gubim te u okupanom razocaranju gde moja posrnula ucmalost nagriza tvoje mudre i snazne sapi i dok mastam da tvoji mudri prsti tumaraju mojim mislima vise nego sto zamisljam dodir tame u noci bezboznica, tumaram ovim grubim tunelom i po hartiji urezujem svoje ime u zelji za oprostajem pred prevelikoj moci koja cini ljude zilavim i slabim. stidim se svoje pohotnosti koja me nanosi na tebe i odbacuje me kao ping pong lopticu daleko od tvog stava da postoji vise od puke praznine udaranja u dirke i svet u kojem mi postojimo ne dodiruje nasa pleca.
