Jutro je opet svanulo.
Razmičem zavese. Nežna svetlost uleće u moj stan. Preda mnom skoro pusta ulica. Usamljeni čovek pevuši neku odvratnu pesmu. Deluje kao beskućnik.
I ja sam usamljen poput njega. Imam ove plave zidove umesto njegovog neba. Slabašno osvetljenje zamenjuje njegove zvezde. Mi smo skoro isti zapravo, mi imamo sve, ali nemamo ništa. Sve smo izgubili, svega smo gladni, i sve nam izmiče. Oboje patimo, ali on peva.
Spremam doručak i razmišljam o našim sudbinama. Poluprazni frižider je loš sagovornik, ali ipak izdaje poneki zvuk. Prijatno je kada čovek nije sasvim sam. Ubeđen sam da bi i te mašine mnogo toga htele da kažu da znaju ljudski jezik. Verovatno bi sve otišle u vazduh kada bi znale šta mi imamo da im kažemo.
Šteta što mi je auto na popravci. Sad bih otišao nekud daleko. Doduše, ni kada je auto tu ne stignemo daleko. Uvek ponestane ili volje ili benzina. Taj auto je inače najbolji sagovornik od svih tih mehaničkih sprava. Zna ponekad da se izdere na mene. Ubeđen sam da je to znak ljubavi. Niko me nije tako voleo pre tog automobila. Ja sam mu loše uzvratio. Bio sam prilično pijan pre par dana... Krenuo u rikverc i zakucao ga u kuću. Prava žalost... Ali dešava se... Svet ima mnogo strana, teško da će pijan čovek sve da ih zapamti.
A moram da pijem. Inače osetim umor od života. Znate, prosto morate da pijete kada ste sami.... To je neka vrsta intime. Počinjete da primećujete stvari koje vam inače izmiču... Verujte mi, zanimljivo je. Život je dosadan bez alkohola. Šteta što nisam bogat. Kupio bih sebi celu pivaru i lokao pivo do kraja života. A vi biste mi zavideli. Ovako ja zavidim ljudima koji imaju svoje pivare. Iako te ljude nikako ne shvatam. Zašto bi prodavali taj alkohol ako sami mogu da ga popiju? Ko bi svoju sreću rasprodavao?
Hoću nečiju reč. Uključujem svoj stari telvizor. Lik sa ulice ima ružan glas. Ljudi su savršeni na TV-u. Imaju šta da kažu, deluju srećno, iako nisu pijani. Uživo nikad nisam sreo takva stvorenja. Lepo je znati da ih ima. Tih voditelja, pevačica, bogataša, državnika... Ljudi koji vole život.
Izlet u bolji svet prekida smrad krompira. Bio bi i takav ukusniji da ga ne jedem sam. Krompir je ćutljiviji i od frižidera, koliko god da ga pržite. Navikao je da bude usamljen. Ja još nisam... Iako sam u stvari krompir koji pije i govori.
Nisam pojeo sve. Ispijam do kraja svoju flašu rakije. Sreća se razbistrila preda mnom. Sanjam neke lepše gradove, neke srećnije ljude, neke smislenije sudbine. Šteta što mi je to bila poslednja flaša, mogao bih i do raja da svratim kad bih imao još jednu. Deluje neverovatno, ali pakao i raj odvajaju dve flaše.
Onaj beskućnik je i dalje tu. Prestao je da peva. Sigurno je gladan. Silazim niz stepenice, nosim mu ostatak hrane i malo hleba. Srećem komšinicu, divna žena. Izjavio sam joj ljubav već desetak puta. Možda će mi jednom i poverovati. Možda i ja poverujem...
Beskućnik sa oduševljenjem dočekuje hranu. Voleo bih da mu dam nešto vrednije. Iako savršeno znam da nikada nisam imao ukusniji obrok od tog njegovog. Taj čovek ceni sitnice, taj čovek želi da peva. Taj čovek ne zna mnogo pesma i ima odvratan glas i ume da jede.
Taj čovek zaslužuje život. A ja zaslužujem svoju praznu flašu.
Razmičem zavese. Nežna svetlost uleće u moj stan. Preda mnom skoro pusta ulica. Usamljeni čovek pevuši neku odvratnu pesmu. Deluje kao beskućnik.
I ja sam usamljen poput njega. Imam ove plave zidove umesto njegovog neba. Slabašno osvetljenje zamenjuje njegove zvezde. Mi smo skoro isti zapravo, mi imamo sve, ali nemamo ništa. Sve smo izgubili, svega smo gladni, i sve nam izmiče. Oboje patimo, ali on peva.
Spremam doručak i razmišljam o našim sudbinama. Poluprazni frižider je loš sagovornik, ali ipak izdaje poneki zvuk. Prijatno je kada čovek nije sasvim sam. Ubeđen sam da bi i te mašine mnogo toga htele da kažu da znaju ljudski jezik. Verovatno bi sve otišle u vazduh kada bi znale šta mi imamo da im kažemo.
Šteta što mi je auto na popravci. Sad bih otišao nekud daleko. Doduše, ni kada je auto tu ne stignemo daleko. Uvek ponestane ili volje ili benzina. Taj auto je inače najbolji sagovornik od svih tih mehaničkih sprava. Zna ponekad da se izdere na mene. Ubeđen sam da je to znak ljubavi. Niko me nije tako voleo pre tog automobila. Ja sam mu loše uzvratio. Bio sam prilično pijan pre par dana... Krenuo u rikverc i zakucao ga u kuću. Prava žalost... Ali dešava se... Svet ima mnogo strana, teško da će pijan čovek sve da ih zapamti.
A moram da pijem. Inače osetim umor od života. Znate, prosto morate da pijete kada ste sami.... To je neka vrsta intime. Počinjete da primećujete stvari koje vam inače izmiču... Verujte mi, zanimljivo je. Život je dosadan bez alkohola. Šteta što nisam bogat. Kupio bih sebi celu pivaru i lokao pivo do kraja života. A vi biste mi zavideli. Ovako ja zavidim ljudima koji imaju svoje pivare. Iako te ljude nikako ne shvatam. Zašto bi prodavali taj alkohol ako sami mogu da ga popiju? Ko bi svoju sreću rasprodavao?
Hoću nečiju reč. Uključujem svoj stari telvizor. Lik sa ulice ima ružan glas. Ljudi su savršeni na TV-u. Imaju šta da kažu, deluju srećno, iako nisu pijani. Uživo nikad nisam sreo takva stvorenja. Lepo je znati da ih ima. Tih voditelja, pevačica, bogataša, državnika... Ljudi koji vole život.
Izlet u bolji svet prekida smrad krompira. Bio bi i takav ukusniji da ga ne jedem sam. Krompir je ćutljiviji i od frižidera, koliko god da ga pržite. Navikao je da bude usamljen. Ja još nisam... Iako sam u stvari krompir koji pije i govori.
Nisam pojeo sve. Ispijam do kraja svoju flašu rakije. Sreća se razbistrila preda mnom. Sanjam neke lepše gradove, neke srećnije ljude, neke smislenije sudbine. Šteta što mi je to bila poslednja flaša, mogao bih i do raja da svratim kad bih imao još jednu. Deluje neverovatno, ali pakao i raj odvajaju dve flaše.
Onaj beskućnik je i dalje tu. Prestao je da peva. Sigurno je gladan. Silazim niz stepenice, nosim mu ostatak hrane i malo hleba. Srećem komšinicu, divna žena. Izjavio sam joj ljubav već desetak puta. Možda će mi jednom i poverovati. Možda i ja poverujem...
Beskućnik sa oduševljenjem dočekuje hranu. Voleo bih da mu dam nešto vrednije. Iako savršeno znam da nikada nisam imao ukusniji obrok od tog njegovog. Taj čovek ceni sitnice, taj čovek želi da peva. Taj čovek ne zna mnogo pesma i ima odvratan glas i ume da jede.
Taj čovek zaslužuje život. A ja zaslužujem svoju praznu flašu.
..samo takve gajimo ovde 
