Ernesto_Che
Aktivan član
- Poruka
- 1.295
ljudi! volela bih da procitate moju bajku, da mi kazete sta mislite o njoj. ucinite mi uslugu, ne bojte se sto je tako dugacka...
Uspavana Lepotica
Jednom davno, u jednom zaborabvljenom kraljevstvu, ziveli su kralj i kraljica. Bili su dobri vladari, narod ih je voleo i ziveli su u sreci i izobilju. Samo jedno im je nedostajalo-nisu imali od srca poroda. Posle puno uzaludnih pokusaja, drhtavih noci u mraku, rodila im se kcer. Bogati i srecni cale i keva su mislili da se ceo svet mora radovati ako se i oni raduju, i zato su naredili da svakog koga uhvate u crnini strogo kazne. U polu-sreci, polu-strahu ceo narod na ulicama je slavio. Ali to srecom opijenim roditeljiima nije bilo dovoljno, ne, i njihove „zelene-perjanice“, tajna policija osnovana specijano za princezu, upadale su neocekivano u kuce proveravajuci da li neko nije mozda u zalosti. Narod je zbog toga bio u stalnom grcu i na oprezu, tako je i trag prave srece otisao dodjavola, ali zelene-perjanice nisu imale mnogo posla. Medjutim treceg dana slavlja, negde oko pet sati popodne po najvecoj omorini, jedna je patrola u malom predgradju naisla na kriminalca. Mala spodoba u crnini je, nagnuta nad bunar, priguseno jecala. „hej sta to radis!“ uzviknuli su, potrcavsi prema spodobi koja je podigla pogled. Bila je to mlada zena u ranim tridesetim, ali lica punog bora i polu-ludih ociju. Ustala je i potrcala niz uske i prljave sokacice. Gonili su je sve dok se polumrtva nije srusila na prag neke stracare. Strazari su stigli do nje i poceli da dizu skoro bezivotno telo, kada vrata otvori seda starica. Kada vide u cemu je stvar, vrisnu i poce moliti da je puste. „ajde stara, idi bre, ova zena je napravila tezak prekrsaj“ odgurnuo ju je jedan od strazara. „pa sta je uradila!“ vrisnu starica u ocaju, cupajuci kose.“i pored kraljevog izricitog naredjenjada su sada dani opsteg slavlja, ona je u zalosti. A kralj zna sta da radi sa onima koji krse njegove sapovesti“. Starica je u agoniji objasnjavala da je devojcin muz, njen sin, pre cetiri godine poginuo boreci se za otadzbinu i kralja, i da od tada sa devojkom nije sve u redu. “to ne menja stvar!” odbrusi joj policajac, odgurnu je i oni krenuse. Starica ostade na pragu placuci.
Sudjenje devojci je bio pravi spektakl...izveli su je na glavni trg velikog grada, i ljudi trgnuti iz ucmalosti i grca njihove vestacke i nametnute srece jedva docekase da se sakupe i gledaju je. Sudio joj je licno kralj, drzeci na rukama svoje novorodjence, da i ono vidi sta se sve radi za njegovu dobrodoslicu. Dete je plakalo. A devojka u crnom je cutala. Sudjenje je pocelo.
“ti si, devojko u crnom, obukla crninu is to je jos gore bila si ZALOSNA na treci dan od rodjenja moje devojcice. Znas li ti sta to znaci? ZNAS LI STA TO ZNACI? To znaci da si se oglusila na moja naredjenja...a znas sta to sledi za to?” devojka je pocela nekontrolisano da se trese, a bela pena joj je trgla na usta.
“to znaci- nastavio je kralj tiho-to znaci STO udaraca bicem i ceo ovaj dan i noc do sledeceg dana u podne na sramnom stubu. Ima li neko nesto da prigovori?” rekao je kralj sevajuci ocima...narod je klicao, samo je seda starica cutala proklinjuci dan kada se rodila, dan kada je rodila sina i kada je otisao u vojsku, na granice....proklinjala je sve dane kada se nije vratio, proklinjala ovaj svet koji ona ne razume i nikada nece...proklinjala je to dete koje je prestalo da place i rasirenih ociju gleda kako se crvene pruge pojavljuju na ledjima devojke koja bezglasno vristi, vristi....
cak je i svetina zacutala, i polako se razisla...celu tu noc cula se bolno naricanje devojke koja je stajala na sramnom stubu, povremeno zabacujuci glavu i slobodne udove pod cudnim uglom. Sutra ujutro su je nasli, bledu i bezivotnu, i njeno mlitavo telo su bacilli sa ostalim djubrem.
Na princezin prvi rodjendan (dali su joj ime Suton-sto znaci suton), okupilo se mnogo zvanica, medju ostalim i neke stare babe vracare koje su svi smatrali vilama. One su predskazivale i proricale sve najbolje, i svi su ih zbog toga voleli i slavili. Medjutim, neocekivano, pojavila se i jedna mlada zena, bledog lica i tamnih, mudrih ociju. Niko je nije poznavao, i niko nije znao odakle je dosla. Ona se nagnula nad kolevku, pogledala duboko u princezino nisko celo, podigla se i rekla.
„ovo ce dete doneti nesrecu svom narodu, ali najvise samoj sebi-njena sudbina, to je tocak sveta koji se okrece, to je jedno beskrajno vreteno“ rekla je i uzurbano nestala iz dvorca.....
na to su se majka i otac(zajedno sa celim narodom, naravno)jako zabrinuli, i naredili da se spale sva vretena, i uopste sve sto je imalo tockast oblik. To je jako usporilo privredu, zapravo trgovina sa drugim zemljama je skoro izumrla, a bilo je tesko dovoziti namirnice....iako je to bilo nezapamceno dobro razdoblje od sedam plodnih godina, zemljom je zavladala glad i nemastina...ljudi su se sve cesce prisecali prorocanstva i pitali su se „......?“. mnogo su se pitali, sli nisu smeli glasno...a kralj i kraljica su za to vreme ceo svoj zivot posvetili detetu, potpuno zanemarujuci drzavne poslove, i nisu primecivali sta se desava sa zemljom. Narod se sve vise zamisljao-dokle?
A princeza je rasla, razmazena i bezbrizna. Nije bila nista posebno, a od silne brige bila je bledunjava i malo zakrzljala. I imala je nesto pokvareno, zlo u sebi sto nisu imali ni otac ni majka. Prica se da se princeza, kada je napunila sesnaestu, spandjala sa jednim dvorskim slugom. Da ne bi pukla bruka po celom kraljevstvu, otac i majka je poslase na selo, da zivi sa matorim babama vracarama, pod izgovorom da je pripremaju na punoletstvo. Sve vise i vise su kruzile glasine o prorocanstvu, o princezi raspustenici, i rasirilo se verovanje da ce se ono NESTO sto su svi cekali, desiti na princezin sedamnaesti rodjendan, kada se bude vratila u palatu.
I tako, sve je teklo u pripremama...ceo narod je bio angazovan, i cak u sred te gladi i nemastine, morale su se dovuci ogromne kolicine namirnica da bi se napravile ogromne gozbe. Narod je crncio, vec proklinjuci princezu i dan kada se rodila, a naglas klicuci kralju i kraljici.
Dosao je i taj dan...osvanulo je tmurno, sparno jutro bez sunca, sa zutim i bolesnim nebom. Na svakom coveku u prestonici bila je vostana maska srece, ali u svacijim se ocima videla strepnja. Samo su kralj i kraljica bili zaslepljeni, potpuno nesvesni svega oko sebe, ludi od srece sto ce ponovo videti svoje dete. Kada se konacno pojavila na dvoru, pljunula je na potpuno ociscen pod, prezrivo pogledala oca i majku i otisla u svoje odaje. Nije se pojavila ni na gozbi, ni na zdravici, a narod je kolko tolko koristio priliku da se dobro najede, ocekujuci, ocekujuci....u podne se pojavila i mlada zena u crnom, sa tamnim i prorockim ocima....sela je medju ostale nista ne govoreci i pijuci crno vino od trista godina. Tacno u tri sata popdne prolomi se nebo i grom udari u stub srama...nesto se desavalo, nesto nije bilo u redu, a crkva je odzvanjala vec trinaesti udar...kralj i kraljica otrcase u princezine odaje, i nadjose je u cvrstom snu, sa osmehom na ustima...prvi put je izraz zlobe nestao sa njenog lica, prvi put je izgledala zaista blazeno. Pored nje je stajalo okrvavljeno vreteno, ono sa kojim je pokusala preseci vene.
U glavnoj dvorani je bila sva sila sveta, a ipak je, nekako, mlada zena u crnom sa mudrim ocima uspela da bude na cistini, ispred prestola. Prisla je devojci koju je majka u histericnom placu, koji je svima bio neprijatan i odvratan, stiskala na grudi. Mlada zena je pogledala njene sklopljene oci i osmeh, zatim podigla pogled ka kraljici majci i rekla „da li ste sigurni da je bolje da se probudi“ majka ju je pogledala ocima ludim od bola govoreci da, da, a kralj joj je uputio strog i preteci pogled. „u redu onda-rece zena i predje prstima preko njenog lica-probudice se kada je poljubi mladi i lepi princ, ili tacno za deset hiljada godina”, a zatim se okrete da podje. „a prepreke!-vrisnu kraljica-kakve ce prepreke morati da predje?!!“ mlada zena u crnom se okrete i pogleda je zacudjeno svojim mudrim ocima ”Prepreke? Ne gospodjo, nikakvih prepreka nece biti, ovo nije bajka...zivot je sam po sebi najveca prepreka” okrete se i nestade u vratima.
Cela je zemlja bila u zalosti. Princezu smestise u najlepsu odaju u dvorci, prekrise je ruzama i ostavise da tako lezi....prolazile su godine, i godine, kralj i kraljica su umrli, u zemlji nastade rasulo, i uskoro to divno kraljevstvo postade pustos.
Medjutim, mnogo godina kasnije, ipak naidje jedan mladic. Bio je to obican momak, u svojim sedamnaestim, jedan od onih koje su kao male kljukali bajkama o snezani i uspavanoj lepotici. „Gle-pomisli on-zamak, bas kao iz bajke! Mozda je tu unutra, bas ona i ceka na mene!“ ulazeci u zamak osetio je neku jezu, kao da je usao u neku staru crkvu...tumarao je po njemu, nalazeci ostatke zaboravljenog veremena i davnog zivota...nasao je dve humke, na kojima je pisao „Kraljica majka“ i „Otac kralj“...ostao je nad njima neko vreme, razmisljajuci o necemu, zatim nastavio dalje. Tumarajuci po zamku, nasao je odaju sa princezom. Usao je, nerazumevajuci sta je to, i prisao krevetu. Pogleda je i dodirnu joj ruku. Zatim vrisnu. „bljak, les!“ rekao je gledajuci princeziono upalo lice, zatim pobeze iz zamka. I nikada se vise ne vrati.
Tacno deset hiljadite godine od princezinog sedamnaestog rodjendana, u tri sata popodne, princeza se probudi. Ustade protegnu se, i vide sunce kako ulazi kroz prozor. Izidje iz sobe i spusti se niz stepenice, skoro trceci. Zatim izadje u dvoriste. Vrisnu. Okretala se oko sebe, videci samo beskrajnu pustos. Okrenu se prema zamku, i vide da se pretvara u prah. U hostericnom strahu okrete se i potrca kroz pusti predeo, bez drvceta. Potrca prema Suncu koje se radjalo. Zatim pade.
Uspavana Lepotica
Jednom davno, u jednom zaborabvljenom kraljevstvu, ziveli su kralj i kraljica. Bili su dobri vladari, narod ih je voleo i ziveli su u sreci i izobilju. Samo jedno im je nedostajalo-nisu imali od srca poroda. Posle puno uzaludnih pokusaja, drhtavih noci u mraku, rodila im se kcer. Bogati i srecni cale i keva su mislili da se ceo svet mora radovati ako se i oni raduju, i zato su naredili da svakog koga uhvate u crnini strogo kazne. U polu-sreci, polu-strahu ceo narod na ulicama je slavio. Ali to srecom opijenim roditeljiima nije bilo dovoljno, ne, i njihove „zelene-perjanice“, tajna policija osnovana specijano za princezu, upadale su neocekivano u kuce proveravajuci da li neko nije mozda u zalosti. Narod je zbog toga bio u stalnom grcu i na oprezu, tako je i trag prave srece otisao dodjavola, ali zelene-perjanice nisu imale mnogo posla. Medjutim treceg dana slavlja, negde oko pet sati popodne po najvecoj omorini, jedna je patrola u malom predgradju naisla na kriminalca. Mala spodoba u crnini je, nagnuta nad bunar, priguseno jecala. „hej sta to radis!“ uzviknuli su, potrcavsi prema spodobi koja je podigla pogled. Bila je to mlada zena u ranim tridesetim, ali lica punog bora i polu-ludih ociju. Ustala je i potrcala niz uske i prljave sokacice. Gonili su je sve dok se polumrtva nije srusila na prag neke stracare. Strazari su stigli do nje i poceli da dizu skoro bezivotno telo, kada vrata otvori seda starica. Kada vide u cemu je stvar, vrisnu i poce moliti da je puste. „ajde stara, idi bre, ova zena je napravila tezak prekrsaj“ odgurnuo ju je jedan od strazara. „pa sta je uradila!“ vrisnu starica u ocaju, cupajuci kose.“i pored kraljevog izricitog naredjenjada su sada dani opsteg slavlja, ona je u zalosti. A kralj zna sta da radi sa onima koji krse njegove sapovesti“. Starica je u agoniji objasnjavala da je devojcin muz, njen sin, pre cetiri godine poginuo boreci se za otadzbinu i kralja, i da od tada sa devojkom nije sve u redu. “to ne menja stvar!” odbrusi joj policajac, odgurnu je i oni krenuse. Starica ostade na pragu placuci.
Sudjenje devojci je bio pravi spektakl...izveli su je na glavni trg velikog grada, i ljudi trgnuti iz ucmalosti i grca njihove vestacke i nametnute srece jedva docekase da se sakupe i gledaju je. Sudio joj je licno kralj, drzeci na rukama svoje novorodjence, da i ono vidi sta se sve radi za njegovu dobrodoslicu. Dete je plakalo. A devojka u crnom je cutala. Sudjenje je pocelo.
“ti si, devojko u crnom, obukla crninu is to je jos gore bila si ZALOSNA na treci dan od rodjenja moje devojcice. Znas li ti sta to znaci? ZNAS LI STA TO ZNACI? To znaci da si se oglusila na moja naredjenja...a znas sta to sledi za to?” devojka je pocela nekontrolisano da se trese, a bela pena joj je trgla na usta.
“to znaci- nastavio je kralj tiho-to znaci STO udaraca bicem i ceo ovaj dan i noc do sledeceg dana u podne na sramnom stubu. Ima li neko nesto da prigovori?” rekao je kralj sevajuci ocima...narod je klicao, samo je seda starica cutala proklinjuci dan kada se rodila, dan kada je rodila sina i kada je otisao u vojsku, na granice....proklinjala je sve dane kada se nije vratio, proklinjala ovaj svet koji ona ne razume i nikada nece...proklinjala je to dete koje je prestalo da place i rasirenih ociju gleda kako se crvene pruge pojavljuju na ledjima devojke koja bezglasno vristi, vristi....
cak je i svetina zacutala, i polako se razisla...celu tu noc cula se bolno naricanje devojke koja je stajala na sramnom stubu, povremeno zabacujuci glavu i slobodne udove pod cudnim uglom. Sutra ujutro su je nasli, bledu i bezivotnu, i njeno mlitavo telo su bacilli sa ostalim djubrem.
Na princezin prvi rodjendan (dali su joj ime Suton-sto znaci suton), okupilo se mnogo zvanica, medju ostalim i neke stare babe vracare koje su svi smatrali vilama. One su predskazivale i proricale sve najbolje, i svi su ih zbog toga voleli i slavili. Medjutim, neocekivano, pojavila se i jedna mlada zena, bledog lica i tamnih, mudrih ociju. Niko je nije poznavao, i niko nije znao odakle je dosla. Ona se nagnula nad kolevku, pogledala duboko u princezino nisko celo, podigla se i rekla.
„ovo ce dete doneti nesrecu svom narodu, ali najvise samoj sebi-njena sudbina, to je tocak sveta koji se okrece, to je jedno beskrajno vreteno“ rekla je i uzurbano nestala iz dvorca.....
na to su se majka i otac(zajedno sa celim narodom, naravno)jako zabrinuli, i naredili da se spale sva vretena, i uopste sve sto je imalo tockast oblik. To je jako usporilo privredu, zapravo trgovina sa drugim zemljama je skoro izumrla, a bilo je tesko dovoziti namirnice....iako je to bilo nezapamceno dobro razdoblje od sedam plodnih godina, zemljom je zavladala glad i nemastina...ljudi su se sve cesce prisecali prorocanstva i pitali su se „......?“. mnogo su se pitali, sli nisu smeli glasno...a kralj i kraljica su za to vreme ceo svoj zivot posvetili detetu, potpuno zanemarujuci drzavne poslove, i nisu primecivali sta se desava sa zemljom. Narod se sve vise zamisljao-dokle?
A princeza je rasla, razmazena i bezbrizna. Nije bila nista posebno, a od silne brige bila je bledunjava i malo zakrzljala. I imala je nesto pokvareno, zlo u sebi sto nisu imali ni otac ni majka. Prica se da se princeza, kada je napunila sesnaestu, spandjala sa jednim dvorskim slugom. Da ne bi pukla bruka po celom kraljevstvu, otac i majka je poslase na selo, da zivi sa matorim babama vracarama, pod izgovorom da je pripremaju na punoletstvo. Sve vise i vise su kruzile glasine o prorocanstvu, o princezi raspustenici, i rasirilo se verovanje da ce se ono NESTO sto su svi cekali, desiti na princezin sedamnaesti rodjendan, kada se bude vratila u palatu.
I tako, sve je teklo u pripremama...ceo narod je bio angazovan, i cak u sred te gladi i nemastine, morale su se dovuci ogromne kolicine namirnica da bi se napravile ogromne gozbe. Narod je crncio, vec proklinjuci princezu i dan kada se rodila, a naglas klicuci kralju i kraljici.
Dosao je i taj dan...osvanulo je tmurno, sparno jutro bez sunca, sa zutim i bolesnim nebom. Na svakom coveku u prestonici bila je vostana maska srece, ali u svacijim se ocima videla strepnja. Samo su kralj i kraljica bili zaslepljeni, potpuno nesvesni svega oko sebe, ludi od srece sto ce ponovo videti svoje dete. Kada se konacno pojavila na dvoru, pljunula je na potpuno ociscen pod, prezrivo pogledala oca i majku i otisla u svoje odaje. Nije se pojavila ni na gozbi, ni na zdravici, a narod je kolko tolko koristio priliku da se dobro najede, ocekujuci, ocekujuci....u podne se pojavila i mlada zena u crnom, sa tamnim i prorockim ocima....sela je medju ostale nista ne govoreci i pijuci crno vino od trista godina. Tacno u tri sata popdne prolomi se nebo i grom udari u stub srama...nesto se desavalo, nesto nije bilo u redu, a crkva je odzvanjala vec trinaesti udar...kralj i kraljica otrcase u princezine odaje, i nadjose je u cvrstom snu, sa osmehom na ustima...prvi put je izraz zlobe nestao sa njenog lica, prvi put je izgledala zaista blazeno. Pored nje je stajalo okrvavljeno vreteno, ono sa kojim je pokusala preseci vene.
U glavnoj dvorani je bila sva sila sveta, a ipak je, nekako, mlada zena u crnom sa mudrim ocima uspela da bude na cistini, ispred prestola. Prisla je devojci koju je majka u histericnom placu, koji je svima bio neprijatan i odvratan, stiskala na grudi. Mlada zena je pogledala njene sklopljene oci i osmeh, zatim podigla pogled ka kraljici majci i rekla „da li ste sigurni da je bolje da se probudi“ majka ju je pogledala ocima ludim od bola govoreci da, da, a kralj joj je uputio strog i preteci pogled. „u redu onda-rece zena i predje prstima preko njenog lica-probudice se kada je poljubi mladi i lepi princ, ili tacno za deset hiljada godina”, a zatim se okrete da podje. „a prepreke!-vrisnu kraljica-kakve ce prepreke morati da predje?!!“ mlada zena u crnom se okrete i pogleda je zacudjeno svojim mudrim ocima ”Prepreke? Ne gospodjo, nikakvih prepreka nece biti, ovo nije bajka...zivot je sam po sebi najveca prepreka” okrete se i nestade u vratima.
Cela je zemlja bila u zalosti. Princezu smestise u najlepsu odaju u dvorci, prekrise je ruzama i ostavise da tako lezi....prolazile su godine, i godine, kralj i kraljica su umrli, u zemlji nastade rasulo, i uskoro to divno kraljevstvo postade pustos.
Medjutim, mnogo godina kasnije, ipak naidje jedan mladic. Bio je to obican momak, u svojim sedamnaestim, jedan od onih koje su kao male kljukali bajkama o snezani i uspavanoj lepotici. „Gle-pomisli on-zamak, bas kao iz bajke! Mozda je tu unutra, bas ona i ceka na mene!“ ulazeci u zamak osetio je neku jezu, kao da je usao u neku staru crkvu...tumarao je po njemu, nalazeci ostatke zaboravljenog veremena i davnog zivota...nasao je dve humke, na kojima je pisao „Kraljica majka“ i „Otac kralj“...ostao je nad njima neko vreme, razmisljajuci o necemu, zatim nastavio dalje. Tumarajuci po zamku, nasao je odaju sa princezom. Usao je, nerazumevajuci sta je to, i prisao krevetu. Pogleda je i dodirnu joj ruku. Zatim vrisnu. „bljak, les!“ rekao je gledajuci princeziono upalo lice, zatim pobeze iz zamka. I nikada se vise ne vrati.
Tacno deset hiljadite godine od princezinog sedamnaestog rodjendana, u tri sata popodne, princeza se probudi. Ustade protegnu se, i vide sunce kako ulazi kroz prozor. Izidje iz sobe i spusti se niz stepenice, skoro trceci. Zatim izadje u dvoriste. Vrisnu. Okretala se oko sebe, videci samo beskrajnu pustos. Okrenu se prema zamku, i vide da se pretvara u prah. U hostericnom strahu okrete se i potrca kroz pusti predeo, bez drvceta. Potrca prema Suncu koje se radjalo. Zatim pade.
Imas dara za pisanje,cini mi se(a odmah da napomenem da nisam nikakvo strucno lice),svidjaju mi se poneke recenice i izrazi,...ali nekako mi fali povezanost u jednu cjelinu... 
,odnosno neka nit...Ali imas maste... :wink:
ops: