Ја сам у главној улици у селу, у центру са мађарским окружењем већ 47 година. Немој да ме неко погрешно схвати, али са њима нема дружења, кафенисања, трачарења итд. Једноставно су затворени. Нема шансе да те неко од њих зове на кафу или тако нешто. Нема уласка у кућу. Све обаве на улици. Такви су према својим Мађарима најпре. Мораш бити у баш баш екстра односу да би те позвали унутра. Овако нема шансе. Па они током лета за време жеге држе закључану капију од улице. Ја могу ући код првог комшије јер знам језик и зато што је његов син моја генерација. Кад је неко од комшија превише радознао, добијем трипер и сиду истовремено. Мада имам у комшилуку неке Србе који долазе код мојих или кад неко дође или ако се нешто дешава. Чисто да овере и да скупе материјал за трач. Јако ме нервира једна што је знала долазити сваки дан на кафенисање и да гледа серије са мојом мајком, а никад није ни 100 гр кафе донела. Мени је то почело да смета и све више сам се јежио ко мачор на њен сваки долазак. Код ње нема шансе нико да уђе у двориште, а не да попије њену кафу. Позната је по томе што је од целог комшилука позајмљивала новац, а није враћала. Дужна је Богу и Оцу. Не волим превише радознале људе
