevidjeni sok! ON kod mene! Kako? Zasto? Noge su mi toliko zadrhtale da nisam mogla da se usudim dugo da udjem u kucu. Taj trenutak necu nikada zaboraviti...Usla sam drhteci kao prut...zbunjena, izgubljena i smotana. Sta me sada ceka-razmisljala sam u sebi. Tiho sam samo rekla - Dobro vece - i odmah otisla u kupatilo a zatim za sto da veceram. Cula sam kao u magli da nesto pricaju o meni, mama, brat i tata a ON je samo cutao...i cesto gledao u mom pravcu...Osecala sam njegov pogled na svom telu. Kao da me je pogledom hteo poljubiti...Vise se i ne secam kako se to vece zavrsilo...jer sam bila u totalnom soku. Hiljadu pitanja su me mucila a odgovora- nema...
Dani su prosli dok nisam od brata dobila informaciju da je bas ON bio taj koji je njemu predlozio da dodju kod mene. Tada mi je bilo jasno da nije ravnodusam ali jos dugo se nije usudio da mi pridje. Samo je dolazio cesto kod brata vikendom kada sam i ja tamo.Igrali smo karti, zajedno protiv brata i sestre i pobedili! To je bio poseban dogadjaj kada su svi u kuci videli da je i on zaljubljen u mene. Vise to nije bila tajna.
A onda, nekoliko meseci kasnije, pojavio se u mom gradu na mom putu iz skole i zaustavio me da razgovaramo...Bio je stidljiv kao i ja pa je sve to delovalo nespretno, smesno...Ali, meni je srce radilo 100 na sat.Pricali smo o mnogo cemu samo ne o nama. Oci su govorile jedno a reci drugo...i tako dva meseca...Dodje i ceka me i...nista.Poljubio me tek posle dva meseca ali ja tada nisam nista revolucionarno osetila. Cudno-znam da sam pomislila.
Zabavljali smo se tri meseca i...ja sam prekinula. Videla sam da sam bila zaljubljena u iluziju o njemu, a ne u njega.Dugo je patio, svi iz sela su mi pricali...A meni je bilo svejedno. Cak sam vrlo brzo nasla decka i prestala da idem u selo vikendom. Cula sam kasnije da je nasao devojku, vidjali smo se u selu, ja i moj decko i on i ona...Pri susretu je skretao pogled...
Godinu dana posle naseg raskida otisao je u vojsku, u Zadar. A onda, posle par meseci, jednog dana sam se javila na telefon i zacula uplakanu tetku.
- On se ubio! - jecala je neprekidno...
- Ko? - vikala sam u slusalicu ne bih li je navela da mi kaze.
- Slavko...- tiho je rekla.
Ja sam nemo spustila slusalicu, sela i zaplakala kao nikad u zivotu...Ceo dan su mi suze padale, da nisam mogla da verujem koliko ih ima.Svi oko mene su bili zabrinuti, s pravom. on je bio moja prva velika ljubav koju ne mogu i necu nikada zaboraviti. U nekim trenucima sam i sebe krivila za njegovu sudbinu...ali sam kasnije cula da se u vojsci nikad ne zna prava istina, da je ubijen na strazi...i shvatila da necu znati pravu istinu nikada...Nema ni svrhe...Njega vise nema...
ali ljubav koju sam osecala sakrila se negde u meni svih ovih godina...i ne da mi da zaboravim. Nikada.
(Da ne zaboravim...i da se uvek secam...)
Tuzno... Desilo se i meni, da se zaljubim u iluzije o nekome... Prva ljubav mi je i dalje duboko,duboko u srcu,ziv je i zdrav,hvala Bogu. i vidjamo se cesto. Vise nema onakve ljubavi,godinama je prerasla u nesto drugo. A drugi put...pa drugi put je bilo jako tuzno. Razboleo se i umro,ali i dalje je tu negde... Sva ta osecanja i srece i tuge cine da sazrimo u nekom emotivnom smislu,ako usput ne izgubimo sebe i pregorimo....
,sve u svemu tuzan tekst...