"I ono što ti kažu u školi, da je čovek postao od majmuna, da je s drveta sišao i uspravio se na dve noge, to ti je sušta istina", reče baka meni, svom najdražem unuku.
Sedeo sam u letnjoj kuhinji, na stolici bez naslona, i uživao u bakinoj priči, tom izvornom primeru usmene predaje, s kolena na koleno, poput meniskusa na meskalinu - dok je baka u velikom gvozdenom loncu mešala tzv. „večnu čorbu“, koja je trebalo potrajati sve do rane jeseni iste godine.
"Tvoj čukun-čukun deda Turatim, davno je to bilo, još je živeo na drvetu. I bio je prvi iz naše loze koji je s drveta sišao. I to zato što je otkupna cena pšenice probila psihološku granicu od osam krajcera - više se nije isplatilo verati po drveću i skupljati nasumične bobe, tako smo ti mi sišli, skućili se, napravili plug pa hajde. Turatim je bio prvi koji je počeo rakiju peći, radi čega se svakog punog meseca vraćao na drvo da prikupi bobe, da prizove pretke i da se seti starih vremena."
"A kako se živelo na drvetu još, još ranije, davno pre dede Turatima?"
"Pa kažem ti da su pre bili majmuni. Nisu ni govoriti znali. Posle su otišli u Afriku ali još je čukun-čukun deda Turatim imao rep, samo ga je skrivao u pantalonama toliko širokim da nije mogao proći baš kroz svaku kapiju u selu!"
"Pričaj mi još, bako."
"Dosta je bilo. Udalji se sada iz letnje kuhinje - baka mora u čorbu dodati tajni sastojak."
I udaljio sam se, otišao nešto zverati oko kokošinjca. Bio je to moj poslednji dan kod bake na selu. Imao sam jedanaest godina i bilo mi je prekrasno; brao sam šljive, muzao krave i pao u balegu. Svinja mi je stala na nogu. Ali, život je pokuljao dalje, morao sam nazad, kući, pripremiti se za početak škole. Kupiti knjige, sveske, trokute, šestar i ostale, krajnje neobične potrepštine. Bilo je to moje poslednje leto na selu; sledeće ću godine ući u pubertet i počet ću se svega stideti pa tako i...
I vratio sam se kući sa sela. Jednog jutra, za doručkom, mama me pitala kako mi je bilo kod dede i bake na selu i hoću li ići opet i da prestanem razvlačiti tu paštetu već jednom.
"Bilo mi je lepo, svašta sam radio, baka mi je ispričala super priču, kako je naš čukun-deda živeo na drvetu...."
"Ne, smesta prestani pričati!", poviče majka.
Blagi napad panike izobličio joj je meku majčinsku dušu, dok su joj se obrazi zacrvenili poput prekuhane cvekle.
"Zašto da ne pričam? Šta je bilo?", pitao sam.
"... Ovo ti valjda ne bih ni smela govoriti... Nisi smeo ništa čuti, još si previše mali, ali kad ta tvoja luda baka... Ovako: nije slučajno da ti je tu priču ispričala upravo baka, iako ohoho prerano. U našoj porodici usmena predaja preskače generaciju: bake i dede pričaju unučadima, a roditeljima pričaju pradede i prabake. I to ne istu priču, već potpuno drugačiju, a o istim stvarima – u tome je stvar! Razumeš? To što ti je baka ispričala ja uopšte ne bih smela čuti."
"Ali zašto?"
"Ne znam ni sama. Niko nam nije pretio kaznama ili nečim, ali to se jednostavno nije radilo, nikome nije padalo na pamet da pokuša doznati što je prabaka pričala ocu ili pradeda majci. To nije bila priča za nas i toga smo se klonili kao crna mačka svete vodice, razumeš?"
"A što je to tebi pričala tvoja baka?", pitao sam.
"Ma ništa, uopšte nije bitno."
“Ali ja sam tebi već nešto i rekao što mi je baka pričala! Da je čukundeda živeo na drvetu i..."
"Prestani s tim, ne želim slušati!"
"...Onda se dogodilo da su izumeli pšenicu-belicu, i deda, taj naš, si je odrezao rep..."
Majka začepi uši rukama. Ustane. Zapeva himnu ne bi li prečula moju priču. Ali ja se nisam mogao zaustaviti:
"... pa si je rep posadio i od ploda rakiju pravio, a na drvo se penjao kad je bio tuuuuužan..."
"Prestani već jednom, majmune nedokazani!!", zaurlala je mati, "Shvati već jednom: ja to ne smem čuti!"
Ali, nisam se dao smesti, tvrdoglav sam bio tih godina.
Majka je morala pribeći krajnjim merama: istukla me kao vola u kupusu. Pozvala policajca. Dala me Ciganima. Odrekla me se preko novina te je, u stanju krajnjeg očaja, dodala kelj u čorbu.
.
