Ponekada zaronim u sebe, otisnem se u te dubine od kojih pokušavam da pobegnem. Tada zaranjam duboko ma koliko bolelo, sve dok ne osetim ukus dna duše, dna na kome je pesak zamenjen muljem, gde lešinari čupaju deo moga bića. I tada ne osećam bol, samo posmatram kako otkidaju deo mene i bacaju u tamu. A u njoj ima mesta za sve, i nikada joj se ne nazire kraj! Posmatram taj prizor, čak i bez osećanja, valjda sam ravnodušan ili shavtam da tako mora biti? Jedino sam svestan da kada se vratim na površinu vazduh će me opiti, osvestiti i zadati teskobu zbog viđenog.
U dubini, čovek vidi sebe poput praznog nemog filma, bez radnje samo sa isečcima. Ne želim da napravim celinu, puštam slike da idu same, da emocije plove a ja ih ne hvatam, suze da teku a ja ih ne brišem. Tamo dole sve je jedno, i sve se meša, a ipak čini neromenjivu celinu-mene. Da li da pokušam izmenim, ne pada mi na pamet, samo neka plove osećanja.
Još je čudnije što tu tišinu tamo dole ispunjavaju šapati mene samog. Čujem ih jasno i ravnodušno. ali na površini neće biti tako. Znam ali ne hajem, da će java da me pregazi, da me baci, ali sada me ne pogađa tako nešto. Zato i dalje posmatram SEBE!
U dubini, čovek vidi sebe poput praznog nemog filma, bez radnje samo sa isečcima. Ne želim da napravim celinu, puštam slike da idu same, da emocije plove a ja ih ne hvatam, suze da teku a ja ih ne brišem. Tamo dole sve je jedno, i sve se meša, a ipak čini neromenjivu celinu-mene. Da li da pokušam izmenim, ne pada mi na pamet, samo neka plove osećanja.
Još je čudnije što tu tišinu tamo dole ispunjavaju šapati mene samog. Čujem ih jasno i ravnodušno. ali na površini neće biti tako. Znam ali ne hajem, da će java da me pregazi, da me baci, ali sada me ne pogađa tako nešto. Zato i dalje posmatram SEBE!
