dess
Poznat
- Poruka
- 7.252
http://www.nspm.rs/hronika/urs-ministar-sasa-radulovic-nanosi-ogromnu-stetu-srpskoj-privredi.html
"Уједињени региони Србије данас су оштро критиковали рад министра привреде Саше Радуловића зато што, како тврде, "наноси штету српској привреди" и "спроводи лов на вештице" и позвали га да уради нешто што ће допринети да Србија иде напред"
Veoma mi je zanimljiv ovaj Radulović. Prva stvar, visok čovjek. Nije zdepast k`o što je to u Srbiji red. Ima neko plemićko držanje, k`o da je sa Manjače. Napada ga svakakva fukara a, vidim, shvata i da je onaj balavac Krstić jedna najobičnija *********.
http://konzervativac.blog.rs/blog/konzervativac/arhiva/2013/10/13
Нови српски министар финансија за веома кратко време по доласку у владу показао је оно што сви ми некомунисти знамо веома добро: истинском некомунисти не треба много да искаже ту своју хвале вредну особину. Министар Радуловић је већ почео да ради оно за шта се годинама јавно залагао: он инсистира на смањењу државне потрошње и у том свом захтеву је и конкретан и јасан и одлучан. Такође, он не оставља простора неким међурешењима којима се српска политика одликује од 1990.године и такозване транзиције из планске у тржишну економију. Он захтева капитализам. И то је то.
Није стога чудо што се нашао на удару Динкића, Ђиласа и целокупне левичарске јавности у Србији. Радуловић инсистира на смањењу државне администрације (и то радикалном смањењу, не козметичком), смањењу пореза и убрзању административних процедура. Он жели да уведе тржишну привреду у Србији. За разлику од Динкића, типичног бљутавог социјалдемократе, који је смисао економије видео у томе да државни новац поклања страним компанијама да ове раде у Србији оно што иначе раде свуда по свету без толиког или било каквог премирања (да не улазимо сад у занимљиву тему колико су такви српски функционери у протеклим годинама добили новца на име провизије од тих истих страних компанија у циљу поклањања новца пореским обвезника истима). Стога и не чуди што Динкић данас толико арлауче на Радуловића али чуди због чега српски медији не ураде следећи домаћи задатак: како је то могуће да се Млађан Динкић свих ових година у јавности доживљава као некакав „неолиберал“ а цело време инсистира на државним субвенцијама и директном уплитању државе у привреду? Одговор на ово питање је, наравно, веома јасан и своди се на то да су српски новинари углавном елементарно (економски) неписмени.
Радуловић апсолутно схвата основни проблем Србије-нерад. Јавашлук. Необразованост. Он разуме да српска привреда очајнички треба растерећење. Као што разуме и да српски тајкуни нису српска привреда но паразити, штеточине и криминалци. Његов фокус је на људима из средњег и малог бизниса који се свакодневно рвају са огромном бирократијом и неефикасним правосуђем. Он инсистира на смањењу пореског оптерећења јер схвата да је најбоље кад новац остане код оних који су га и зарадили. И ту се он јасно разликује од министра финансија Крстића који ради оно што и сви финансијски чиновници на свету чине кад дођу на јавну функцију: примењују рецепте својих професора на факултетима који су већински левичари и који перманентно траже повећање пореза како би осигурали приходе хронично растућој државној апаратури која је опет продукт потребе да се држава све више меша у оне послове који јој апсолутно не припадају и тиме директно крши личне слободе својих грађана. Крстић, према томе, није изузетак: он би, човек, само да повећава порезе. И то је сав његов концепт, нема ту ништа даље од тога.
Србији не требају већи порези. Србија треба мање порезе, мање администрације, мање државне надлежности. Србији не требају јавна предузећа која немилице троше новац пореских обвезника и служе као скровишта за партијске апаратчике и хуље различитих врста. Србији треба конкуренција која вуче привреду, а у тој непрестаној утакмици чији је највећи победник потрошач-држава нема шта да се меша.
Због свега наведеног треба очекивати да ће многи да нападају Радуловића, почев од самих чланова владе. Он је ипак први истински српски реформиста након пада комунизма. Он није мењао своје базичне вредносне принципе и идеје у протеклом периоду у зависности од политичких потреба и интереса. Он, на крају крајева, и није политичар. Он није био Арканов телохранитељ који је у једном моменту схватио да се „патриотизам не сипа у трактор“. Он није ишао код мама Мире да би га похвалила чика Слоби да му да неку лепу функцију у странци. Он није 1990. грмио у Новом Пазару да ће неки са турским барјаком у руци остати и без барјака и без руке да би потом открио Америку. Он, веровали или не, није чак био рецензент или макар аутор уводног дела у некој Шешељевој књизи да би га потом у библиотеци клепила по глави Веберова „Протестантска етика“. Дакле, реч је о човеку јасних принципа, јасних идеја и одлучних намера.
Нек` му је Господ у помоћи у влади Србије.
"Уједињени региони Србије данас су оштро критиковали рад министра привреде Саше Радуловића зато што, како тврде, "наноси штету српској привреди" и "спроводи лов на вештице" и позвали га да уради нешто што ће допринети да Србија иде напред"
Veoma mi je zanimljiv ovaj Radulović. Prva stvar, visok čovjek. Nije zdepast k`o što je to u Srbiji red. Ima neko plemićko držanje, k`o da je sa Manjače. Napada ga svakakva fukara a, vidim, shvata i da je onaj balavac Krstić jedna najobičnija *********.
http://konzervativac.blog.rs/blog/konzervativac/arhiva/2013/10/13
Нови српски министар финансија за веома кратко време по доласку у владу показао је оно што сви ми некомунисти знамо веома добро: истинском некомунисти не треба много да искаже ту своју хвале вредну особину. Министар Радуловић је већ почео да ради оно за шта се годинама јавно залагао: он инсистира на смањењу државне потрошње и у том свом захтеву је и конкретан и јасан и одлучан. Такође, он не оставља простора неким међурешењима којима се српска политика одликује од 1990.године и такозване транзиције из планске у тржишну економију. Он захтева капитализам. И то је то.
Није стога чудо што се нашао на удару Динкића, Ђиласа и целокупне левичарске јавности у Србији. Радуловић инсистира на смањењу државне администрације (и то радикалном смањењу, не козметичком), смањењу пореза и убрзању административних процедура. Он жели да уведе тржишну привреду у Србији. За разлику од Динкића, типичног бљутавог социјалдемократе, који је смисао економије видео у томе да државни новац поклања страним компанијама да ове раде у Србији оно што иначе раде свуда по свету без толиког или било каквог премирања (да не улазимо сад у занимљиву тему колико су такви српски функционери у протеклим годинама добили новца на име провизије од тих истих страних компанија у циљу поклањања новца пореским обвезника истима). Стога и не чуди што Динкић данас толико арлауче на Радуловића али чуди због чега српски медији не ураде следећи домаћи задатак: како је то могуће да се Млађан Динкић свих ових година у јавности доживљава као некакав „неолиберал“ а цело време инсистира на државним субвенцијама и директном уплитању државе у привреду? Одговор на ово питање је, наравно, веома јасан и своди се на то да су српски новинари углавном елементарно (економски) неписмени.
Радуловић апсолутно схвата основни проблем Србије-нерад. Јавашлук. Необразованост. Он разуме да српска привреда очајнички треба растерећење. Као што разуме и да српски тајкуни нису српска привреда но паразити, штеточине и криминалци. Његов фокус је на људима из средњег и малог бизниса који се свакодневно рвају са огромном бирократијом и неефикасним правосуђем. Он инсистира на смањењу пореског оптерећења јер схвата да је најбоље кад новац остане код оних који су га и зарадили. И ту се он јасно разликује од министра финансија Крстића који ради оно што и сви финансијски чиновници на свету чине кад дођу на јавну функцију: примењују рецепте својих професора на факултетима који су већински левичари и који перманентно траже повећање пореза како би осигурали приходе хронично растућој државној апаратури која је опет продукт потребе да се држава све више меша у оне послове који јој апсолутно не припадају и тиме директно крши личне слободе својих грађана. Крстић, према томе, није изузетак: он би, човек, само да повећава порезе. И то је сав његов концепт, нема ту ништа даље од тога.
Србији не требају већи порези. Србија треба мање порезе, мање администрације, мање државне надлежности. Србији не требају јавна предузећа која немилице троше новац пореских обвезника и служе као скровишта за партијске апаратчике и хуље различитих врста. Србији треба конкуренција која вуче привреду, а у тој непрестаној утакмици чији је највећи победник потрошач-држава нема шта да се меша.
Због свега наведеног треба очекивати да ће многи да нападају Радуловића, почев од самих чланова владе. Он је ипак први истински српски реформиста након пада комунизма. Он није мењао своје базичне вредносне принципе и идеје у протеклом периоду у зависности од политичких потреба и интереса. Он, на крају крајева, и није политичар. Он није био Арканов телохранитељ који је у једном моменту схватио да се „патриотизам не сипа у трактор“. Он није ишао код мама Мире да би га похвалила чика Слоби да му да неку лепу функцију у странци. Он није 1990. грмио у Новом Пазару да ће неки са турским барјаком у руци остати и без барјака и без руке да би потом открио Америку. Он, веровали или не, није чак био рецензент или макар аутор уводног дела у некој Шешељевој књизи да би га потом у библиотеци клепила по глави Веберова „Протестантска етика“. Дакле, реч је о човеку јасних принципа, јасних идеја и одлучних намера.
Нек` му је Господ у помоћи у влади Србије.
