Ne okreneš se nit’ trepneš dva puta, a nanižu se godine kao perle nekom supersoničnom brzinom. Stojiš usred tog uvek neobranog grožđa zbunjen. U suštini, da se zaključiti da zapravo ceo život prođe u tom grožđu. Svi se zapravo prave da znaju šta rade u životu, samo što to baš i nije tako zaista. Uistinu su svi izgubljeni, zbunjeni, prepuni pitanja, sumnji, samo drugačije to pokazuju, odnosno, drugačije se sa tim nose. Suštinski, svi smo na istom i ništa mi zapravo ne kapiramo do kraja.
Razmišljam, tako, o svojim tinejdžerskim danima. Kad sma bila mala, biti tinejdžer je bila nekakva stvar prestiža. Nedostižno. To su “oni velika kul deca”. A da ne govorim o dvadeseto-plus-kusur-godišnjacima. Moliću lepo, nek’ svaka devojka lepo prizna, i ako ne kaže da je tako, znajte da laže, da nije radila one smešne testove na zadnjim stranicama svojih svezaka, tipa “kad ću se udati?” “koliko ću dece imati?” “koja ću kola voziti?”. Prema toj računici ja debelo kasnim sa udajom, nemam ni položen vozački, a ono 15oro dece što mi prorekoše ću teško da narađam. Mada nisam nešto ni planirala manufakturu da pravim, al’ Bože moj, tako prorek’o test.
Mi smo tad kao znali šta radimo? Ma da. Tinejdžeri, veliki filozofi, pokupili smo svu pamet ovog sveta sa time što nam se na broj godina dodalo to TEEN. Nismo je pokupili, zapravo, nikad je ne pokupimo sve do trenutka naše smrti. Znate onu rečenicu “Čovek umre kad je najpametniji”. To je istina. Što si sakupio, sakupio si. Ti si imao vreme za svoju potragu za svim znanjima ovog sveta i pokupio si sva ona koja si vremenski i u datim okolnostima mogao. I pokupio si sva, na neki način. Sva tebi dostupna.
Suština celog ovog mog filozofiranja i razmišljanja je, zapravo, u tome što sam razmišljala upravo o toj stavki da niko ne zna šta tačno radi, samo se mnogo dobro (ili ne) pravi. Setila sam se momenata kad sam imala poriv da sedim na prozoru u školi, potpuno isključena od galame, samo sa svojim mislima. Verovatno sam delovala čudno, ali takve misli su izuzetno zarazne. Nikada nije problem bio, doduše, da već u sledećem trenutku okrenem glavu ka prijateljima, kao da do maločas nisam bila duboko negde, ispod nekih slojeva šarenolikih misli. I onda zaključim da se, zapravo, danas nije ništa promenilo. Hoću reći, i danas znam da zalutam među takve misli i pitanja, ali na manje, od tinejdžerskog, dramatičan način.
A kakav je to taj “tinejdžerski način”? To ti je ono kad padneš u jedno kontradiktorno samoispitivačko stanje, gde istovremeno i želiš i ne želiš da staviš drugima do znanja da si u nekakvim bog-te-pita-kakvim dubiozama. Kao što je slučaj sa oblačenjem pojedinih tinejdžera. Možda čak i svih, ali svako to na neki svoj način ispolji. Neki su, ipak, malo ekstremniji primeri. Dakle, sve te lude boje kose, majice koje se nose namerno izvrnute i zavrnute, stvari koje se dibidus (fešn no no) ne slažu ali je izvesna osoba smatrana tzv. “kul” osobom jer to nosi i to je sasvim okej, emo šiške, opasni pirsinzi isl. plus, na sve to, nadrndani pogled. Ništa bez nadrndanog pogleda. I onaj stav gde mrziš ceo svet i misliš da ceo svet mrzi tebe, a u stvari ga i ne mrziš toliko, voliš ga i ne možeš bez njega. I šta sad sav taj svet hoće od tebe i šta ti hoćeš od svog tog sveta, nemaš pojma. Kao da te je ceo taj svet, u nekakvom ludom miksu sa hormonima, udario, pa se ti sad snalazi. Zašto se potpisuješ na vrata od wca? Šta si ti, Gavrilo Princip od toaleta pa bi da ostaviš nekakvog traga za sobom? Ali to je kul, jer, hej - kršiš pravilo i žvrljaš wc! Ti protiv TOG sveta koji ti nameće nekakva pravila, a ti ćeš da pišeš svoja. Pored imena na vratima wca. Sediš na ivici prozora? Pa kako si ti neustrašivi tinejdžer. Imaš slušalicu u uvetu na času? Ko još kaže da polinome moraš u tišini da rešavaš. A i tvoj bend mora da se ispoštuje maksimalno. A zašto to radiš? Ne znaš, ali ti to tad ni ne pada na pamet. U silnim pitanjima, mislima u glavi, ti samo znaš da ti to tako moraš i kraj.
A onda, u jednom momentu, ta ludila manje-više prođu. Od pirsinga ostanu dva, slušaš muziku, al’ u prevozu i na ulici. Seo bi ponekad na prozor, ali ne služi prozor tome. Ne radiš neke stvari, jer će te osuditi da si lud, a svet je vrlo okrutan sudija. “People are strange, when you’re a stranger...”. Misli o svetu nisu nestale. Štaviše, sad ih je možda 3x više nego pre, al’ mnoge stvari oćutimo, ne sedimo na prozorima, ne žvrljamo po stolovima i vratima wca isl. Imamo verovatno čitav niz primedbi iza tih pitanja na svet i njegovo funkcionisanje, i katkad i želju da se izderemo “Pa dobro, da li ste vi svi normalni” i to eventualno napišemo markerom negde. Al’ ćemo uglavnom oćutati, svako sa svojim čudnim mislima i pitanjima, koja zapravo nikada neće nestati. Kroz život ćemo upoznati mnoge ljude, a samo retki će biti oni pred kojima ćemo ogoliti svoje biće, svoj um, i podeliti sa njima ta pitanja, nedoumice, i oni će nas shvatiti, jer će i oni biti zbunjeni istim pitanjima. Onda ćemo, tako zbunjeni, držeći se srcima, mislima, rukama, da idemo kroz ovaj svet, jer drugi nemamo, jer drugačiji nemamo. Ponećemo taj teški misaoni samar sa još ljudi, nećemo dobiti odgovore, ali ćemo znati da makar nismo sami. Možda ćemo i zajedno sa nekim sesti na neki prozor.
Što bi, ako se sećate te emisije, rekao Lane Gutović... Ne znam zašto sam vam ovo sve ispričala... Svakako ne može da škodi. A možda nekom i posluži. Pa da.
Razmišljam, tako, o svojim tinejdžerskim danima. Kad sma bila mala, biti tinejdžer je bila nekakva stvar prestiža. Nedostižno. To su “oni velika kul deca”. A da ne govorim o dvadeseto-plus-kusur-godišnjacima. Moliću lepo, nek’ svaka devojka lepo prizna, i ako ne kaže da je tako, znajte da laže, da nije radila one smešne testove na zadnjim stranicama svojih svezaka, tipa “kad ću se udati?” “koliko ću dece imati?” “koja ću kola voziti?”. Prema toj računici ja debelo kasnim sa udajom, nemam ni položen vozački, a ono 15oro dece što mi prorekoše ću teško da narađam. Mada nisam nešto ni planirala manufakturu da pravim, al’ Bože moj, tako prorek’o test.
Mi smo tad kao znali šta radimo? Ma da. Tinejdžeri, veliki filozofi, pokupili smo svu pamet ovog sveta sa time što nam se na broj godina dodalo to TEEN. Nismo je pokupili, zapravo, nikad je ne pokupimo sve do trenutka naše smrti. Znate onu rečenicu “Čovek umre kad je najpametniji”. To je istina. Što si sakupio, sakupio si. Ti si imao vreme za svoju potragu za svim znanjima ovog sveta i pokupio si sva ona koja si vremenski i u datim okolnostima mogao. I pokupio si sva, na neki način. Sva tebi dostupna.
Suština celog ovog mog filozofiranja i razmišljanja je, zapravo, u tome što sam razmišljala upravo o toj stavki da niko ne zna šta tačno radi, samo se mnogo dobro (ili ne) pravi. Setila sam se momenata kad sam imala poriv da sedim na prozoru u školi, potpuno isključena od galame, samo sa svojim mislima. Verovatno sam delovala čudno, ali takve misli su izuzetno zarazne. Nikada nije problem bio, doduše, da već u sledećem trenutku okrenem glavu ka prijateljima, kao da do maločas nisam bila duboko negde, ispod nekih slojeva šarenolikih misli. I onda zaključim da se, zapravo, danas nije ništa promenilo. Hoću reći, i danas znam da zalutam među takve misli i pitanja, ali na manje, od tinejdžerskog, dramatičan način.
A kakav je to taj “tinejdžerski način”? To ti je ono kad padneš u jedno kontradiktorno samoispitivačko stanje, gde istovremeno i želiš i ne želiš da staviš drugima do znanja da si u nekakvim bog-te-pita-kakvim dubiozama. Kao što je slučaj sa oblačenjem pojedinih tinejdžera. Možda čak i svih, ali svako to na neki svoj način ispolji. Neki su, ipak, malo ekstremniji primeri. Dakle, sve te lude boje kose, majice koje se nose namerno izvrnute i zavrnute, stvari koje se dibidus (fešn no no) ne slažu ali je izvesna osoba smatrana tzv. “kul” osobom jer to nosi i to je sasvim okej, emo šiške, opasni pirsinzi isl. plus, na sve to, nadrndani pogled. Ništa bez nadrndanog pogleda. I onaj stav gde mrziš ceo svet i misliš da ceo svet mrzi tebe, a u stvari ga i ne mrziš toliko, voliš ga i ne možeš bez njega. I šta sad sav taj svet hoće od tebe i šta ti hoćeš od svog tog sveta, nemaš pojma. Kao da te je ceo taj svet, u nekakvom ludom miksu sa hormonima, udario, pa se ti sad snalazi. Zašto se potpisuješ na vrata od wca? Šta si ti, Gavrilo Princip od toaleta pa bi da ostaviš nekakvog traga za sobom? Ali to je kul, jer, hej - kršiš pravilo i žvrljaš wc! Ti protiv TOG sveta koji ti nameće nekakva pravila, a ti ćeš da pišeš svoja. Pored imena na vratima wca. Sediš na ivici prozora? Pa kako si ti neustrašivi tinejdžer. Imaš slušalicu u uvetu na času? Ko još kaže da polinome moraš u tišini da rešavaš. A i tvoj bend mora da se ispoštuje maksimalno. A zašto to radiš? Ne znaš, ali ti to tad ni ne pada na pamet. U silnim pitanjima, mislima u glavi, ti samo znaš da ti to tako moraš i kraj.
A onda, u jednom momentu, ta ludila manje-više prođu. Od pirsinga ostanu dva, slušaš muziku, al’ u prevozu i na ulici. Seo bi ponekad na prozor, ali ne služi prozor tome. Ne radiš neke stvari, jer će te osuditi da si lud, a svet je vrlo okrutan sudija. “People are strange, when you’re a stranger...”. Misli o svetu nisu nestale. Štaviše, sad ih je možda 3x više nego pre, al’ mnoge stvari oćutimo, ne sedimo na prozorima, ne žvrljamo po stolovima i vratima wca isl. Imamo verovatno čitav niz primedbi iza tih pitanja na svet i njegovo funkcionisanje, i katkad i želju da se izderemo “Pa dobro, da li ste vi svi normalni” i to eventualno napišemo markerom negde. Al’ ćemo uglavnom oćutati, svako sa svojim čudnim mislima i pitanjima, koja zapravo nikada neće nestati. Kroz život ćemo upoznati mnoge ljude, a samo retki će biti oni pred kojima ćemo ogoliti svoje biće, svoj um, i podeliti sa njima ta pitanja, nedoumice, i oni će nas shvatiti, jer će i oni biti zbunjeni istim pitanjima. Onda ćemo, tako zbunjeni, držeći se srcima, mislima, rukama, da idemo kroz ovaj svet, jer drugi nemamo, jer drugačiji nemamo. Ponećemo taj teški misaoni samar sa još ljudi, nećemo dobiti odgovore, ali ćemo znati da makar nismo sami. Možda ćemo i zajedno sa nekim sesti na neki prozor.
Što bi, ako se sećate te emisije, rekao Lane Gutović... Ne znam zašto sam vam ovo sve ispričala... Svakako ne može da škodi. A možda nekom i posluži. Pa da.
ali na kraju se svakom kaže svoje i tad vidiš da je jednostavno bilo sve ,ali tajne su bile skrivene i čekale...a ruže su uvek crvene,i muzika je lepa uvek iznova...